„Postepeno kuvanje žabe“ i srpskih medija: Kako je to radio Milošević, a kako Vučić

Snimak ekrana, N1

Nedeljnik NIN je samo poslednji u nizu medija koji trpe „promene“, nakon kojih više ništa neće biti isto. Sličnu sudbinu prošle i pojedine televizije sa nacionalnom frekvencijom. One nezavisne su pod konstantnim pritiscima.

Novinar Branko Čečen i programski direktor N1 Igor Božić sećaju se kako je izgledalo gašenje medija poput promene vlasništva B92, ulazak Nebojše Čovića sa socijalistima u Studio B, kao i promene uređivačke koncepcije RTV Vojvodine.

„Moje iskustvo govori da je velika razlika između toga kako se Milošević odnosio prema medijima i kakvu situaciju sada imamo. Milošević je bio brutalan, ali s jedne strane nije bio toliko opsesivan. Imao je medije za koje je verovao da su mu važni. To su pre svega bili RTS, Politika i Novosti, a ostale medije je puštao do mere dok ga to ne iznervira i onda ide i ugasi taj mediji“, ističe Igor Božić.

Kako navodi, velika je razlika u odnosu prema medijima u periodu režima Slobodna Miloševića, i sada, tokom režima Aleksandra Vučića.

„Ovo što se trenutno dešava i što se dešava od 2012. godine je postpeno kuvanje žabe. Dakle vi imate situaciju da je ta opsesivna želja za kontrolom medija kod Vučića apsolutno izražena od dolaska na vlast i to se vremenom pojačavalo i mi smo sada došli u situaciju da je čak i te male oaze poput NIN-a namerio da upodobi na ovaj ili onaj način. Ali naučio je lekciju kako je Milošević prošao u odnosu prema medijima. Nije radio direktno i brutalno, nego preko pritisaka na vlasnike“, naglašava Božić.

Novinar Branko Čečen objašnjava da su mehanizmi koji se koriste kako bi se mediji gasili – višestruki.

„Koristi se više mehanizama od kojih neki nisu ni malo suptilni. Pre svega najvažniji je novac. SNS je po ugledu na prethodne vlasti stavio pod kontrolu novac za reklame. Ko god dođe na vlast uputi više ili manje diskretne poruke velikim oglašivačima o tome da ne bi bilo loše da promene agenciju u kojoj drže svoj novac za oglašavanje“, pojašnjava Čečen.

On navodi primer iz 2015. godine kada je sukob između Informera i Kurira kulminirao.

„Kada se Kurir okrenuo direktno protiv vlasti izgubili su sve reklame za nekoliko dana jer su te agencije koje drže taj novac očigledno u vezi sa vlastima. O tome je BIRN pisao. U isto vreme 2016. godine donet je čuveni Pravilnik o sufinansiranju projekata od javnog interesa u medijima koji je donesen da bi zapušio tu rupu finansijskog uticaja države na medije i pretvorio se u svoju apsolutnu suprotnost. Vi vidite da Informer dobija po lokalnim samoupavama po Vojvodini na mističan način većinu novca i tako se zapravo finansira od strane države na način koji ne ide kroz reklame koji tako dobijaju za prljav posao koji rade“, objašnjava novinar.

Trenutak kada je donesen Zakon o privatizaciji medija, navodi Čečen, predstavlja trenutak u kojem Informer na više od 200 naslovnih strana obračunava sa Sašom Jankovićem, tadašnjim ombudsmanom.

„Finsnirano je ono najgore, progon jedne osobe. Informer je pisao da ima dokaze o strašnim stvarima koje je on radio, onda je nedugo zatim ponudio milion dinara za dokaze pošto ih zapravo nije ni imao“, podseća Čečen.

Uvek je novac, navodi Čečen, put ka kontroli medija.

„Ova vlast je čini mi se učila od drugih autoritarnih režima kao što je ruski. Kontrola medija se postiže tako što sa svih strana, svim polugama utiče na medijsku scenu. Sve te poluge stavite pod kontrolu i počinjete da zavrćete te šrafove malo po malo, dok ne stavite većinu toga pod kontrolu. U našoj zemlji važno je imati televizije pod kontrolom. Mi smo tragično nepismena zemlja i to je automatski veoma snažan uticaj na ljude koji teško čitaju i teško pamte ono što pročitaju. Tako da su televizije stavljene pod kontrolu novcem ali i kupovinom. Sećate se da je za godinu dana izvesni Radoica Milosavljević kupio osam medija za 280 hiljada evra i to je takođe bilo te 2015. godine“, objašnjava Čečen.

Kada su sve poluge koje utiču na rad medija i njihovu slobodu upotrebljene, navoid Čečen, ostaju dve stvari.

„S jedne strane da vam dotok novca opada, a s druge strane imate s najvišeg mesta kritiku i pritisak. Čak mržnju od strane funkcionera. Vrlo brzo shvatite poruku i da je jedini način da preživite da pazite šta pišete, šta objavljujete na televiziji i da se ne zamerate izvoru novca jer je ova vlast sebe pretvorila u jedini izbor novca za medije“, ističe Čečen.

Balkanska pravila i mediji

Programski direktor N1 navodi da su novinari početkom 2000. naivno mislili da će privatizacija doneti potpunu slobodu. Međutim, ispostavilo se drugačije.

„Ispostavilo se da ovde važe balkanska pravila, a to je da ako znaš gazdu i ako možeš da utičes na gazdu onda možeš da utičeš i na uređivačku politiku. To je suština, da ako taj koji vlasnik medija pristane na tu igru onda dobijate kontrolu. I onda dobijate mogućnost da nekoj EU i SAD kažete „to su privatni mediji, šta hoćete, država nema medije, ima RTS“. S druge strane, vi direktno utičete, ali to su metode koje je teško dokazati“, objašnjava Božić.

Kako navodi, ispostaviće se da su ljudi kao što je Miloica Milosavljević postali najveći medijski magnati lokalnih medija u Srbiji.

„Neko mu je ispostavio zadatak da kupi te medije u trenutku kada su ti mediji bili na prodaju, a prodavali su se zbog toga što smo možda mi pogrešno mislili da će Zakon o privatizaciji medija doneti nekakvu koristi, a zapravo je najviše štete doneo tim ljudima na lokalu“, objašnjava Božić.

On ističe kako su lokalni mediji devedesetih emitovali televizijske priloge o tome šta se dešava u Beogradu, pa samim tim, ljudi na lokalu su bili informisaniji o dešavanjima nego građani u Beogradu.

Kada je počelo kuvanje žabe?

SNS je dolaskom na vlast sa sobom doneo i premene na medijskoj scceni.

„Početkom 2013. se maketinški kolač prelio u novoosnovane agencije koje su tada bile bliske Aleksandru Vučiću i koje su zapravo preuzele najveći procenat oglasnog prostora. On je shvatio na koji način će on zaobilazno ili direktno moći sa tim novcem da kontroliše. Privatni mediji koji su shvatli da će ostati bez oglasnog prostora i njihovi vlasnici su pravili kompromis sa time. Jednom kada napravite kompromis vi zapravo ulazite u tu mašineriju i onda počinje to kuvanje žabe“, objašnjava programski direktor N1.

Branko Čečen podseća da je 2016. godina u kojoj su nezavisni novinari pružili značajn otpor, ali godina u kojoj je nestalo mnogo lokalnih medija.

„Te godine smo imali pretnje smrću Veranu Matiću. Jedan novinar je uboden nožem u Gradskoj kući u Užicu zbog izveštavanja. Tada je Zlatija Labović doživela od tadašnjeg ministra Gašiča da kaže „volim ove novinarke što kleknu“, navodi Čečen.

Priseća Čečen i na naslovnu stranu Ilustrovane politke na kojoj je pisalo „Psi su pupšeni“.

„Naslovna strana u kojoj su bili svi nezavisni mediji i istaknute ličnosti u nezavisnim medijima. Bilo je jasno da sve to više nije politička retorika nego da će to da se pretvori u državne mehanizme i to veoma nezakonite koji će biti upotrebljeni na svaki način da građanima Srbije bude davana samo propaganda i da ne saznaju nešto što je ozbiljnija činjenica“, navodi Čečen.