22. okt 2020.

Policija i tužilaštvo ostali da leže u blatu Grocke, tamo gde je pretučen novinar Željko Matorčević

Cenzolovka je rekonstruisala dvogodišnje neuspešno rasvetljavanje napada na urednika portala Žig info Željka Matorčevića, koji je posle toga završio u bolnici. Mnogi postupci tokom istrage ostali su nejasni i sumnjivi, posebno u vezi sa alibijem osobe koju je Matorčević prepoznao kao napadača. Istraga je posle dve godine praktično na početku, bez odgovora zašto nije rasvetljen jedan od najtežih napada na novinare u Srbiji u poslednjih desetak godina

Željko Matorčević na mestu gde je prebijen (foto: Tamara Spaić / Cenzolovka)

Željko Matorčević, glavni i odgovorni urednik portala Žig info, napadnut je i teško pretučen 9. oktobra 2018. godine, na putu do posla, u Leštanima, na Kružnom putu kod broja 2.

Nakon što je izašao iz gradskog autobusa i krenuo svojom redovnom putanjom, primetio je kako ga neko prati. Ulica je bila pusta, a taj neko mu je bio stalno za petama i skoro disao u potiljak. Okrenuo se ka pratiocu i dobio snažan udarac pesnicom u levu jagodicu. Kost je pukla. Pao je na zemlju, a napadač je nastavio da ga udara nogama.

Video mu je lice, kratku kosu i karakteristične zaliske, i kasnije ga je prepoznao na policijskim fotografijama.

Ovo je ukratko opis događaja koji se odigrao u ulici u kojoj nekoliko zgrada ima vidljive sigurnosne kamere. Prema tvrđenju policije, kamere ili nisu radile ili ga nisu snimile, osim kamere na jednoj menjačnici koja je „uhvatila“ samo noge osobe koja ga je pratila. Na snimku su ostale zabeležene crvene patike.

Tog maglovitog oktobarskog jutra, oko 7.10 sati, kada je Matorčević bačen u blato kraj ulice, u blatu Grocke su ostali da leže policija i tužilaštvo. Posle dve godine odbačena je krivična prijava protiv osumnjičenog koga je Matorčević prepoznao i ceo slučaj je vraćen na početak. Napadač nepoznat.

Napadu prethodile mnoge pretnje

Godinama pre ovog događaja Matorčević je dobijao pretnje batinama koje policija nije istražila. Nepoznati ljudi su mu jednom isekli i struju. Prijatelji su ga upozoravali da se sprema napad.

„Nisam imao nikakve lične sukobe. Nisam bio u kontaktu ni sa kakvom kriminalnom grupom. Jedino što smo pisali o korupciji i zloupotrebama u opštini Grocka, o zloupotrebama Dragoljuba Simonovića, koji je u opštini odlučivao o svemu i bio bog i batina“, kaže Matorčević za Cenzolovku.

Moja advokatica je postavila pitanje o srodstvu svedokinje koja je dala alibi osumnjičenom, ali je tužiteljka to odbila rečima da neće da ulazi u privatne stvari. Bilo mi je čudno da odbija da utvrdi važnu činjenicu koja utiče na kredibilitet svedoka (Željko Matorčević)

Dva meseca nakon što je pretučen, njegovom prijatelju i saradniku Milanu Jovanoviću zapaljena je kuća. U optužnici protiv Dragoljuba Simonovića, koji je označen kao nalogodavac paljenja kuće, zabeleženo je da je za napad na novinare portala Žig info angažovao drugooptuženog Vladimira Mihailovića, odnosno da je od njega tražio da sa novinarima „porazgovara“ da bi prestali da pišu o njemu.

Dogovor je pao u restoranu „Mirovica“ koji je u neposrednoj blizini mesta na kome je pretučen Matorčević, a odigrao se, indikativno, nekoliko dana pre tog napada.

„Ne zna se broj verbalnih pretnji koje smo dobili i Milan i ja. Mi smo u početku sve redovno i prijavljivali policiji. U januaru 2018. dobili smo dojavu da se sprema napad. Kod Milana je došao jedan čovek i rekao mu da je jedna ekipa dobila zadatak da ga napadne, da bi on trebalo da bude vozač, da ih razvozi. On je odbio i rekao da neće da učestvuje u tome, ‘ja ne mogu više to da trpim, bežim za Švajcarsku’. Dao nam je čak i fotografiju osobe koja je trebalo da organizuje prebijanje. Mi smo to prijavili policiji. Odneli smo im i fotografiju. To je verovatno bila najopasnija pretnja. Za neke verbalne pretnje koje smo prijavili, u policiji su nam rekli ’jeste, postoje elementi krivičnog dela, ali tužilac to ne goni po službenoj dužnosti, moraćete sami da podnesete privatnu krivičnu tužbu’. Ko ima vremena od nas time da se bavi i da ide po sudnicama?“, objašnjava Matorčević atmosferu u kojoj su godinama živeli, ali nisu prestajali da istražuju i pišu o zloupotrebama iza kojih je stajao Dragoljub Simonović.

Rekonstrukcija istrage

Slučaj lokalnog portala iz Grocke i stradanja njegovih novinara stekao je „svetsku slavu“. O prebijanju Matorčevića i paljenju kuće Milana Jovanovića, koje je nakon toga usledilo, znaju u najuticajnijim međunarodnim organizacijama. Taj je slučaj doveo do pada Srbije na nekoliko rang-lista koje mere dostignut nivo medijskih sloboda, ljudskih prava i demokratije.

Za nas ovde je značajan jer je slika i prilika položaja novinara, zastrašivanja, napada i gušenja, sa kojim se suočava kritičko i istraživačko novinarstvo, kao i zaštite koju novinari mogu da očekuju od policije i tužilaštva.

Zbog toga je Cenzolovka rekonstruisala rad policije i tužioca na rasvetljavanju napada.

Prvi iskaz policiji o napadu Matorčević je dao u policijskoj stanici, po povratku iz Urgentnog centra i Maksilofacijalne klinike, gde su utvrdili da mu je polomljena jagodična kost. Detaljno je opisao šta mu se dogodilo. Do kraja dana s njim niko nije kontaktirao. Sutradan je otišao u bolnicu, na operaciju.

Rekao sam da sam siguran da sam na onim fotografijama prepoznao napadača. Srećom, inspektor je izvadio telefon i pokazao mi fotografiju nekog potpuno nepoznatog čoveka: „Evo vidiš, on je bio na Zlatiboru.“ Rekao sam da prvi put vidim tu fotografiju

„U bolnicu su sutradan posle podne došla četiri inspektora. Jedan od njih me je, pre nego što će mi pokazati fotografije, pitao: ‘Da li se sećaš da li je napadač imao crvene patike, crnu jaknu?’ To mi se urezalo u pamćenje. Zatim su mi pokazali fotografije, crno-bele, policijske, iz onih njihovih dosijea. Listali su ih ispred mene i, kad su stigli do treće, kao da me je prošla neka jeza. Te jeze se i dan-danas sećam. Zastao sam i rekao: ’To je to lice’. Zapamtio sam dva zaliska i kratku kosu, ne možeš da pogrešiš u tome. Nakon toga su otišli“, seća se Matorčević.

„Sutradan je došao jedan drugi inspektor, koga odranije poznajem i koji nije bio u grupi od prethodnog dana, i rekao mi: ‘Ispitali smo ono lice koje si pokazao. On ima alibi. Bio je na nekoj planini, snimile su ga kamere u hotelu. Nije on.’ Rekao sam da sam siguran da sam na onim fotografijama prepoznao napadača. Srećom, inspektor je izvadio telefon i pokazao mi fotografiju nekog potpuno nepoznatog čoveka: ‘Evo vidiš, on je bio na Zlatiboru.’ Kazao sam da prvi put vidim tu fotografiju i da izgleda potpuno drugačije od lica koje sam prepoznao prethodnog dana. Rekao sam mu: ‘Izvini, ali ja na ovo lice nisam ukazao. Sinoć sam vašim kolegama pokazao nekog ko potpuno drugačije izgleda’.“

„Prijatelj koji je ranije radio kao inspektor u policiji kasnije mi je objasnio da je u pitanju stara taktika. Kad nekog štite, trude se da te dovedu u zabunu da ne bi sutra bili jaki konkretni dokazi, da kažu kako si bio u bunilu, da zbog stresa ne možeš da prepoznaš napadača.“

Put kojim je išao Matorčević je prekriven kamerama (foto: Tamara Spaić / Cenzolovka)

Policija više nije dolazila kod mene, iako su rekli da će doći. Istraživao sam po Fejsbuku i pronašao svog napadača.

„Posle sedam dana u bolnici gde sam operisan, na povratku kući svratim do policijske stanice u Kaluđerici da proverim dokle su došli u istrazi. Ponovo sam sreo inspektora koji me je ranije pitao da li se sećam crvenih patika i rekao sam mu da sam pronašao ko me je napao i da je u pitanju sin njegovog kolege. Nije komentarisao, ali je rekao da će neko doći kod mene kući. I zaista su došli to popodne i obavestili me da su kamere ‘uhvatile’ samo noge osobe koja me je pratila. Na fotografiji su bile crvene patike. Inspektorka koja je razgovarala tada sa mnom rekla je da su sa licem koje sam prepoznao razgovarali, da on radi na ’Slap’ pumpi i da tvrdi da je u vreme napada, u 7.10, bio na pumpi gde je tog jutra radio do 7.30. Rekla je da su tražili snimak sa sigurnosnih kamera na pumpi, a da im je šefica pumpe, za koju će se kasnije ispostaviti da je postala tašta mog napadača, rekla da kamere ne rade.“

„Inspektorka mi je tada i pokazala tu fotografiju i rekla da nemaju ništa protiv njega. Rekla mi je i da su tražili listinge telefona svih koji su se tog jutra našli na tom mestu, ’ali da njegovog broja nema na tom listingu’, kao što nema ni snimka kamera sa pumpe. Rekla mi je da će me obaveštavati.“

Nedodirljivi pred policijom i tužilaštvom

Primer 1: Milan Jovanović je 2015. godine prijavio fizički napad Dragoljuba Simonovića i tvrdio da su ga zabeležile kamere na Simonovićevoj kući. Napad se dogodio kad je ispred Simonovićeve kuće fotografisao kamion za koji je tvrdio da je dovezao železničke pragove i kao dokaz za priču o tome da ih je Simonović, kao tadašnji direktor Železnica Srbije, ukrao. Policija je rekla da nije bilo snimka i nije podnela krivičnu prijavu.

Primer 2: Jedan član Nadzornog odbora Srbijagasa dobio je batine nakon što je ukazao na korupciju u postupku gasifikacije Grocke. U batinanju su učestvovali lokalni policajci iz Vrčina.

Primer 3: Tužilaštvo za organizovani kriminal od 2013. godine istražuje sumnjive poslove gasifikacije u opštinama, među kojima je i Grocka, u vrednosti oko 370 miliona evra. Kako je pisao Insajder, tužilaštvo je podnelo zahtev MUP-u za prikupljanje određenih podataka, a MUP ih nije dostavio.

Čudna pitanja kod tužioca

Policija se naredna dva meseca nije više pojavljivala, niti obaveštavala Matorčevića o istrazi. Ipak, dan nakon što je Milanu Jovanoviću zapaljena kuća, pozvali su Matorčevića i zakazali mu dolazak u policiju, na prepoznavanje.

„Tamo je bila i zamenica javnog tužioca koja je vodila slučaj. Pokazali su mi pet lica, među njima je bilo i jedno koje mi je ponovo izazvalo onu istu jezu. Pokazao sam na njega. ’Da li si siguran?’ Posle toliko vremena, siguran sam preko 80 odsto. Siguran sam da nisam napravio grešku“, seća se Matorčević.

„Još jednom sam pozvan kod tužioca da dam izjavu. Imala je čudna pitanja kojima se i moja advokatica protivila. Pitala je stvari tipa ‘što ste vi putovali Lastom‘. Više me je ispitivala za okolnosti, nego o samom napadu. Nije pitala ništa ni oko pisanja portala Žig info. Moja advokatica je postavila pitanje o srodstvu svedokinje koja je dala alibi osumnjičenom, ali je tužiteljka to odbila rečima da neće da ulazi u privatne stvari. Bilo mi je čudno da odbija da utvrdi važnu činjenicu koja utiče na kredibilitet svedoka“, priča Matorčević.

Kamere na pumpi i rade i ne rade

„Kasnije sam iz spisa koje je moja advokatica dobila sa saslušanja svedoka video još jedan detalj koji upućuje na laži. Jedna od tri svedoka, inače buduća tašta onog koga sam ja prepoznao, izjavila je da policija uopšte nije dolazila da traži snimak sa sigurnosnih kamera na pumpi, a policiji je prethodno rekla da kamere nisu radile. Čudno je i da je izjavila da se tačno seća tog dana, svih detalja koji su važni za ovaj slučaj, ali nije mogla da se seti nekih drugih važnih stvari koje su se tog dana dogodile a o kojima ju je pitala moja advokatica“, priča Matorčević.

Nisam imao nikakve lične sukobe… Jedino smo pisali o korupciji i zloupotrebama u opštini Grocka, o zloupotrebama Dragoljuba Simonovića koji je u opštini odlučivao o svemu i bio bog i batina (Željko Matorčević)

Svedoci koji su dali alibi osobi na koju Matorčević sumnja ispitivani su nakon 15 meseci, u januaru ove godine, a jedna svedokinja je ispitana u junu ove godine. Advokatica Ana Matić Alimpijević tvrdi da oni nisu mogli sa sigurnošću da se sećaju da se sve što su opisivali dogodilo baš 9. oktobra 2018. godine, a ne nekog drugog dana.

Takođe se ne podudaraju ni podaci o radnom vremenu. Svedoci tvrde da noćna smena traje od 19.30 do 7.30, a kompanija da je radno vreme od 19.00. do 7.00. Evidencija dolazaka i odlazaka nije sačuvana.

Advokatica Ana Matić Alimpijević ukazuje i na to da je J. P. uhvaćen u laži. Iako je tvrdio da je u 7.20 na pumpi razgovarao sa prijateljem i zvao ga da kolima dođe po njega na pumpu na kojoj je radio, listing dokazuje da je sa tim prijateljem razgovarao ne tada, već četiri sata kasnije.

Tužilaštvo je ponovo na potezu

Pred neslavan dvogodišnji „jubilej“ napada koji se dogodio 9. oktobra 2018. godine stigla je odluka Višeg javnog tužilaštva kojom se istraga praktično vraća na početak.

Slučaj teškog prebijanja Željka Matorčevića jedan je od najtežih napada na novinare u Srbiji u novije vreme i malo je nade u ovom trenutku da će biti zvanično rasvetljen.

Drugo osnovno javno tužilaštvo odbacilo je 14. jula ove godine krivičnu prijavu policije protiv J. P. koga je Matorčević prepoznao kao svog napadača, uz objašnjenje da nema očevidaca događaja, da nijedna sigurnosna kamera nije zabeležila napad, da nema materijalnih dokaza, da su tri svedoka dala alibi optuženom, a da 85 odsto sigurnosti sa kojom je Matorčević prepoznao napadača nije dovoljno da se prihvati krivična prijava.

Kamera na menjačnici jedina uhvatila noge napadača (foto: Tamara Spaić / Cenzolovka)

Matorčevićeva advokatica Ana Matić Alimpijević žalila se Višem javnom tužilaštvu. Ukazala je da je presudom Visokog kasacionog suda utvrđeno da je 80 odsto sigurnosti prilikom prepoznavanja dovoljno utemeljen dokaz, a u ovom slučaju je ta sigurnost Matorčevića i veća, pa je odbacivanje takvog dokaza neutemeljeno.

Ukazala je i na mnoge propuste u policijskoj istrazi, da su svedoci nepouzdani jer su ispitani 15 meseci i više nakon napada kad njihovo sećanje povodom banalnih događaja, kao što je tačno vreme kada je J. P. napustio radno mesto, ne može biti pouzdano.

Godinama je Matorčević dobijao pretnje batinama koje policija nije istražila. Nepoznati ljudi su mu jednom isekli i struju. Prijatelji su ga upozoravali da se sprema napad

Advokatica Matić Alimpijević je ukazala i na to da je Matorčeviću „povređeno pravo da ukaže na činjenice i da predlaže dokaze koji su od važnosti za predmet dokazivanja, a što je bilo od direktnog uticaja na ishod postupka“. Jer, tužilac nije prihvatio zahtev da izvede rekonstrukciju događaja u prisustvu okrivljenog i oštećenog, niti je prihvatio njihovo suočavanje, a odbio je i da utvrdi da li je otac okrivljenog J. P. zaposlen u policiji i na kom radnom mestu.

Više javno tužilaštvo je odbacilo ove prigovore 9. septembra 2020. i na tu odluku nije dozvoljena žalba ni prigovor. Cenzolovka se tim povodom obratila Drugom osnovnom javnom tužilaštvu sa pitanjem šta će preduzeti da rasvetle napad na novinara, i od zamenice tužioca Milice Ljubičić dobila odgovor:

„Nakon donošenja rešenja o odbačaju krivične prijave protiv J. P. i odbijanja prigovora od strane VJT, formiralo KTN spise predmeta i uputilo zahtev policiji da nastavi sa radom u pravcu rasvetljavanja krivičnog dela.“

Cenzolovka je poslala pitanja i Birou MUP-a Srbije za saradnju sa medijima, kao i predstavniku MUP-a u Stalnoj radnoj grupi za bezbednost novinara, o tome koje se radnje preduzimaju na rasvetljavanju zločina. Odgovor do danas nismo dobili.

Rekonstrukcija toka policijske istrage na osnovu sećanja Željka Matorčevića ne ukazuje da nije bilo dokaza ili da je policija ili tužilaštvo nesposobno. Kad se uzme u obzir izbacivanje i zanemarivanje nekih dokaza u tužilaštvu, poklanjanje poverenja i značaja nekim nevažnim detaljima ili svedocima koji su bliski licu koje je bilo okrivljeno, kad se pažljivo vrati film unazad, nameću se pitanja šta je policiju navelo da, posle početnog uspeha sa identifikovanjem napadača, okrene glavu na drugu stranu i zašto je tužilac odbacio dokaz za koji Vrhovni kasacioni sud tvrdi da je kredibilan.

Suviše slučajnosti da bi bilo slučajno

„Verovao sam tada da će posle napada na mene sve prestati. Da će se završiti na tome. Mislio sam, važno je da sam izvukao živu glavu. Idemo dalje. Posle mnogo verbalnih napada i pretnji, nakon što su meni u septembru 2017. prerezali kabl za struju koji vodi ka kući, nakon što su Milanu, dva–tri meseca nakon toga, isekli kanalizacionu cev i hteli da mu sruše kuću, verovao sam da je kraj. A onda su Milanu zapalili kuću dva meseca nakon što sam prebijen. Suviše je slučajnosti da bi bilo slučajno“, kaže Matorčević za Cenzolovku i dodaje:

„Moje pitanje je i dalje isto: ako me nije napalo lice koje sam prepoznao, ko me je napao? Nemam nikakve informacije da li se taj slučaj i dalje ispituje i šta sad nakon odbacivanja krivične prijave. Posle dve godine sumnjam da će bilo šta utvrditi, osim ako ne izvrše reviziju svog postupka i ne utvrde nepravilnosti i da je neko pokušavao da zataška taj slučaj. Ako se ovaj slučaj ikada i reši, znaću da se rešio samo zato što je postojao pritisak, a ne zato što je to tako trebalo. Osećao bih se sigurno samo u slučaju da zaista ima želje da se reši, a ne da se radi pod pritiskom međunarodne zajednice, udruženja, novinara, medija. To je žalosno.“

Filipović: Mnogo teža pozicija novinara lokalnih medija

„Napadi na novinare iz lokalnih medija nažalost često ostaju nerasvetljeni. Pozicija naših kolega i koleginica koji rade u manjim sredinama daleko je teža. Ukoliko se drže profesionalnih standarda i izveštavaju u javnom interesu, oni su česta meta napada, a nekada su napadači njihove komšije, sugrađani, koje sreću svaki dan na ulici“, kaže za Cenzolovku Tamara Filipović, generalna sekretarka NUNS-a.

„Ne mogu da tvrdim da je nekome u interesu da štiti napadače, ali smatram da su institucije u celoj zemlji slabe i da ne služe građanima u onoj meri u kojoj bi trebalo. Prateći slučajeve napada na novinare može se primetiti da se slučajevi rešavaju selektivno. Slutimo da nekada igra ulogu to ko je novinar koji je napadnut. Ako su novinar ili novinarka poznatiji u javnosti, onda se ti slučajevi brže rešavaju. S druge strane, ako je napadač neko ko je u nekom delu društva uticajan, ti napadi se ili odugovlače ili se odbacuju krivične prijave. Jedan od takvih primera je otimanje telefona Bojani Pavlović iz KRIK-a, u šta je umešan Aleksandar Vidojević, koji se vodi u bazi policije Srbije kao član crnogorskog kavačkog klana. U tom slučaju je u prvom stepenu takođe odbačena krivična prijava. Kolege i koleginice pozivam da prijavljuju sve napade, jer samo prijavljeni napadi mogu biti procesuirani“, kaže Tamara Filipović.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend