13. dec 2019.

Medijska scena kao bure baruta

Medijskom sferom danas se teško može pohvaliti bilo koja država na svetu.

Narastajući govor mržnje preliva se iz javne sfere na medijsku, ali i obrnuto, što sve češće dovodi do tenzija, agresivnosi, pa i nasilja u svakodnevnom životu građana.

Evropska federacija novinara je problem diskriminacije i govora mržnje, naročito na rasnoj i verskoj osnovi, već prepoznala kao veliki problem i još 2017. organizovala kampanju „Mediji protiv govora mržnje“.

Nakon završetka kampanje koja je trajala godinu i po dana, na konferenciji Evropske federacije novinara jedan od predstavnika OEBS-a zadužen za slobodu medija Harlem Dezir rekao je da je kombinacija poštovanja etičkih standarda sa samoregulacijom medija ključ u borbi protiv govora mržnje.

„Ovo je veliki izazov za novinare. Najbolji odgovor na govor mržnje nije cenzura, već etičko novinarstvo“, poručio je Dezir. S druge strane, za Ivu Krtalić sa nemačkog javnog servisa WDR ključno je sprečiti ekstremno mišljenje u javnom diskursu. Jedan od najvećih problema u Nemačkoj, prema njenim rečima, jeste upravo ta normalizacija govora mržnje poslednjih godina koja je dovela do usvajanja novih mera u borbi protiv ovog negativnog trenda.

Nemački model za borbu protiv govora mržnje

Docentkinja Fakulteta političkih nauka i predavač medijske etike i medijskog prava Jelena Surčulija Milojević kaže da se govor mržnje drugačije definiše u različitim državama, što zavisi od mnogo različitih faktora.

„SAD ne poznaje instituciju govora mržnje, kakvu mi imamo u Evropi, što se može objasniti ulogom koju su mediji imali u Evropi u raspirivanju mržnje pre i tokom Drugog svetskog rata. Nažalost, primetan je porast govora mržnje i u Evropi i u SAD, čak i u našem regionu, posebno u predizbornom periodu“, ističe Surčulija Milojević.

Savet Evrope, ali i druge međunarodne organizacije, imaju kreirane standarde za borbu protiv govora mržnje, te su sve zemlje članice Saveta Evrope, napominje, dužne da te standarde primene u svom nacionalnom zakonodavstvu. Prema njenim rečima, Nemačka i Francuska imaju najrigoroznije sankcije za govor mržnje, pre svega za propagiranje antisemitizma, nacizma i ksenofobije, što opet ima veze sa istorijskim nasleđem ove dve države.

Problem s naglim širenjem govora mržnje, kako kaže, pojavio se paralelno s masovnim korišćenjem društvenih mreža koje su dugo godina uspevale da se izmaknu iz ruku zakonodavstava pojedinačnih država, pre svega zbog transnacionalne prirode aktivnosti koje se događaju na Internetu.

„Kada imamo sukob dve velike civilizacijske tekovine – američku, koja je lojalna svom Prvom amandmanu i nedefinisanju govora mržnje – i evropsku, u kojoj se govor mržnje ne toleriše, a aktivnosti se događaju na društvenim mrežama, onda neminovno dolazi do sukoba. Često se zaboravlja da su najpoznatije društvene mreže zapravo američke kompanije koje se trude da posluju po američkim pravilima“, napominje Surčulija Milojević i dodaje da se EU aktivirala u pokušaju da reši određena pitanja na svojoj teritoriji, kao što je, na primer, pitanje zaštite ličnih podataka.

Što se govora mržnje tiče, ističe, tu su još zastupljeni samo pojedinačni primeri država koji ovaj problem pokušavaju da „spuste“ sa globalnog na lokalni nivo.

„Tu prednjači Nemačka u kojoj je 1. januara 2018. stupio na snagu sada već čuveni Zakon o primeni nemačkih zakona na društvene mreže, koji se često još naziva i Zakon o govoru mržnje. Zanimljivo je da ovaj zakon ne reguliše nove pojave, već služi da se postojeće pravne norme nemačkog Krivičnog zakonika u vezi s govorom mržnje primene na aktivnosti koje se događaju na društvenim mrežama. Interesantno je da je ovaj Zakon Angela Merkel, nemačka kancelarka, najavila vlasniku i osnivaču Fejsbuka Marku Zakerbergu u februaru 2016, nakon nekoliko neuspešnih pokušaja da se reši problem narastajućeg govora mržnje na ovoj društvenoj mreži u Nemačkoj, koji Fejsbuk nije želeo da uklanja jer ga nije prepoznavao u američkom sistemu“, kaže naša sagovornica.

Ona podseća da je ovo samo jedan od primera gde se problem govora mržnje i na globalnom nivou prvo rešava na diplomatskom nivou, pa tek onda na zakonodavnom i izvršnom.

Političke elite kao generatori govora mržnje

Osim „doprinosa“ društvenih mreža govoru mržnje, nesumnjivo veliki je i onaj koji mu daju političke elite. Možda najpoznatiji primer toga jeste američki predsednik Donald Tramp koji je svojevremeno izgovorio prilično uvredljive reči na račun Meksikanaca, ali i muslimana. Ni Evropa, međutim, nije izuzetak.

„Politička elita često koristi agresivan i ksenofobičan govor kako bi pridobila deo birača. Svedoci smo porasta antimigrantske retorike u Velikoj Britaniji u pred-BREXIT periodu, koja je dostigla kulminaciju objavljivanjem kolumne Kejti Hopkins u britanskom tabloidu San 2015. godine, gde je za migrante upotrebila frazu da su „kao bubašvabe“, te da bi ona „koristila borbene avione da ih zaustavi“. Izraz „bubašvabe“ je bio ključan da izazove ogromnu osudu međunarodne zajednice, stručne i građanske javnosti, posebno zato što je svojevremeno Međunarodni krivični sud za Ruandu po prvi put utvrdio odgovornost zaposlenih u medijima ʻza emitovanje programa koji je ciljano podsticao publiku da učine akt genocida’, a termin za koji su mediji osuđeni bio je poziv da se ʻTurci istrebe kao bubašvabe’“, naglašava Surčulija Milojević.

Ona navodi i da je globalna medijska scena danas sve više podseća na jedan ekspres lonac u kojem se nivo vode polako smanjuje i koji će ili početi da gori ili će eksplodirati ako se ne smanji vatra kojom se taj ekspres lonac podgreva.

U Evropi postoji preporuka Komiteta ministara zemalja članica Saveta Evrope iz 1997. godine, kada je data i jedna od definicija govora mržnje. Kako kaže Tamara Filipović Stevanović iz Nezavisnog udruženja novinara Srbije, vremenom se ta definicija proširivala i menjala jer je došlo i do razvoja novih tehnologija, a govor mržnje je postao sofiticiraniji i teško je obuhvatiti sve njegove pojavne oblike, a da se pritom ne ugrozi sloboda izražavanja zagarantovana članom 10. Evropske konvencije o ljudskim pravima.

U Srbiji je govor mržnje definisan u nekoliko zakonskih akata, poput Zakona o elektronskim medijima, Zakona o javnom informisanju i medijima, Zakona o zabrani driskriminacije i Krivičnog zakonika.

„Međutim svedoci smo da se gotovo nijedan od tih zakona ne primenjuje dosledno i da čak i kada slučaj dospe na sud, osuđujućih presuda je jako malo u Srbiji, a nažalost nije bolja situacija nigde u regionu“, napominje Filipović Stevanović.

Govor mržnje posebno je uzeo maha s većim korišćenjem društvenih mreža, a za to je, kako ističe naša sagovornica, više razloga. Jedan od njih je i to što nam društvene mreže omogućavaju da u tom virtuelnom svetu ostanemo anonimni, sakrijemo svoj identitet i u velikom broju slučajeva izbegnemo odgovornost.

„Drugi razlog je što agresivni govor sve više primenjuju nosioci javnih funkcija i druge javne ličnosti u svojim obraćanjima medijima, u parlamentu, na drugim javnim događajima. Nosioci najviših državnih funkcija dopuštaju sebi da svoje susede nazivaju npr. Šiptarima. Ministar Aleksandar Vulin redovno u svojim nastupima Albance sa Kosova naživa Šiptarima iako je početkom ove godine doneta presuda Apelacionog suda Anita Mitić vs. Informer gde je upravo upotreba pojma Šiptar bila sporna sa stanovišta govora mržnje“, napominje Filipović Stevanović.

Ona podseća da smo imali i situaciju da pojedini poslanici svoju koleginicu nazivaju „ustaškom kurvom“ i to ostane nesankcionisano od predsednice Skupštine.

„Vojislav Šešelj je čak obećao da će poslanicu Aleksandru Jerkov do kraja života nazivati pogrdnim imenima. I ova dva primera nisu usamljena, takvih je na stotine, a to sve ohrabruje i daje primer tzv. običnim ljudima kojima se na taj način šalje poruka da je takvo ponašanje i izražavanje društveno prihvatljivo, da ne kažem poželjno“, ističe Filipović Stevanović.

U mnogim državama sveta su trenutno na vlasti političari populisti koji, kako kaže, ne poseduju osnovne manire lepog ponašanja i pristojnosti u komunikaciji, prilično su netolerantni i vrlo često napadački nastrojeni.

„Ono što je čini mi se u poslednjih par godina mnogo prisutnije je verbalno napadanje novinara od strane političara. Novinari koji rade u javnom interesu i postavljaju pitanja koja preispituju određene poteze političara postaju automatski mete tih istih političara koji pokušavaju da ih diskredituju, vređaju, prete im. NUNS već više od deset godina beleži napade i pritiske na novinare, a u poslednjih tri i po godine ustanovili smo da gotovo trećina napada i pritisaka na novinare dolazi upravo od nosilaca javnih funkcija. Novinari se nazivaju, moralnim nakazama, priprisuje im se da su narkomani, alkoholičari, lažovi, manipulanti, strani plaćenici, domaći izdajnici“, upozorava Filipović Stevanović.

Rešenja postoje, nedostaje volja

Zabrinjavajućoj situaciji u medijima značajno doprinose i tabloidi koji kod nas, kako ocenjuje naša sagovornica, ne služe za zabavu i praćenje lika i dela estradnih zvezda i drugih poznatih ličnosti, već za kampanje blaćenja političkih neistomišljenika, profesionalnih novinara i svih koji se usude da misle drugačije.

„Naši tabloidi puni su govora mržnje koji beleži samo Savet za štampu koji svake godine po nekoliko meseci radi monitoring nacionalne dnevne štampe i beleži kršenja etičkog kodeksa novinara. Ti podaci su poražavajući. U poslednjih pet meseci 2018. godine Informer, Alo, Srpski telegraf i Kurir 2.999 puta su prekršili Kodeks na svojim naslovnim stranama. A broj prekršaja kodeksa raste iz godine u godinu“, naglašava Filipović Stevanović.

Iako je veoma teško izboriti se s govorom mržnje u eri digitalnih medija, gde svako ima mogućnost da javno objavi svoje mišljenje, stav ili informacije koje poseduje, naša sagovornica smatra da je to ipak moguće svesti na minimum u medijima jer oni ipak podležu nekakvoj regulativi i samoregulaciji.

„Postoji zakonski okvir koji institucijama pruža mogućnost da se s ovim problemom bore, ali ne postoji efikasnost niti volja tih institucija. Ako samo jedan dan provedemo uz programe televizija s nacionalnom frekvencijom mislim da ćemo imati barem pet prilika da se suočimo sa govorom mržnje. Ako uzmemo u obzir da je Regulatorno telo za elektronske medije postupalo u manje od 20 slučajeva povodom govora mržnje u programima televizijskih i radio stanica za poslednjih 16 godina, onda je jasna opredeljenost države po pitanju borbe protiv govora mržnje“, ističe Filipović Stevanović.

Ni poslednji izveštaj Komisije Saveta Evrope o medijima u Srbiji ne daje nimalo optimističnu sliku, a da bismo se izborili protiv govora mržnje potrebna je pre svega rešenost nadležnih institucija da primene postojeće zakone, a onda ih po potrebi i unaprede.

Za Jelenu Surčuliju Milojević situacija s govorom mržnje u medijima u Srbiji je ista kao i u drugim oblastima života.

„Imamo solidne zakone koje na govor mržnje treba primeniti. Govor mržnje se kod nas reguliše kako krivičnim, tako i građanskim i administrativnim normama. Kod nas je, koliko mi je poznato, tužilaštvo samo jednom reagovalo na slučaj govora mržnje u medijima, kada i REM, i to za iznošenje antisemitskih stavova u rijaliti programu na jednoj televiziji sa nacionalnom frekvencijom. Problem je i u nepostojanju ozbiljnih sankcija. U Velikoj Britaniji, regulatorno telo OFCOM može da izrekne ozbiljne novčane kazne, na primer 80.000 funti, za govor mržnje u medijima“, ističe ona.

Medije zato, kako kaže, ne možemo da posmatramo odvojeno od društva. Onog momenta kada počnu da funkcionišu institucije, napominje Jelena Surčulija Milojević, i kada govor mržnje bude sankcionisan, tada možemo reći da smo na putu da se izborimo sa ogromnom količinom agresije u domaćim medijima.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend