27. apr 2021.

Srđan Škoro: Robija bez kraja

Da sam pre sedam godina umesto u jutarnji program RTS otišao u Narodnu banku da je opljačkam dosad bi uz dobro vladanje izašao sa robije. Imao bih dovoljno novca za život, država bi mi u procesu resocijalizacije pronašla adekvatan posao. Bio bi uvažen član našeg društva, rasterećen od problema, redovno gostovao na N1, eventualno pisao kolumnu za Novu rs ili bar Kurir.

Izvor: Fejsbuk nalog autora

Ovako, pošto sam u gostovanju na RTS rekao šta mislim, moja robija bez prave presude traje i ne zna se kad će se i na koji način okončati. Dozvolio sam sebi da postanem bivši novinar i urednik, ako hoćete i čovek, uništim u potpunosti svoju karijeru, ugrozim sopstveno zdravlje i egzistenciju, ukinem bilo kakvu perspektivu i nadu, sebe i svoje najbliže dovedem u bezizlaznu situaciju, postanem slučaj… Samo zato što sam rekao šta mislim. Što nisam kao velika većina odlučio da ćutim. Zato što sam se borio i u toj svojoj borbi istrajavao. Što sam odbio da se povinujem zlu koje vlada i što nisam pristao kao ogromna većina da profitiram na ćutanju i sklanjanju. Što sam verovao da se u ovakvim vremenima ne sme saginjati glava po cenu života. Da nije pristojno, ni vaspitano praviti kalkulacije ili kombinacije, prikrivene ili otvorene, sa ljudima koji su bezočno uništili, zagadili i opljačkali Srbiju. Da je nečasno makar i prećutno preći na stranu Vilotića bez obzira koliko su jači ili brojniji.

Gde sam to pogrešio? Kako je moguće da na ovom malenom i ograničenom srpskom nebeskom svodu nigde nema mesta za mene? Šta je to što moja pojava, moje misli, znanje, umeće, talenat, ukoliko svega toga uopšte ima, toliko smetaju svima sa obe strane medijskog ili političkog spektra. Kako to da su se svi nekako „snašli“ samo ja sedam godina neprekidno visim nad provalijom? Za vlast mi je jasno, ali šta je sa onima s druge strane. U čemu je problem? Što nisam poslušnik i poltron? Jer sam neugodan svedok, dugo pamtim, mnogo toga znam, umem da kažem i napišem? Voleo bih zaista saznati šta je posredi pre nego zauvek odem.

Svi su odavno već „negde“, samo sam ja i dalje „nigde“. Čak i oni koji su se jasno deklarisali da svojim činjenjem ili nečinjenjem podržavaju misli i dela velikog vođe, su preveslali na drugu stranu, praveći sebi karijere i glumeći nekakve nategnute žrtve režima. Uspešno moram priznati, kao i svi preletači. To se valjda najviše ceni u našem društvu. Po onoj staroj i po malo zaboravljenoj narodnoj o Marku Kraljeviću „iako si turska udvorica, ti si Marko naša uzdanica“. To se uzgaja na veliko, a oni koji podsećaju da to i nije baš nešto čime bi se trebalo hvaliti, moraju nestati. Odmah i zauvek. Boriti se punih džepova i za sopstvenu korist protiv Vučićevog nakardnog režima je jedno, a činiti to praznih džepova i isključivo na sopstvenu štetu sasvim nešto drugo. Razlika je drastična.

Sedam godina neprekidno traje moja robija. Takva pozicija je više nego poražavajuća. Neodrživa skroz. Ni sam ne znam kako sam još uvek živ. Što bi mnogo mudriji od mene rekli, sam si izabrao tako ti i treba! Istina. Nažalost, nisam umeo drugačije. To je bilo jače od mene. Smatrao sam da je to moja dužnost i obaveza. Nisam razmišljao o posledicama. Niti sam se na njih obazirao, slepo verujući da moji istupi u javnosti ili tekstovi koje pišem nekoga dotiču i pomeraju stvari sa mrtve tačke. Velika zabluda. Doživeo sam da nemam više ni gde da pišem, ni gde da govorim. Za mene su sva vrata postala zaključana. I kad kucam, svi se prave da ne čuju ili da nisu prisutni. Shvatio sam da je istina opasnija od najzaraznije bolesti. I zato nikome nije više potrebna. Svi je vešto preskaču istovremeno govoreći o njenoj potrebi da postoji. Kao što novinari i urednici više nisu neophodni u redakcijama, tako je i istina samo smetnja. Proterana zauvek i osuđena da je nema. Uprkos ustaljenom verovanju da pravda mora pobediti. Kad – tad. Da je bilo kakvo dobro iznad svakog zla. Da istina jednom mora izaći na videlo i da čovek mora ostati svoj čak i kad ga razapnu na raskrsnici koju život pravi. Da mora ići dalje putem koji je sam izabrao i u času kad mu se učini da je previše posut trnjem i da su svi postojeći prolazi odavno zatvoreni.

Ko bude jednoga dana želeo da proučava tzv. slučaj Škoro, sigurno će moći da pronađe neke od razloga zašto kao društvo toliko zaostajemo i tako dugo ne uspevamo da pronađemo izlaz iz ćorbudžaka u koji smo zabasali.

Zato vas posle sedam godina prvi put pozivam da se uključite u moju borbu. Ko želi i naravno smatra da bi trebalo. Ako već ja nisam dovoljno dobro umeo, možda vi uspete. Gledajući sa strane možda ćete spoznati gde sam sve grešio i šta bi valjalo popraviti i promeniti. U samom pristupu i načinu borbe. Nemojte dozvoliti da vam na mom primeru dokazuju kako je svaki otpor beskoristan i uzaludan.

Borio sam se kako sam znao i umeo. Do kraja. Bez ostatka i predaha. Čvrsto verujući da je to jedini put i način. Ovo je neka vrsta mog testamenta. Znam da nije bog zna šta, ali ostavlja svakom dobronamernom dovoljno prostora da analizira. Drugo, nažalost, nemam šta da vam ostavim.

Ako ništa drugo, povukao sam jasnu granicu između onoga kako vidim da bi trebalo da bude i onoga šta nam se dešava. Da li ćete tu granicu pomerati, brisati, ili se jednostavno praviti da ne postoji, na vama je.

Naravno, dok god budem mogao da stojim, biću tu za vas. Ne znam i ne umem drugačije. Jedina satisfakcija, osim one sudske, za svih ovih sedam godina robije bili ste vi, sa imenom i prezimenom ili skroz nepoznati ljudi koji ste mi pisali ili me presretali na ulici, verujući i ubeđujući me da sam upravo ja to malo svetlo na kraju tunela.

Ako je tako, pohitajete ka njemu dok ne bude za sve kasno. Nema predaje, istinska borba nas tek očekuje. I u toj borbi, znajte, nema pobednika. Cena koju ćemo morati da platimo biće užasna. Ali, to svakako nije razlog da prestanemo da se borimo. Hrabro i do poslednjeg daha. Može li drugačije?

1 komentar za: “Srđan Škoro: Robija bez kraja

  1. Snezana

    Odavno se divim Srdjanu Skoru, istinskom intelektualcu, hrabrom i beskompromisnom govorniku, pristojnom i ponosnom gradjaninu. Odavno, ali cutke jer nisam imala prilike da mu to kazem. Prvi put negde ostavljam komentar nadajuci se da ce ga procitati. Niste sami.

    27. apr 2021. at 19:57

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend