07. avg 2019.

(Ne)moć slobodnih medija u Srbiji

Ima slobodnih medija u Srbiji, ali se postavlja pitanje koliko imaju utjecaja i moći.

Na pitanje da li u današnjoj vučićevskoj Srbiji ima slobodnih medija, nakon što su mnogi odavno ugašeni, odgovor je ipak pozitivan. Ima, naravno, ali već na pitanje da li su i koliko uticajni i moćni, najtačniji odgovor bi mogao biti da uticajni jesu jer ih se prosto najviše citira, i u zemlji i u inostranstvu, ali i da nemaju skoro nikakvu moć jer već godinama dišu isključivo na škrge.

Već ovlašno poređenje sa Miloševićevom erom koju je obilježila gebelsovština u mainstream medijima, daje prilično elemenata da se poslije tri decenije u sferi medijskih sloboda skoro ništa nije promijenilo. Ali ni u tome nema ničega šokantnog jer se sistem vladavine, kako onda tako i danas, uglavnom bazirao na goloj propagandi, a ne na objektivnom informisanju i slobodnom ili istraživačkom novinarstvu.

Gore nego u vrijeme Miloševića

Nisu usamljeni oni, poput ugledne novinarke Gordane Suše, koji tvrde da je stanje u medijima čak i gore nego u vrijeme nacionalističke, ratnohuškačke,  političke i svake druge neskrivene propaganda Miloševićevog po zlu upamćenog režima.

Jedan od najboljih srpskih karikaturista Predrag Koraksić Corax potpuno je u pravu kada je objavljujući neke svoje radove iz devedesetih nedavno ustvrdio:

„Verujte, te karikature su bile aktuelnije sada, nego kada sam ih 1993. ili 1996. objavio. To je neverovatan podatak, ali to je istina. Potpuno su odgovarale ovom vremenu.“

U pravu je i nekadašnji direktor Borbe Ivan Mrđen koji je svojim iskusnim okom pravog nastavljača kultne rubrike Juga Grizelja „Iz mog ugla“, u Blicu primijetio da su se u beogradskom Centru za kulturnu dekontaminaciju u nizu odigrala tri za medije veoma značajna događaja. Na tom je mjestu najprije obilježeno četvrt vijeka postojanja novinske agencija Beta, potom je isti jubilej obilježilo i Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS), a nešto kasnije i 22. rođendan lista Danas, jedinog u Srbiji u vlasništvu novinara.

Mrđena je pomenuti niz događaja „iz naše branše“ podsjetio da organizatori takvih okupljanja bar ne moraju da brinu o – muzici. Dovoljno je samo da puste ono što pjeva Petar Grašo: „Godinu po godinu, sve nas manje ima tu, i sve prazniji je stol, a cipa bol, a cipa bol.“

Ekonomski pritisci umjesto cenzure

Da je i ova Mrđenova cinična metafora potpuno tačna potvrđeno je na sva tri pomenuta svečarska događaja na kojima su još jednom uzaludno konstatovani neviđeni pritisci na preostale slobodne medije u kojima nema previše cenzure i autocenzure, ali ima onih ekonomske prirode. Situacija je slična i u štampanim medijima kao što su dnevni list Danas i nedeljnici Vreme i NIN, ali i na televizijskim, radijskim i internetskim kanalima, čiji su novinari i urednici najčešće – i žedni i gladni.

„Medijska situacija je jako teška, sve teže se nalaze izvori za ekonomski opstanak, to je jako komplikovano, a uticaj politike i druge vrste interesa na samo tržište jako veliki, pre svega mislim na činjenicu da imamo nelojalnu konkurenciju u vidu još uvek postojeće državne agencije Tanjug koja po zakonu ne postoji“, podsjetio je na ovaj paradigmatičan primjer Dragan Janjić, glavni urednik Bete.

Uprkos svemu, poručeno je da će novinari te agencije nastaviti da se pridržavaju najviših standarda novinarske profesije, pružajući objektivne, istinite i pravovremene informacije.

Slične poruke upućene su i iz NUNS-a, koji su 1994. godine i osnovali upravo novinari koji su „počišćeni“ sa Radiotelevizije Srbije koji su devedesetih smogli snage da Miloševiću kažu „ne“ i po cijenu dobijanja otkaza, ali i svi ostali nezadovoljni radom Saveza novinara Srbije.

Oni su zajedno sa novinarima Borbe predstavljali onaj neosvojivi bastion slobodnog novinarstva koji je koliko-toliko spasavao čast profesije. Ostalo je zabilježeno da je cijela redakcija nakon izbacivanja ma ulicu, najprije osnovala Našu Borbu, a potom se kolektivno učlanila u NUNS kao i Nezavisno društvo novinara Vojvodine nešto kasnije.

Prvi predsjednik novog udruženja bio je Dragan Nikitović, a potom su kormilo nezavisnih preuzimali Gordana Logar, Miloš Vasić, Gordana Suša, Milica Lučić Čavić, Nebojša Bugarinović, Nadežda Gaće, Đorđe Vlajić, Vukašin Obradović, Slaviša Lekić i odnedavno Željko Bodrožić. Bez njih i oko 3.300 članova NUNS-a, vjerovatno, slobodnog novinarstva  u Srbiji ne bi bilo ni u natruhama.

„Hulje koje treba uništiti“

Što se tiče lista „Danas“, koji je nastao iz krila „Naše Borbe“ i koji je jedini na ovom prostoru u vlasništvu novinara, najupečatljivije riječi ispisao je njegov prvi urednik Grujica Spasović.

„Bili smo: kvislinzi, peta kolona, izdajnici, agenti CIA, mosadovci, udbaši, misionari, mondijalisti, sorosovci, kolaboranti, strani plaćenici, NATO zlikovci, potkazivači, ‘hulje koje treba uništiti’ (Vojislav Šešelj). Ukratko: ‘plaćeničke, antisrpske, pokvarene novine, kolaborantski, inostrani i potkazivački list’ (Dobrica Ćosić).

A naše ambicije bile su znatno skromnije: hteli smo da, bar malo, sačuvamo samopoštovanje, da ne pevamo u horu, da se, kao slobodni ljudi, bavimo svojim poslom, da se odupremo primamljivom zovu senzacionalizma i primitivizma, šovinizma i militarizma, fašizacije i klerikalizacije. Pa makar i ne bili uvek u pravu.“

Spasović, koji je na kraju karijere stigao da bude i ambasador Srbije u Bosni i Hercegovini, govorio je o atmosferi u kojoj su nastajali slobodni mediji, a da se ništa nije promijenilo ni danas potvrde su stigle iz Šapca u zapadnoj Srbiji gdje je upravo održavana manifestacija „Zona novog optimizma“ u okviru koje su organizovane tribine, predstave i izložbe.

Program su svako veče prekidali desničari koji su učesnike, javne ličnosti i novinare nazivali „ustašama“, „izdajnicima“ i „stranim plaćenicima“, dakle potpuno istovjetno kako je to radio i režim Slobodana Miloševića.

Zbog toga je u pravu još jedan eminentni srpski karikaturista, Dušan Petričić, koji je upravo u Šapcu rekao da su „karikature kao zdravstveni kartoni na krevetu ove obolele nacije“.

„Svako jutro lekar dođe, pa pogleda kakvo je stanje stvari. Ono što ja vidim iz mojih i Koraksovih karikatura – temperatura raste. Prešla je 42 odavno. Ne znam dokle ćemo stići“, upozorio je Petričić.

Ni drugi gosti Šapca, jednog od rijetkih gradova u kojima na vlasti nije Vučićeva SNS, nisu propustili da daju svoje više nego alarmantne dijagnoze o stanju u društvu i medijima.

Društvo na putu samoubistva

Glavni urednik Danasa Dragoljub Petrović pomalo rezignirano konstatuje da tiraži i gledanost televizija „Pink“ i  „Hepi“, kao i tabloida Informer i Srpski telegraf, ukazuju da „ovaj narod želi da vidi krv, seks, nasilje, a ne one koji objektivno informišu“.

On je ukazao da kada se govori o pritiscima na medije „dođu Vučićevi manekeni da nekog nazivaju lopovom i izdajnikom, što je oprobani recept režima i njihovih medija“.

„Tako Informer optuži Vreme, NIN i Danas da dobijaju pare od države a napadaju vlast. Zaboravlja se da to nisu Vučićeve pare već se radi o konkursima za medijske projekte, i to na osnovu zakona. Novinarstvo je dinamičan posao, ali novinari nisu aktivisti opozicije niti su nekakvi junaci, već ozbiljna profesija koja radi u interesu građana i javnosti. Devedesetih godina u Beogradu su bile nekolike TV i radio-stanice koje su profesionalno obavljale svoju funkciju i bile na meti režima, ali danas su prestonici vrlo retki mediji koji časno rade svoj posao“, rekao je Petrović.

Novinar Vremena Teofil Pančić reagujući na optužbe vlasti da su novinari najveći neprijatelji režima ocijenio je da je to posledica nenormalnih prilika u društvu, disfunkcionalne države u kojoj nema podjele vlasti i ugušenih institucija.

„Depresivna i represivna slika krajem devedesetih ponavlja se i danas. Ako ostanemo bez ozbiljnih medija, završićemo kao društvo u varvarstvu. Zbog toga novinari moraju da izdrže tu bitku za slobodu misli i izražavanja kako bi postali normalno demokratsko društvo, a ne društvo na putu samoubistva“, poručio je Pančić.

Milan Ćulibrk, glavni urednik NIN-a, podsjetio je da je ovaj nedjeljnik privatizovan 2009. godine, da su vlasnici iz Švajcarske i Njemačke i da oni očekuju profit.

NIN učestvuje na konkursima za medijske projekte, ali kao i ostali profesionalni mediji dobija mrvice“, rekao je Ćulibrk i dodao da se „sloboda novinarstva osvaja i da je zadatak novinara da kritikuju svaku vlast“.

Odgovornost opozicije i bivše vlasti

Jedino se Dragoljub Petrović, onako usput, dotakao tabua o kome se retko govori, a stvar sa medijima dovodi do paroksizma.

„Opozicija se pomalo razmazila očekujući da stalno kritikujemo Aleksandra Vučića i da nećemo pisati protiv njih. Takođe i publika je pomalo razmažena, očekujući da novinari budu uz opoziciju. Međutim, kada se predstavnici opozicije kritikuju, kao što je to bilo nedavno prilikom gostovanja Sergeja Trifunovića na N1, bile su burne reakcije. Novinarstvo je u službi javnosti i u normalnoj zemlji normalno je da se kritikuju i vlast i opozicija“, ocenio je Petrović.

Sadašnju opoziciju ili onaj njen deo koji je srušio Miloševića 2000. godine na ovom mestu valja podsjetiti da su upravo građanski protesti i slobodni mediji koji su im davali ogroman prostor doveli do toliko željene promjene. Neke od najvećih grešaka demokratske vlasti napravljene su baš u sferi medija.

Tako su neke od tabloida osnivali ili pomagali upravo predstavnici Demokratske stranke ili drugih članica DOS-a. U njihove vrijeme utemeljeni su razni Kuriri, Nacionali, Pressovikoji su bili preteča današnjih. U njihovo vrijeme TV Pink Željka Mitrovića je kao kameleon pink boju prefarbao žutom i da ne nabrajamo dalje.

Ovo je, ipak, priča o slobodnim medijima i onom najvažnijem Borbi koja odavno ne postoji iako je iznjedrila skoro sve što se može podvesti pod kategoriju ozbiljnih medija, ali i sav taj treš koji danas dominira i opstaje isključivo zahvaljujući potpori države.

Bila jednom jedna Borba

Danas na zgradi Borbe u centru Beograda nema nikakvog znaka da je tu decenijama stanovala najveća jugoslovenska novinska i izdavačka kuća koja je davno osnovala i Studio B, ali i pozorište Atelje 212. Uzalud su se novinari nadali da će se jednog dana vratiti u svoju redakciju iz koje su nasilno izbačeni „jednom kad Milošević ode“.

Legenda kaže da joj sudbina zapečaćena onog dana kada je Milošević „otišao“, a Zoran Đinđić zadatak da „reformiše“ medije dodijelio pokojnom Vladanu Batiću. Ovaj je za taj posao angažovao Manojla Vukotića, nekadašnjeg glavnog urednika Borbe i dopisnika Novosti iz Rima.

Međutim, od reforme nije bilo ništa, a ista legenda kaže da su nezadovoljni „borbaši“ zbog rješavanja svog statusa tražili prijem kod Đinđića koji je na kraju i primio delegaciju novinara Borbe. Navodno im je prvi demokratski premijer poručio da „oni nisu slušali Miloševića, pa verovatno neće ni njega“ i da je na slučaj Borba odavno stavljena tačka.

Država Srbija ni onda ni danas nije imala hrabrosti da ima svoj Washington Post i da prepozna kako je upravo njoj u najboljem interesu da maše listom koji će podjednako kritikovati i vlast i opoziciju kao dokaz ostvarene demokratičnosti društva.

Na osnovu toga i činjenice da na zgradi umjesto Borba piše samo Novosti nije teško zaključiti da su Večernje novosti, to Borbinovečernje čedo iz 1953. godine, preživjele sve tranzicije, pa čak i fazu kada ih je kupio njemački Vest Algemaine zeitung, koji se poslije jedva povukao iz tog živog blata državnih pipaka i korupcije neslućenih razmjera.

Ko je pravi vlasnik Novosti i Politike poslije odlaska Nijemaca ni danas se ne zna. Sluti se da je to država, iako to po važećim zakonima nije moguće.

U njima nema ni „izdajnika“ ni „stranih plaćenika“. Sve sam „patriot“ prve klase koji vazda „veže konja gdje mu gazda kaže“.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend