Sudovanje

Lucidan i profesionalan kakav je Dejan bio, samo pola godina nakon atentata je u autorskom tekstu u „Vremenu“ posložio sve činjenice vezane za ovaj atentat. Nije pomoglo. Stvari se nisu pomerile sa mrtve tačke sve do današnjeg dana.

Već tada je Dejan pisao da gubi nadu da će „biti otkrivene ubice Slavka Ćuruvije, Milana Pantića, ili bilo kog drugog novinara ili građanina koji se nađe na putu nekom moćnom, a beskrupuloznom“. Sa ovom beskrupuloznošću se srećemo od kada je započelo suđenje za ubistvo Slavka Ćuruvije, a pogotovo tokom ponovljenog sudskog postupka koji, u različitim formama, traje punih šest godina. Deluje dugo, ali nas teši da je to daleko kraće od čak 22 godine koliko je prošlo od Slavkovog ubistva.

Prvo prošlonedeljno ročište fokusiralo se, kako je to koncizno sublimirala Tamara Spaić, na „odbacivanju kredibiliteta, istinitosti i verodostojnosti ključnih svedoka iz redova zemunskog klana i policajaca koji su se bavili istragom zloupotreba Resora državne bezbednosti krajem devedesetih u cilju Ćuruvijine likvidacije“.

Drugo prošlonedeljno ročište odbrana je „iskoristila za diskreditovanje Dragana Kecmana, policijskog inspektora koji je najviše doprineo prikupljanju ključnih dokaza u procesu za Ćuruvijino ubistvo“.

Znam koliki je Kecmanov profesionalni doprinos i zato me ne iznenađuje pokušaj njegove diskreditacije u delu ponovljenog postupka u kojem je fokus na osporavanju ključnih svedoka.

Na narednim ročištima, koja su zakazana za 11, 12. i 14. maj, raspravljaće se o pisanoj dokumentaciji koja je podneta tokom prvostepenog postupka. Ne verujem da će u međuvremenu odbrana promeniti nastup, prekidan više puta tokom prošle nedelje od strane predsednice sudskog veća Snežana Jovanović  rečima da „počinje da misli da branilac zloupotrebljava svoje pravo“, ukazujući opomenom „da se ne ide u analizu svedočenja i ponavljanje poznatih primedaba, koje su advokati i optuženi već izneli tokom ranijeg suđenja“.

Više puta sam ukazivao na značaj stava koji zauzme sudija na ovakvim i sličnim ročištima. Uvek pominjem primer sudije Slavka Žugića koji je prvostepeno osudio inspiratore i napadače na kuću novinara MIlana Jovanovića. Zato nisam oduševljen onim što se prošle nedelje događalo na relaciji između Državnog veća tužilaca i dosadašnjeg zamenika tužioca Predraga Jovanovića koji je bio angažovan u prvostepenom postupku. Mislim da se ovakvim odlukama i izjavama šalju zbunjujući signali u javnost koja je pozdravila prvostepene sudske odluke. Zato mislim da je dobro da se za sada sve okončalo pozivom Veća tužilaca da Milovanovića „kolegijalno, ukoliko smatra potrebnim, pomogne svojim kolegama u Drugom osnovnom javnom tužilaštvu u daljem toku postupka koji se nalazi u rukama Apelacionog suda u Beogradu, a ne javnog tužilaštva“.

Ovakve tenzije se sa povećanim interesom prate u organizacijama i instititucijama koje prate stanje na ovdašnjoj medijskoj sceni. Zato dobijamo vrlo direktne poruke od Reportera bez granica da „Srbija treba da donese pravedne odluke kada su u pitanju zločini nad novinarima, mora da ih zaštiti i na političkom i na institucionalnom nivou i da sistematski procesuira sve napade“.

Voleo bih da energija utrošena u nadgornjavanje u vezi sa izlaskom i pozivom za povratak u Radnu grupu za bezbednost i zaštitu novinara bude preusmerena ka konkretnim rezultatima poput uspostavljanja mehanizma za brže prijavljivanje napada na novinare putem sajta: bezbedninovinari.rs.

Iskustvo me uči da budem umereni optimista i da verujem da je stvari moguće popraviti pod uslovom da to žele i oni koji donose odluke. U protivnom će biti baš onako kako je to pre punih četrnaest godina napisao Dejan Anastasijević, priznavši da se ponadao da njegov slučaj predstavlja „šansu da se razgrne politički mrak“ iz koga do dana današnjeg ne uspevamo da se iščupamo bez obzira ko je na vlasti.