Režimski mediji i protesti: Nevidljive mase demonstranata

U filmu „Noć na zemlji“ reditelja Džima Džarmuša možda je najupečatljivija scena kada na jednoj od njujorških ulica crnac kasno noću uzalud doziva taksi. Pošto se nijedno od vozila koja prolaze kraj njega ne zaustavlja, on se – šireći ruke – pita: Am I invisible? (Da li sam nevidljiv?).

Pa, isto to pitanje mogli bi da postave učesnici protesta u gradovima Srbije koji su za režimske medije (sa par izuzetaka za sve) ili takođe nevidljivi ili samo povod za naručena, najčešće izopačena tumačenja.

Umesto da pribegnu, za verodostojno novinarstvo jedinom prihvatljivom i krajnje jednostavnom načinu, da – na osnovu onoga što vide svojim očima – izveštavaju o događajima onakvim kakvi su, oni izmišljaju nepostojeću, što će reći – falsifikovanu stvarnost.

Politika gura proteste pod recepte

Za njeno prepravljanje, takoreći prepakivanje, primenjuju se različiti metodi: od potpunog prećutkivanja do umanjivanja njihovog značaja.

U ovom poslednjem naročito se izveštila „Politika“ koja izveštaje o protestima sve češće premešta u manje važne rubrike („Sinoć u Beogradu“), gde se pojavljuju uporedo sa vestima o otvaranju izložbe hortikulture, na primer, sa očitom namerom da završe uz uputstvo o punjenju tikvica ili u ukrštenim rečima.

Tabloidi se, naravno, ne upuštaju u suptilnosti. Oslobođeni obaveze da nose brnjice, oni su oslobođeni i obaveze da poštuju novinske kanone, uključivši i onaj najčuveniji, prema kojem je „vest svetinja, a komentar slobodan“.

Učinili su to na dosad neviđen način – tako što su vest jednostavno ukinuli. Njihovi čitaoci tako – i doslovno – o protestima ne znaju ništa, ali zato sve znaju o njihovim učesnicima koji se opisuju kao „strani plaćenici“, „rušitelji države“ i „besprizorni nasilnici“, da pomenemo samo neke od „otmenijih“ komentara. Praćenih, naravno, fotografijama koje se – u takvom kontekstu – mogu razumeti jedino kao policijske poternice.

[povezaneprice]

O tome da za takvu nedvosmisleno huškačku kampanju imaju ne samo razumevanje već i sadejstvo vlasti svedoči činjenica da su istim takvim fotografijama (da li iz istog izvora) mahali u tobože debatnoj emisiji na državnoj televiziji šef poslaničke grupe SNS i u skupštinskoj debati (prenošenoj takođe na televiziji) poslanik sa likom podvodača.

Nastojanjima da se utvrdi identitet učesnika protesta značajan doprinos dala je i predsednica Skupštine koja je na televiziji „Pink“ izjavila da demonstranti samo odrađuju odranije – za naknadu – preuzetu obavezu, a u intervjuu „Politici“ otkrila da je Pajtić taj koji piše zahteve.

Ne samo ovim već i u svim drugim tumačenjima prema kojima su protesti organizovani a ne spontani, politički a ne studentski, prepoznaje se jedna ista podanička svest koja ne može da zamisli da postoje slobodni ljudi koji imaju dovoljno odvažnosti da svoje nezadovoljstvo društvenim prilikama javno izraze a da ih niko na to ne nagovara niti podstiče.

Upinjanjem da proteste predstave kao zaveru upetljali su se – za nivo njihove podaničke svesti – u nerešivu protivrečnost kako da pomire tobože velikodušnu trpeljivost prema demonstracijama sa maltene manijačkim istrajavanjem na njihovom političkom karakteru, odnosno identitetu.

Oslobođeni obaveze da nose brnjice, tabloidi su oslobođeni i obaveze da poštuju novinske kanone, uključivši i onaj najčuveniji, prema kojem je „vest svetinja, a komentar slobodan“. Učinili su to na dosad neviđen način – tako što su vest jednostavno ukinuli

Pa šta ako su politički? Da li to znači da je politika – po definiciji – nešto negativno i nepoželjno ili pak da je prihvatljiva samo ako je – sa stanovišta vlasti – podobna?

Zbog čega je, najzad, ministru unutrašnjih poslova toliko važno da dokaže kako su protesti politički motivisani? Da li se on time zalaže za neku vrstu društvene segregacije kojom bi se javna aktivnost studenata svela na usko esnafske teme, o kvalitetu viršli u studentskom restoranu, na primer?

S druge strane, nimalo mu ne smeta da u ram svojih konferencija za štampu, neku vrstu „grupnog portreta bez dame“, dovodi mlade naprednjake.

Zar to nije takođe politika čime nas ministar, doduše nehotično, upućuje da razmislimo da li su za društvo i državu kao uzor poželjniji mladi ljudi koji imaju dovoljno odvažnosti i autonomne kritične svesti ili fikusi iz „grupnog portreta bez dame“ koji, onako nemušti, upućuju na pomisao da su u ram sa ministrom dospeli iz nekog udžbenika antropologije?

Već pomenute protivrečnosti ispoljavaju se i u stvarnoj ili samo tobožnjoj nesaglasnosti ne samo u ocenama karaktera protesta već i u odnosu na mere koje treba preduzeti prema njihovim učesnicima.

Dok novoizabrani predsednik u omiljenoj ulozi vrhovnog arbitra i pomiritelja kaže da – što se njega tiče – protesti mogu da traju i deset godina (uf! ne misli, valjda, da toliko vlada), njegovi potčinjeni, poznati, jel’, po nezavisnom mišljenju, već samim negativnim određenjem identiteta protesta imaju rezervnu varijantu.

Napad na Šešelja, dušu od čoveka

To što je sami nisu do kraja iskazali, nadoknadio je „Pink“, čiji se omiljeni gost iz „zavetnika“ nimalo ne usteže u zahtevima za progon demonstranata koji, po njemu, ugrožavaju „ustavni poredak“ i „bezbednost zemlje“.

Da je reč o zaista opasnim izgrednicima potrudila se da objasni ista televizija vrteći ceo dan vest kako su demonstranti napali Šešelja. Pošto su već ugrozili stare i bolesne Beograđane sprečavajući kola hitne pomoći da stignu do odredišta, na sve spremni mladi ljudi nasrnuli su i na otelotvorenje miroljubivosti i nenasilja, dušu od čoveka, takoreći srpskog Gandija, koji ni muvu ne bi zgazio ali bi, zato, kako je sam izjavio, rado zgazio nekog demonstranta.

Ma koliko naviknuti na izmišljotine podrepaških medija, moramo se ipak upitati da li u bestidnom falsifikovanju stvarnosti – kao u pomenutoj antologijskoj vesti o tome kako krvožedni studenti ugrožavaju nezaštićeno radikalsko nevinašce – moraju da idu do prenebregavanja i samog zdravog razuma.

Da li to čine zbog toga što su postali zavisnici od sada već – do gađenja – otužne uslužnosti ili zato što nisu čuli za istorijski više puta potvrđenu istinu da „stvari treba dovesti do apsurda da bi bile jasnije“?