28. nov 2021.

Kako se novinari mogu boriti sa eksplozijom mržnje

Po pravilu, prijetnje koje novinari dobijaju u Srbiji ostaju bez sankcija, baš kao što bez sankcija ostaju i mnogo ozbiljnija krivična djela izvršena protiv novinara.

Foto: Pixabay

Pretnje i uvrede su nekada dolazile bez jasnog povoda, a nekada su bile reakcija na moje izjave i tekstove, ili čak šale na društvenim mrežama. Po pravilu, stizale su u serijama, skoro da se ne sećam nijedne izolovane. Ponekad su imale odlike kampanja iza kojih stoji ozbiljna organizacija, a ređe su delovale kao nekakva samohodna mrzilačka inercija. Učestale su u periodu kada sam bio blizu “srca tame”, kada sam, kao predsednik jednog novinarskog udruženja, vodio iscrpljujuće i, sa ove tačke gledišta, prilično besmislene pregovore sa vlastima, sa nekakvom suludom nadom da se tako može poboljšati položaj medija i novinara u Srbiji.

Dobro obaveštene kolege mi kažu da sam, tokom tih pregovora koji su vođeni uz prismotru međunarodnih organizacija – one preko puta baš nervirao i da su govorili da sam “nerazuman”. Nemam nikakve dokaze da su pojedine kampanje pretnji i uvreda imale za cilj da me, u tom smislu, “urazume”, ali imam pravo da pomalo sumnjam u to. Što bi rekao Herkul Poaro – ne postoje slučajnosti. A definitivno postoje brojni, dobro organizovani “botovi” stranke na vlasti, to već deceniju nije tajna.

Najčešće sam ih čitao dijagonalno, te pretnje i uvrede, ne udubljujući se odveć, praveći se kao da zapravo nemaju nikakve veze sa mnom. Bio sam ponosan što me ne pogađaju, a zapravo se ispostavilo da je to bio tek nekakav odbrambeni mehanizam, da sam jednostavno bio mentalno utrnuo. Govorio sam tada medijima da se ne plašim, i da mi one čak daju dodatnu snagu da istrajem u tome što radim, i tako dalje. Nešto u tom smislu.

Naravno, nisam posustajao, i verovao sam u to što govorim. Ali, da sam bio malo više iskren prema sebi, priznao bih si da me je sve to ipak duboko traumiralo i vređalo. A gde i neće? Retki su ljudi koji vole da ih neko mrzi, mada ima i takvih, ne može se reći. Ipak, pripadam valjda većini koja nije svikla na mržnju, i koju mržnja, pogotovo tako golema i nepatvorena, uvek iznenadi. Ubijao sam u sebi potrebu da se sa onima koji mi prete raspravim, da im objasnim da nisam čudovište kojim me smatraju. Da sam običan čovek koji radi svoj posao onako kako najbolje ume. I koji veruje da to što radi – radi u nekakvom javnom interesu.

Posebno sam bio iznenađen kada mi neko sa svog Facebook profila uputi baš gadne reči, a vi odete na njegovu očigledno autentičnu stranicu i vidite fotografiju nekakvog nasmejanog čoveka, everymana, koji u naručju drži svoju kćerku.

Šta god da je bio povod pretnji i uvreda, skoro uvek se sve vrtelo oko mog imena i prezimena, koje se raznoraznim sticajem okolnosti zadesilo na neprikladnom mestu, u neprikladno vreme, sa neprikladnim zanimanjem. To što to ime i prezime za vas ne znači mnogo, to što ste oslobođeni nacionalnih stega, to što ste poreklom iz višestrukih mešovitih brakova – shvatite na kraju – samo je vaš lični, zapravo nebitan stav ili osećanje. Okolina vas determiniše, i u svaki vaš potez ili tekst vaše ime i prezime unosi značenje kojeg počesto niste ni svesni.

Kanonada uvreda i prijetnji

Tako sam jednom budalasto, u vreme kada su u Beogradu bile aktuelne demonstracije organizacije “Ne davimo Beograd”, a kojima je zaštitni znak bila žuta patkica, od prijatelja iz Kanade dobio fotografiju džinovskog plastičnog žutog patka kako pluta nekim valjda kanadskim jezerom. Bilo je to nekoliko dana pre pravoslavnog Uskrsa. Palo mi je na pamet da na svom Facebook profilu napravim šalu – zakačio sam ovu fotografiju uz prateći tekst: “Srećan Veliki patak svima koji slave!” I potom je usledilo pravo ludilo.

Da se možda zovem drugačije, ova šala bi kanda bila shvaćena onako kakva je i bila namera autora – kao “neobična” podrška protestima Beograđana protiv urbicida. Ovako, sve je dobilo nacionalne i verske dimenzije. Prvo su neke “nacionalno svesne” Facebook grupe objavile screenshot mog posta, uz tvrdnju da širim nacionalnu i versku mržnju, a potom su o tome izvestili i režimski tabloidi. A onda – prava eksplozija mržnje…

Pristigle su desetine i desetine pretnji i uvreda (ne računam one koje su se pojavile u komentarima ispod raznoraznih objava na društvenim mrežama), na koja su reagovala novinarska i medijska, domaća i međunarodne udruženja. Nakon toga, usledilo je nešto što je za mene bilo jezivije. Pretnje i uvrede su prestale, a počele su da mi, na raznim plaformama, pristižu uskršnje čestitke. Sticajem okolnosti, tog prazničnog dana bio sam sam kod kuće, sedeo u fotelji ispred televizora, u daljini je neprestano lajao neki pas, a meni je telefon ceo dan neprestano zvrčao i zvrčao od uskršnjih želja koje sam dobijao od nepoznatih ljudi. Koliko je realno da se stotinak njih, umesto da sa porodicom uživa u najvećem hrišćanskom blagdanu, spontano odlučilo da izgubi neko vreme kako bi nekakvom Nedimu Sejdinoviću poslalo nekakvu poruku?

Nakon što su novinarska i medijska udruženja, krajem 2018. godine, prekinula pregovore sa vlastima, na jednoj Facebook stranici, “ničim izazvano” osvanuo je dobro sponzorisan post sa mojom fotografijom, na kojoj se nešto mrštim. Pisalo je uz nju: “Nedime Sejdinoviću, toliko nesnosno provociraš običan svet da ako ti neko izvuče uši, ne čudi se. Takav hohštapler i bitanga skoro nija viđena čak ni na Soroševom platnom spisku”. Dodaje se da sam “muslimanski ekstremista” i “srbomrzac”. I ponovo je usledila kanonada pretnji i uvreda.

Moj advokat je tada izdvojio bezmalo 40 klasičnih pretnji smrću. I ove smo pretnje, kao i sve ostale, pređašnje, prijavili Tužilaštvu za visokotehnološki kriminal, po ubrzanom mehanizmu kojeg su uspostavili državni organi u skladu sa članom Krivičnog zakonika koji predviđa posebnu zaštitu (i) novinara u slučaju ugrožavanja njihove sigurnosti, a u skladu sa Pregovaračkim poglavljem 23. Treba reći da ogromna većina pretnji nije bila anonimna.

Nedavno je ovaj “ubrzani mehanizam” polučio, u mom slučaju, i prvi rezultat. Od brda krivičnih prijava koje sam podneo, jedna je posle dve i po godine zadobila – doduše, prvostepenu – presudu. Izvesni Beograđanin, koji je nakanio da me strelja, osuđen je na uslovnu kaznu zatvora od šest meseci. Prethodno su, po mojim informacijama, dva slučaja rešena tzv. načelom oportuniteta: to znači da je, bez krivičnog gonjenja, onima koji su mi pretili naloženo da uplate nekakav novac u humanitarne svrhe. Nadam se da su to i učinili.

Dobijao sam u više navrata rešenja o odbačaju krivičnih prijava. Praksa je takva da Tužilaštvo smatra da, ako vam neko recimo kaže da “vas treba ubiti”, to ne predstavlja pretnju nego valjda spekulativno mišljenje.

Prijetnje nisu dozvoljene u civilizovanom društvu

Da li sam zadovoljan? Naravno da nisam, ali sam se maksimalno potrudio da javnost sazna za ovu presudu, jer mislim da makar i uslovno valja građanima poslati poruku da pretnje nisu dozvoljene u civilizovanom društvu. Da li je moj slučaj izuzetak? Ne, po pravilu pretnje koje novinari dobijaju u Srbiji ostaju bez sankcija. Bez sankcija ostaju i mnogo ozbiljnija krivična dela izvršena protiv novinara, pa u Srbiji nisu, bar ne pravnosnažno, razrešena ni ubistva Dade Vujasinović, Slavka Ćuruvije i Milana Pantića. Niti, recimo, bacanje bombe na stan Dejana Anastasijevića. Niti prebijanja novinara na prošlogodišnjim julskim antivladinim protestima u Beogradu…

Uzgred, iza barem jedne novinarske likvidacije nedvosmisleno je stajao bezbednosni državni aparat, koji – uzgred budi rečeno – nikada nije suštinski reformisan i “očišćen” od kadrova koji su devedesetih dramatično prekoračivali svoja ovlašćenja i stavljali sve svoje kapacitete u službu klike na vlasti. A u julu su novinare napadali ili policajci u uniformi i civilu, ili pak neki koje je sa državom moguće povezati.

Novinarska i medijska udruženja su više puta isticala da je vlast u Srbiji odgovorna zbog ugrožavanja novinarske bezbednosti, zbog toga što aktivno i veoma uspešno produkuje atmosferu straha i mržnje, a nepodobne novinare predstavlja kao neprijatelje društva.

Iako se ne mogu pohvaliti velikim rezultatima u borbi za poboljšanje medijskih sloboda i medijskog profesionalizma, novinarska i medijska udruženja u Srbiji u jednom su definitivno uspeli – temu novinarske bezbednosti nametnuli su i domaćoj i međunarodnoj javnosti. Nema niti jednog ozbiljnijeg međunarodnog izveštaja o stanju ljudskih prava i napretku Srbije u evrointegrativnim procesima, a da se ne konstatuje, onako sve sa boldom, da je novinarstvo u ovoj zemlji visokorizična profesija, te da su novinari takoreći svakodnevno izloženi napadima i pritiscima. Kao posledica toga, u zemlji funkcionišu barem tri radne grupe/komisije, sastavljene od predstavnika vlasti i esnafa, koje se bave zaštitom novinara. Sve to ide prilično kilavo, ali je činjenica da se ove godine broj napada na novinare – prema bazi Nezavisnog udruženja novinara Srbije – smanjio. Za razliku od prethodnih šest-sedam godina, kada se neprestano uvećavao. Da li je ovo samo kratak predah ili se nešto ipak pokreće, videćemo!

Zbog nepoverenja u institucije, mnoge kolege izbegavaju da napade i pretnje prijavljuju nadležnim organima. Nemaju osećaj da će ih oni zaštititi. Smatram da je to duboko pogrešno, pa čak i neodgovorno, mada – kako rekoh – nikako nisam zadovoljan rezultatima krivičnih prijava koje sam podnosio i brojnim cimanjima/izjavama koje sam povodom toga davao u Tužilaštvu. Jer, šta nam drugo preostaje nego da prijavama vršimo pritisak da pravosuđe radi svoj posao i da nas zaštiti? Da se naoružamo? To ne deluje kao dobro rešenje. Na kraju, te prijave ostavljaju svoga traga, svedoče o jednom vremenu. A možda će neko nekada i odgovarati zbog toga što nije (dobro) radio svoj posao.

I za kraj jedna zanimljivost. Negde valjda 2018. godine, pokojna borkinja za ljudska prava Borka Pavićević i ja čitali smo izabrane pretnje koje smo dobijali kao poeziju. U prostoru književnog festivala “Krokodil” u Beogradu. Koncept se zove hate-poetry. Bilo je baš katarzično.

Ostavite komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*

Send this to a friend