Šta je krvavije – Kenjkavac ili Biblija?

Pažnju javnosti proteklih dana okupirala su saopštenja Ministarstva kulture i informisanja, te reakcije na njih, a potom i reakcije na reakcije. Ministarstvo je odlučilo da stavi tačku na prepucavanja i u pismu „Izazov slobode“ još jednom poručuje kako su „jasno i glasno osudili upad maskiranih lica na izložbu u galeriji Stara Kapetanija i njihove akte nasilja, nazvavši ih huliganski podzemljem“.

A sve je počelo upadom na izložbu u okviru festivala „Novo doba“, koje je kulturna scena osudila. Potom je usledilo saopštenje Ministarstva kulture kojom se osuđuje čin nasilja, ali se mnogo više pažnje posvećuje „skarednom i nemoralnom sadržaju“, koje pripada „‘podzemlju’ ljudskog duha“, uz poruku da prikazivanje takvih dela „s punim pravom izaziva negativne reakcije najvećeg dela javnosti“, da bi na kraju osudilo i samu izložbu, kao i huligane.

Podsetilo je to u startu na onaj kafanski način razmišljanja, kada je žena silovana i silovatelj se osudi, ali, „jebiga, šta ona ima da oblači minić i provocira – sama je to tražila“. Ubrzo je, naravno, došlo do poređenja sa nacističkim metodama, na šta su iz ministarstva odgovarali ličnim uvredama na račun onih koji su se javno oglasili zbog njihove „osude“.

„Udarci ispod pojasa“ postali su manir ministarstva kojim rukovodi naprednjačkim mandatom blažen Vladan Vukosavljević kad god se pojavi i naznaka kritike „srpskog kulturnog menadžmenta“.

Slike koje uznemiruju javnost

Sve je počelo od crteža „Kenjkavac“ na kojem je prikazana iskasapljena beba, sa sekirom u glavi i porukom: „Bebac koji mnogo kenja pa dobije sikiru u glavu“, što je preuzeto iz štampe devedesetih godina prošlog veka. Crteža iz perioda kada su zaista čitane vesti o zaklanim bebama na ovim prostorima (slučaj „vukovarske bebe“ i zloglasna propaganda RT Beograd), dokopali su se moralni nadzirači društvenih mreža i sve je rezultiralo upadom maloletnika, koji odrastaju u društvu nenormalnog dijaloga, na izložbu „koja je provocirala i nosila minić“.

Tu se dolazi do pitanja je li problem bilo što je devedesetih nastalo brutalno delo ili je problem što su vremena bila brutalna? I, koliko brutalno je tačno previše brutalno?

Da li bi reči Vukosavljevićevog PR tima kako „prikazivanje i afirmisanje skarednih i nemoralnih sadržaja“ moglo da važi i za, na primer, Bibliju o kojoj deca uče od prvog razreda osnovne škole, što se za „Kenjkavca“ baš i ne može reći? Jer, ako ste se pitali što se poredi Sveta knjiga i crtež, Biblija je prilično živopisno i krvavo ostvarenje.

Pod rukama onih koji su imali Božji mandat za ubijanje, kao što Vukosavljević ima napredni mandat za vređanje, stradalo je mnogo žena, dece, muškaraca. Da stvari budu zanimljivije, neko se potrudio da izračuna žrtve Božjeg gneva ili volje.

Prema knjizi „Opijen krvlju: Božja ubistva u Bibliji“ Stiva Velsa, ukoliko se uzmu samo ona ubistva za koja se može potvrditi tačan broj, dolazi se do sume od više od 2,8 miliona mrtvih voljom Boga. A procena je, kada se u obzir uzmu svi pomori, da je u ovoj knjizi oko 25 miliona mrtvih duša čiju je smrt aminovao On lično.

Međutim, brojke su brojke i lakše ih svarimo zar ne? Da, samo što Biblija nudi i neke krvave, surove opise. Već u Knjizi postanja (7:21) uvlači se strah u kosti jer „tada izgibe svako telo što se micalo na zemlji, ptice i stoka, i zveri i sve što gamiže po zemlji, i svi ljudi“.

Još malo brutalnosti ima i u Ponovljenom zakonu, gde se govori o otimanju žene i dece i stoke i „otimanju plena neprijatelja svojih“, što ukazuje da Jahve nije upoznat sa Ženevskom konvencijom o zaštiti ratnih zarboljenika. Ali se nastavlja dalje: „Tako čini sa svim gradovima, koji su daleko od tebe i nisu od gradova ovih naroda. A u gradovima ovih naroda, koje ti Gospod Bog tvoj daje u nasledstvo, ne ostavi u životu nijednu dušu živu, nego ih zatri sasvim“, uvod je u masakr dostojan suda za ratne zločine.

Prema Drugoj knjizi dnevnika (14:12-15) dešava se pokolj, nakon što Asa, kralj Jude, zamoli Svevišnjeg da mu pomogne u ratu protiv Etiopljanja. I Bog bude milostiv prema Asi, pa „razbi Gospod Etiopljanje“, a potom ih Asa potera, pa „popadoše svi Etiopljani da ih nijedan ne osta živ, jer se satrše pred Gospodom i pred vojskom njegovom“. A vojska Asina „pobiše sve gradove oko Gerara, opleniše sve gradove, jer beše u njima mnogo plena, pobiše i po stanovima pastirskim ljude i odvedoše mnogo ovaca i kamila i vratiše se u Jerusalim“.

Nisu se nekada bakćali sa slobodom govora, nego se za reč plaćalo glavom. Tako je stradala neka balavurdija jer je zajebavala proroka i čudotvorca Jelisija, govoreći mu da je – ćelo. „A Jelisije obazre se i videći ih prokle ih imenom Gospodnjim. Tada izidoše dve medvedice iz šume, i rastrgoše četrdeset i dvoje dece“ (Druga knjiga o carevima 2:24).

Druga knjiga o Makabejcima daje jedan prilično zanimljiv opis kazne ženama koje su obrezale svoju decu. Njima su, navodi se to u Knjizi o Makabejcima (6:10), obešena dojenčad o dojke, potom su javno vođene gradom i na kraju je usledio jedan strmopizd sa zidina direktno u smrt prijatniju od rečene kazne.

I, evo samo za kraj, iako ima tu „ubijanja bez milosrđa“ staraca, mladića, devojaka, leševa u svetilištima, ubistava zbog rituala ili smrti zbog žalbi na hleb, slanja ljutih zmija, skidanja skalpova, kuga, navedite-sami-šta-vam-je-na-pameti, da dodamo i deo koji je Stiv Vels iskoristio za naslov svoje knjige. „Opojiću strele svoje krvlju, i mač će se moj najesti mesa, krvlju isečenih i zarobljenih, kad počnem osvetu na neprijateljima“ (Ponovljeni zakoni 32:42).

Tako je nekako najuticajnija knjiga na svetu, delo na kojem donekle počiva i naša civilizacija, zapravo puna masovnih ubistava, ratnih zločina kakvih bi se postideli i najveći krvoloci za koje je dokazano da su postojali i da su koračali među živima i mrtvima. Kao što ima krvi, ima i poruka mira i okretanja drugog obraza i pacifističkog ljubljenja neprijatelja svog.

Pa, ipak, kada bi se našao neki fanatik i počeo da cepa Bibliju na trgu ili, recimo, u „Staroj kapetaniji“, niko ne bi rekao da osuđuje čin maskiranog huligana, ali da su „autori knjige“ isprovocirali takav ishod. Kako ono kaže ministarstvo – ah, da, „da prikazivanje i afirmisanje skarednih i nemoralnih sadržaja, zaogrnuto plaštom navodne stvaralačke kreativnosti, s punim pravom izaziva negativne reakcije najvećeg dela javnosti“.

Dakako, to se ne bi dogodilo, već bi se osudio takav čin, jer bi to bilo jedino ispravno, kao što je trebalo da bude i u slučaju „Kenjkavca“, odnosno izložbe strip autora.

Dolazimo do pitanja dokle sme da se „izaziva“ sloboda o kojoj govori Ministarstvo kulture, odnosno ko ima moralni mandat da odlučuje da li je neko delo brutalnije od stvarnosti?

Da li će problem biti ako neki film prikaže streljanje civila u domu kulture, dok stoje na bini, a njihove sudije sa puškama ih streljaju sa balkona? Takav pervezan prikaz smrti u domu kulture svakako je brutalan i uznemirujuć, ali da li ga treba zabraniti? Ili, naprotiv, treba prikazati upravo zato što je istinit i zato što se slučaj zaista dogodio, u Domu kulture u Pilici, nadomak puta Zvornik – Bijeljina?

Izazovi slobode ili kultura otkazivanja

Koliko god saopštenja Ministarstva kulture bila za ozbiljno propitivanje, najpre u kontekstu toga da li je to dijalog kakav želimo da vidimo kod državnih institucija, u pravu su kada navode da, uz poštovanje umetničke slobode, „zadržavaju pravo da misle da crteži iskasapljenih, sadistički mučenih i ubijenih beba, nisu ni umetnost ni kultura ni moral“.

Iako ministarstvo mora nedvojbeno da stane u odbranu umetnika dok god ne ugrožavaju tuđe slobode, pa makar njihova umetnost za njih bila i „devijacija svesti“, istom se mora priznati pravo da nešto, jednostavno, ne smatra vrednom umetnošću. Isto tako, to ministarstvo treba da bude ono koje će da dozvoli da se sloboda konstantno izaziva, a ne da jalovim saopštenjima relativizuje nasilje, te da uvredama reaguje na bilo kakvu kritiku.

U 2020. godini, zbog preterane političke korektnosti, došli smo do toga da se kao tema postavlja „kultura otkazivanja“. Nik Kejv, čiji se tekstovi pesama, pa i romani, možda ne bi dopali službenicima Ministarstva kulture, navodi da kultura otkazivanja i njeno odbijanje da se suoči sa neprijatnim temama guši kreativnu dušu društva. Upravo zato izazivanje slobode, dok god ona ne ugrožava nikoga, ne sme da stane.

Jer jedino onda kada se suočavamo sa onim zbog čega se osećamo neprijatno, otvorimo prostor razumevanja toga ili pak razumevanja onih kojima je „nama neprijatno” lepo, možemo da očekujemo iskorak i stvaranje novog kvaliteta koji doprinosi društvu. Tako je u umetnosti, nauci, sportu, novinarstvu, u svemu čega su se ljudske ruke i misli latile.

U suprotnom, odbijanje drugačijeg može samo da dovede do toga da se u domovima kulture još jednom pređe sa „deponovanja dela“ na „deponovanje tela“.