27. nov 2022.

Kako sam pretučen od poznatog NN lica

U serijalu tekstova o nerešenim slučajevima napada na novinare, urednik gročanskog portala Žig info Željko Matorčević opisuje kako je teško fizički napadnut par meseci pre pokušaja ubistva kolege Milana Jovanovića i njegove supruge.

Željko Matorčević na mestu gde je prebijen (foto: Tamara Spaić / Cenzolovka)

Osvanuo je taj 9. oktobar 2018. godine. Magla se spustila i bila je toliko gusta, čini mi se da gušću nisam video do tada. Dan je bio idealan za spavanje ili, ispostaviće se, za napad na mene.

Godinama unazad obavljao sam razne vrste poslova, kako bi uspeo da preživim u vremenu u kojem su se prema novinarima Žig infa ophodili kao prema ljudima sa manjkom dostojanstva. Nakon višegodišnjih pritisaka od strane pripadnika lokalnih vlasti, koji su se koristili svim mogućim metodama, isključivana nam je voda, kanalizacija, struja, pokušano je sa rušenjem legalizovanih objekata, bio sam mišljenja da je dostignut limit. Nekako smo stoički izdržali sve to i nastavili da živimo, iako smo bili bez vode, kanalizacije ili električne energije.

Bio je to period kada je lokalna vlast skoro pa uspela da nas odgovori od bavljenja novinarstvom. Jednostavno, bili smo prezauzeti borbom za vlastiti život, odnosno preživljavanje, te nismo imali puno vremena da se bavimo svojim poslom. Mada, kada se uzme u obzir da niko drugi osim nas nije izveštavao sa područja GO Grocka, i dalje smo bili pretnja lokalnim moćnicima. Znam da se, pre napada, poslednji objavljeni članak odnosio na nenamensko dodeljivanje budžetskog novca sportskim klubovima u vlasništvu rođenog brata predsednika opštine Grocka.

Tog jutra, krenuo sam od kuće ka Leštanima do jedne firme, gde sam tada bio zaposlen. Iz Lastinog autobusa izašao sam na stanici „Zdravstvena stanica Vinča“. Čini mi se da je magla bila još gušća, toliko da ni semafor nismo videli. Videla se samo crvena ili zelena svetlost. Tako smo znali kada da pređemo ulicu.

Prekoputa stanice, svratio sam do pekare, kupio sebi nešto za doručak a zatim do trafike za cigarete. Posao mi je bio na pola puta između dve stanice autobusa 306. Obično sam išao pešaka, nakon što sam izlazio iz lokalnog lastinog prevoza. Učinio sam i tog jutro isto.

Nervirala me je magla. To jutro sam imao neki negativan osećaj.

Kod Maksija sam izrazio sumnju da me neko lice prati. Video sam samo konturu, jer je bila gusta magla. Namerno sam prešao ulicu na tom mestu, ostavljajući pešačku zonu. Moja sumnja je tada postala opravdana. Ulica je bila pusta, a taj neko mi je bio stalno za petama i skoro disao u potiljak. Okrenuo sam se ka pratiocu i dobio snažan udarac pesnicom u levu jagodicu. Kost je pukla. Pao sam na zemlju, a napadač je nastavio da me udara nogama.

U tim trenucima nisam osetio udarce. Trudio sam se svom snagom da pogledam napadača i da probam da mu zapamtim lice. Da mi ostane u sećanju, ako uopšte preživim. Video sam mu lice, kratku kosu i karakteristične zaliske..

Ne znam koliko dugo je trajao napad. Za mene je to bila čitava večnost. Trenuci kada preispitujete sebe da li ste negde napravili grešku… U sekundi vam prođe čitav život kroz misli… Tražite načina da preživite, iako znate da ste bespomoćni….

Na sreću, naišla je kolona automobila iz smera Bubanj potoka. Osvetlili su mog napadača i mene. Verovatno me je to spasilo sigurne smrti, jer ne znam koliko bih izdržao da je nastavio onom silinom da me udara… Prestao je, okrenuo se i otišao u smeru odakle smo došli…

Pogledao sam sebe, bio sam sav krvav. Nisam ni znao odakle potiče sva ta krv. Bol je tek tada nastupila. Potrudio sam se da ostanem pribran. Pozvao sam odmah policiju, a poslodavcu javio šta se desilo.

Patrola policije došla je za nekih 20 minuta. Uzela je kratku izjavu od mene i pozvana je Hitna pomoć, jer sam obilno krvavio u predelu glave. Pregled mi je izvršen u Urgentnom centru, a zatim sam poslat na Maksilofacijalnu kliniku, kako bi specijalista pregledao snimak glave.

Tražio je da se ponovi snimak. „Moraš ostati u bolnici. Ovoga sam se pribojavao, polomljena ti je jagodična kost“, rekao mi je doktor i dodao da moram na operaciju.

Tek tada sam javio bližnjima šta se desilo. Ne želim da prepričavam pitanja koja su mi postavljali, jer ja sam ista postavio sebi nakon napada. Znam da je ovo moje prvo životno iskustvo sa bilo kakvom hospitalizacijom….

Po povratku iz Urgentnog centra i Maksilofacijalne klinike, otišao sam do policije, konkretno do stanice u Kaluđerici. Detaljno sam opisao šta mi se dogodilo. Do kraja dana niko me nije kontaktirao. Sutradan sam otišao u bolnicu, na operaciju.

U bolnicu su sutradan posle podne došla četiri inspektora. Jedan od njih me je, pre nego što će mi pokazati fotografije, pitao: „Da li se sećaš da li je napadač imao crvene patike, crnu jaknu?“ To mi se urezalo u pamćenje. Zatim su mi pokazali fotografije, crno-bele, policijske, iz onih njihovih dosijea. Listali su ih ispred mene i, kad su stigli do treće, kao da me je prošla neka jeza. Te jeze se i dan-danas sećam. Zastao sam i rekao: „To je to lice“. Zapamtio sam dva zaliska i kratku kosu, ne možeš da pogrešiš u tome. Nakon toga su otišli.

Drugog dana je došao jedan drugi inspektor, koga odranije poznajem i koji nije bio u grupi od prethodnog dana, i rekao mi: „Ispitali smo ono lice koje si pokazao. On ima alibi. Bio je na nekoj planini, snimile su ga kamere u hotelu. Nije on“. Rekao sam da sam siguran da sam na onim fotografijama prepoznao napadača. Srećom, inspektor je izvadio telefon i pokazao mi fotografiju nekog potpuno nepoznatog čoveka: „Evo vidiš, on je bio na Zlatiboru“. Kazao sam da prvi put vidim tu fotografiju i da izgleda potpuno drugačije od lica koje sam prepoznao prethodnog dana. Rekao sam mu: „Izvini, ali ja na ovo lice nisam ukazao. Sinoć sam vašim kolegama pokazao nekog ko potpuno drugačije izgleda“.

Prijatelj koji je ranije radio kao inspektor u policiji kasnije mi je objasnio da je u pitanju stara taktika. Kad nekog štite, trude se da te dovedu u zabunu da ne bi sutra bili jaki konkretni dokazi, da kažu kako si bio u bunilu, da zbog stresa ne možeš da prepoznaš napadača. Policija više nije dolazila kod mene, iako su rekli da će doći.

Još dok sam ležao u bolnici, zajedno sa ostalim kolegama osmislili smo plan kojim ćemo možda isprovocirati napadača da se oglasi na društvenim mrežama. Preko lažnih profila, pisali smo komentare koji su dali na važnosti napadaču, dok su mene okarektisali kao nekog ko zaslužuje da dobije batine.

Plan je uspeo. Ubrzo smo preko jednog komentara došli do napadača. Kada sam otišao na njegov profil, video sam fotografiju na kojoj je on u crvenim patikama, sličnim onim o kojima me je pitao inspektor.

Već tada sam znao da će slučaj biti zataškan. Napadač je bio rođeni brat člana Simonovićevog (predsednika opštine Grocka) obezbeđenja, od ranije poznat policiji. Pritom, njihov otac je i sam službenik policije. Objavili smo ranije par tekstova koji su ukazivali da ta kriminalna grupa iz Leštana ima zaleđinu iz vrha vlasti u Grockoj.

Posle sedam dana u bolnici gde sam operisan, na povratku kući svratim do policijske stanice u Kaluđerici da proverim dokle su došli u istrazi. Ponovo sam sreo inspektora koji me je ranije pitao da li se sećam crvenih patika i rekao sam mu da sam pronašao ko me je napao i da je u pitanju sin njegovog kolege. Nije komentarisao, ali je rekao da će neko doći kod mene kući. I zaista su došli to popodne i obavestili me da su kamere „uhvatile“ samo noge osobe koja me je pratila. Na fotografiji su bile crvene patike. Inspektorka koja je razgovarala tada sa mnom rekla je da su sa licem koje sam prepoznao razgovarali, da on radi na Slap pumpi i da tvrdi da je u vreme napada, u 7.10, bio na pumpi gde je tog jutra radio do 7.30. Rekla je da su tražili snimak sa sigurnosnih kamera na pumpi, a da im je šefica pumpe, za koju će se kasnije ispostaviti da je postala tašta mog napadača, rekla da kamere ne rade.

Inspektorka mi je tada i pokazala tu fotografiju i rekla da nemaju ništa protiv njega. Rekla mi je i da su tražili listinge telefona svih koji su se tog jutra našli na tom mestu, „ali da njegovog broja nema na tom listingu“, kao što nema ni snimka kamera sa pumpe. Rekla mi je da će me obaveštavati.

Verovao sam tada da će posle napada na mene sve prestati. Da će se završiti na tome. Mislio sam, važno je da sam izvukao živu glavu. Idemo dalje. Posle mnogo verbalnih napada i pretnji, nakon što su mi u septembru 2017. prerezali kabl za struju koji vodi ka kući, nakon što su dva–tri meseca nakon toga Milanu isekli kanalizacionu cev i hteli da mu sruše kuću, verovao sam da je kraj. A onda je usledio još veći šok za mene. Milanu su zapalili kuću dva meseca nakon što sam prebijen. Suviše je slučajnosti da bi bilo slučajno.

Dan nakon što je Milanu Jovanoviću zapaljena kuća, pozvali su me i zakazali mi dolazak u policiju, na prepoznavanje.

Tamo je bila i zamenica javnog tužioca koja je vodila slučaj. Pokazali su mi pet lica, među njima je bilo i jedno koje mi je ponovo izazvalo onu istu jezu. Pokazao sam na njega. „Da li si siguran?“ Posle toliko vremena, siguran sam preko 80 odsto. Siguran sam da nisam napravio grešku.

Nakon prepoznavanja, pozvan sam kod tužioca da dam izjavu. Imala je čudna pitanja kojima se i moja advokatica, Ana Matić, protivila. Pitala je stvari tipa „što ste vi putovali Lastom“. Više me je ispitivala za okolnosti, nego o samom napadu. Nije pitala ništa ni oko pisanja portala Žig info. Moja advokatica je postavila pitanje o srodstvu svedokinje koja je dala alibi osumnjičenom, ali je tužiteljka to odbila rečima da neće da ulazi u privatne stvari. Bilo mi je čudno da odbija da utvrdi važnu činjenicu koja utiče na kredibilitet svedoka.

Kasnije sam iz spisa koje je moja advokatica dobila sa saslušanja svedoka video još jedan detalj koji upućuje na laži. Jedna od tri svedoka, inače buduća tašta onog koga sam prepoznao, izjavila je da policija uopšte nije dolazila da traži snimak sa sigurnosnih kamera na pumpi, a policiji je prethodno rekla da kamere nisu radile. Čudno je i da je izjavila da se tačno seća tog dana, svih detalja koji su važni za ovaj slučaj, ali nije mogla da se seti nekih drugih važnih stvari koje su se tog dana dogodile, a o kojima ju je pitala moja advokatica.

U razgovoru sa mojom advokaticom saznajem i da su svedoci koji su dali alibi osobi na koju sumnjam ispitivani nakon 15 meseci, u januaru 2020. godine, a jedna svedokinja je ispitana u junu 2020 godine. Advokatica Ana Matić tvrdi da oni nisu mogli sa sigurnošću da se sećaju da se sve što su opisivali dogodilo baš 9. oktobra 2018. godine, a ne nekog drugog dana.

Takođe se ne podudaraju ni podaci o radnom vremenu. Svedoci tvrde da noćna smena traje od 19.30 do 7.30, a kompanija da je radno vreme od 19.00. do 7.00. Evidencija dolazaka i odlazaka nije sačuvana.

Advokatica mi je ukazala i i na to da je osumnjičeni J. P. uhvaćen u laži. Iako je tvrdio da je u 7.20 na pumpi razgovarao sa prijateljem i zvao ga da kolima dođe po njega na pumpu na kojoj je radio, listing dokazuje da je sa tim prijateljem razgovarao ne tada, već četiri sata kasnije.

Moje sumnje da će slučaj biti zataškan su se i ostvarile. Drugo osnovno javno tužilaštvo odbacilo je 14. jula 2020. godine krivičnu prijavu policije protiv J. P. koga sam prepoznao kao svog napadača, uz objašnjenje da nema očevidaca događaja, da nijedna sigurnosna kamera nije zabeležila napad, da nema materijalnih dokaza, da su tri svedoka dala alibi optuženom, a da 85 odsto sigurnosti sa kojom sam prepoznao napadača nije dovoljno da se prihvati krivična prijava.

Moja advokatica žalila se zatim Višem javnom tužilaštvu. Ukazala je da je presudom Visokog kasacionog suda utvrđeno da je 80 odsto sigurnosti prilikom prepoznavanja dovoljno utemeljen dokaz, a u ovom slučaju je ta moja sigurnost i veća, pa je odbacivanje takvog dokaza neutemeljeno.

Ukazala je i na mnoge propuste u policijskoj istrazi, da su svedoci nepouzdani jer su ispitani 15 i više meseci nakon napada kad njihovo sećanje povodom banalnih događaja, kao što je tačno vreme kada je J. P. napustio radno mesto, ne može biti pouzdano.

Advokatica Matić je ukazala i na to da je meni „povređeno pravo da ukažem na činjenice i da predlažem dokaze koji su od važnosti za predmet dokazivanja, a što je bilo od direktnog uticaja na ishod postupka“. Jer, tužilac nije prihvatio zahtev da izvede rekonstrukciju događaja u prisustvu okrivljenog i oštećenog, niti je prihvatio njihovo suočavanje, a odbio je i da utvrdi da li je otac okrivljenog J. P. zaposlen u policiji i na kom radnom mestu.

Više javno tužilaštvo je odbacilo ove prigovore 9. septembra 2020. i na tu odluku nije dozvoljena žalba ni prigovor.

Kad uzmem u obzir izbacivanje i zanemarivanje nekih dokaza u tužilaštvu, poklanjanje poverenja i značaja nekim nevažnim detaljima ili svedocima koji su bliski licu koje je bilo okrivljeno, kad pažljivo vratim film unazad, nameću mi se pitanja šta je policiju navelo da, posle početnog uspeha sa identifikovanjem napadača, okrene glavu na drugu stranu i zašto je tužilac odbacio dokaz za koji Vrhovni kasacioni sud tvrdi da je kredibilan.

U maju mesecu prošle godine, dobio sam telefonski poziv u kojem me poznanik obaveštava da poznaje lice koje tvrdi da zna ko me je napao, kao i da to nije J.P. Prema njegovim rečima, to lice će saopštiti ime mog napadača, ako mu isplatim 3-4 hiljade evra. Navodno, policija će moći da pribavi vrlo brzo dokaze ukoliko „stisne“ mog napadača, a zbog kojeg će bivši predsednik GO Grocka Simonović „dobiti 2-3 godine zatvora“. Nisam reagovao na taj poziv jer sam i tada sumnjao da će se slučaj dalje zataškaviti, a nisam hteo dodatno da ga kompromitujem sa poluniformacijama.

Pred ovogodišnje aprilske izbore, moji izvori iz lokalnog SNS-a su me obavestili da se među članstvom priča da se zna napadač na mene i da, takođe, to nije J.P. Međutim, nisu znali da mi saopšte ime napadača.

Moja izrazita sumnja da je napadač na mene isključivo J.P, a ne neko drugi, datira iz vremena davanja iskaza u tužilaštvu. Prilikom davanja jednog iskaza, pre nego sam ušao u kabinet tužioca, ispred kabineta se pojavilo lice zbog kojeg sam se „skamenio“. U tom trenutku sam video ponovo mog napadača. Ovoga puta sam 100 posto bio siguran da je on. Naknadno sam utvrdio da je to upravo J.P. Zbog toga nisam mnogo pridodavao značaju ovim saznanjima. Smatrao sam da neko jednostavno želi pronaći nekog drugog napadača, koji će delo priznati, zarad nekakve nadnoknade, dok će J.P. proći nekažnjeno.

Informacija da se zna napadač na mene je zatim stigla i od predsednika GO Grocka Dragana Pantelića. Par puta mi je to saopštio u neformalnom razgovoru, kao i da će se on potruditi da se vrlo brzo napadač pronađe i kazni za učinjeno delo. Da je upoznat sa mojim napadačem donekle, predsednik Grocke potvrdio je i na zvaničnom sastanku koji smo imali sa predstavnicima UNS-a 5. maja ove godine. Predsednik Grocke je tada zatražio zvaničan broj predmeta, što je i dobio, i obećao da će se za mesec dana krenuti sa istragom. Do istrage još uvek nije došlo, a predsednik Grocke je zatim ušao u otvoren sukob sa novinarima Žig infa, radeći možda i gore stvari nego njegov prethodnik. Jer, kao i Simonović, ni sadašnji predsednik Grocke ne može da razume odakle nam snaga i elan da i dalje obavljamo novinarski posao na način koji nije prihvatljiv za današnju političku elitu – časno i pošteno, ne razmišljajući o posledicama koje možemo imati, i o onima koje smo već preživeli.

Moje pitanje je, nakon više od četiri godine, i dalje isto: ako me nije napalo lice koje sam prepoznao, ko me je napao? Nemam nikakve informacije da li se taj slučaj i dalje ispituje i šta sad nakon odbacivanja krivične prijave. Možda ima istinitosti i u informacijama koje su naknadno pristigle, zaista ne znam. Posle ovoliko godina sumnjam da će se bilo šta utvrditi, osim ako se ne izvrši revizija ovog postupka. Svakako, ne treba odustajati u borbi za bolju poziciju novinara u obezglavljenoj Srbiji.

Ostavite komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*

Send this to a friend