14. jun 2020.

Koliko dobacuje istina

Čemu služi novinarstvo i čemu novinarstvo služi u Srbiji, te koliki je njegov uticaj, pitam se i danas dok pokušavam da odgovorim na molbu kolega iz Danasa da za njihov specijalni broj povodom 23. rođendana napišem nekoliko paragrafa o tome.

Mi koji verujemo da se novinarstvom bavimo zbog javnog interesa i zbog toga što ne znamo ništa drugo da radimo bolje, vodimo se načelom traganja za istinom i smislom, ma koliko to zvučalo uopšteno i neobavezujuće. Traganje za istinom i pokušaj da se ljudima oko sebe objasni šta se dešava ne bi li se oni na najbolji mogući način snašli u svetu u kome žive.

Iz ovoga može da sledi da novinarstvo ima jasno određenu funkciju u ljudskoj zajednici. Ono je oruđe koje ljudi koriste da bi mogli da razumeju pojave, ono je sredstvo koje ljudima pomaže da donesu odluke.

Dakle, novinarstvo je novinarstvo onda kada ima uticaj, kada uspeva da bude nešto više od pukog digitalnog ili štampanog zapisa.

U nekoliko godina unazad, radeći u BIRN Srbija (13 godina) trudio sam se sa kolegama da pravim sadržaj koji bi trebalo da ostvari neki uticaj i da ljudima u Srbiji i regionu otkrije neke stvari koje moćni ljudi žele da sakriju ne bi li ostvarili svoje ekonomske i političke interese.

Koliko smo u tome uspevali trebalo bi da kažu drugi, ali ja mogu da tvrdim da smo uvek dali sve od sebe i borili se svim silama, svim onim što znamo i imamo od resursa, da priče koje objavljujemo budu utemeljene na činjenicama i svedočenjima autentičnih i kredibilnih izvora.

Jedna i verovatno najveća priča tog tipa bio je „Slučaj Krušik“, poslednjih meseci van fokusa javnosti, ali jedna od priča koje su „najduže“ trajale i koje su obeležile drugu polovinu 2019. godine.

Međutim, skoro sve u vezi sa tim „skandalom“ BIRN je objavio već krajem 2018. godine na osnovu dokumentacije koju je dobio od „uzbunjivača“, ali nikakve reakcije ni države ni javnosti tada nije bilo. Dakle, krajem oktobra i početkom novembra 2018. godine javnost je imala „crno na belo“ sve o tome šta radi otac ministra policije koji je u to vreme bio na mestu direktora jednog od sektora u Telekomu Srbija.

Priča pokazuje da je otac ministra uključen u trgovinu oružjem i da dobija oružje po povlašćenim cenama. Da Krušik vodi čovek koji je za vreme svog mandata značajno uvećao svoju imovinu. Da je ministar policije morao da zna da se njegov otac bavi i tim poslom.

Ali, ništa se nije dogodilo sve do trenutka kada je tu priču objavila bugarska novinarka na engleskom jeziku koja je „optužila“ Srbiju da prodaje oružje Jemenu, u kome besni građanski rat.

Ona javnost u Srbiji koja se ne informiše preko najvećih TV stanica i novina sa najvećim tiražom zna i jasno joj je da Nebojša Stefanović nije mogao da ostane na mestu ministra, da je kredibilitet predsednika Srbije narušen i da bi tužilaštvo moglo da pokrene opsežnu istragu na okolnosti trgovine uticajem i drugih zloupotreba.

Od toga, kao što svi znamo, nije bilo ništa, naprotiv: sistem pravosuđa i bezbednosne agencije usmerili su svoje interesovanje ka otkrivanju izvora, uzbunjivača i naš Aleksandar Obradović iz Valjeva bio je uhapšen i držan u pritvoru u Beogradu sve dok javnost za to nije saznala i pobunila se.

Jedna velika priča dobila je svog pravog junaka, čoveka koji nije pristao da ne vidi ono što se dešava u firmi u kojoj je radio i koji je verovao u snagu medija. Mediji, nasuprot tome, pokazali su da su nedovoljno jaki. Javnost se izborila da Obradović ne trune u zatvoru, ali od same priče o korupciji nije bilo ništa, jer su institucije zatajile.

Takav ishod nas vraća na pitanje: koliki je domet tog i takvog novinarstva i svima je jasno da nije dovoljan. A ja ću vam reći zbog čega. Mediji ne vode istrage. Mediji ne privode osumnjičene. Mediji ne pišu optužnice, mediji ne vode sudske postupke i mediji ne presuđuju.

Mediji se trude da obelodane istinu o nekom događaju, da podignu težak kamen, sklone ga i pokažu šta se ispod njega krije. Mediji su nemoćni u sistemu u kome institucije nemaju ni trunku hrabrosti i integriteta da na osnovu kredibilnih nalaza urade ono što je njihov deo posla, ono što je njihova funkcija u deklarativno demokratskom društvu.

Zakoni su suspendovani, institucije su blokirane.

U takvom poretku mediji koji rade profesionalno su višak i incident i kada je tako, a tako je danas u Srbiji, laka su meta moćnih. Medije ne morate da gasite, novinare ne morate nužno da eliminišete: dovoljno je da im uzmete glas i to je kraj.

Kada će biti drugačije, kada će sloboda izražavanja biti nešto što se ceni? Onda kada to bude preduslov za postojanje ove zajednice. Sada i danas, Srbija je daleko od takvog društva.

Autor je programski koordinator BIRN-a

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend