09. mar 2020.

Tužilaštvo i politički pritisak: Zid ćutanja kad država i tajne službe zastrašuju novinare

Ima li Tužilaštvo snage da se izbori sa već legendarnom „političkom voljom“ i utvrdi činjenice o slučajevima prisluškivanja kao što je „Vulingejt“? Kako to da do sada gotovo nijedan slučaj napada na novinare, njihovog praćenja ili prisluškivanja nije rasvetljen kada je u njih umešana država? Na koji to način utiče na novinare?

Foto: Unsplash, Lianhao Qu

Cilj svakog autoritarca je da sludi i zastraši, izoluje, rasparča i slomi svoje kontrolore, oponente, kritičare ili makar samo one koji bi da budu prosto svoji i slobodni. Naročito vole da to rade novinarima, jer to najefikasnije učvršćuje autoritarce.

Utabani metod je zloupotreba tajnih službi, prisluškivanje i praćenje novinara, a najbolja odbrana su tužilaštvo i sud. Zato su, nakon poslednje afere, poznatije kao „Vulingejt“, kad se ministar vojni „autovao“ i javno komentarisao tekst koji nije objavljen, sve oči ponovo uperene ka tužilaštvu. Ima li ono snage da se izbori sa onom već legendarnom „političkom voljom“ i utvrdi činjenice?

Tužilac za visokotehnološki kriminal Branko Stamenković kaže za Cenzolovku da to tužilaštvo postupa po prijavi od 18. februara 2020. podnetoj od strane Đ. K.

„Druge prijave nisu dostavljene ovom tužilaštvu. Javnost je obaveštena da se preduzimaju radnje i mere u skladu sa zakonom i da će o rezultatima ista biti obaveštena blagovremeno.“

Ovaj odgovor tužioca Stamenkovića, tri nedelje nakon skandala sa ministrom odbrane, otkriva nekoliko važnih stvari.

Prvo, da Tužilaštvo nije smatralo da treba da preduzme istragu po službenoj dužnosti iako su Veljko Lalić, glavni i odgovorni urednik Nedeljnika, malog ali vrlo važnog njuz magazina, i bivši ministar odbrane, sada opozicionar, Dragan Šutanovac, vrlo jasno i argumentovano izneli sumnje u prisluškivanje i zloupotrebu podataka dobijenih prisluškivanjem.

Šabić: Bizarno i nezakonito poigravanje sa institucijama

Mnogi novinari sa kojima je Cenzolovka ovih dana kontaktirala bili su ubeđeni da Tužilaštvo radi po službenoj dužnosti i da se nije ograničilo samo na prijavu Đorđa Komlenskog, poslanika u Skupštini Srbije, koji je svog partijskog šefa Aleksandra Vulina „prijavio“ sa očiglednom namerom da ta prijava bude odbačena, a sve sumnje razvejane.

Jer, Komlenski je postavio pitanje da li je Vulin prisluškivao, iako je unapred svakome jasno da je pitanje lažno i da teško možemo da zamislimo Vulina kako hakerski za kompjuterom upada u Lalićev mejl u potrazi za opasnim vojnobezbednosnim podacima koji ugrožavaju odbranu države.

Prisluškivanje novinara samo zato što ima kontakte sa stranim medijima ili predstavnicima stranih država ili organizacija je moguće, ali naravno da nije zakonito. Govorimo o 21. veku, o zemlji koja je u Ustav upisala demokratske principe (Rodoljub Šabić, advokat)

I tu dolazimo do druge važne stvari na koju ukazuje odgovor tužioca Stamenkovića.

Već drugi put Tužilaštvo u istrazi, ako se to tako zove, sledi „trag“ koji mu dobacuje onaj ko je sumnjiv, a ne onaj na koji ukazuje žrtva. Prijava Komlenskog je varijanta onoga što smo videli kad je gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević podneo krivičnu prijavu protiv Aleksandra i Andreja Vučića zbog slučaja „Jovanjica“, odnosno navoda o njihovoj povezanosti sa vlasnikom imanja na kome je pronađena marihuana.

„To promptno reagovanje našeg tužilaštva na ’autokrivične’ prijave – kad ja sam podnesem prijavu protiv sebe ili zamolim moju saradnicu ili prijateljicu da to uradi umesto mene – to je samo po sebi bizarno sa stanovišta ozbiljnog razumevanja prava. Ali tu imamo formalne konsekvence. U Krivičnom zakoniku imate odredbu da neko ko sam sebe prijavi a da nije izvršio krivično delo, vrši krivično delo. To je kažnjivo čak i zatvorom. Nije prostor krivičnog gonjenja prostor za jeftine, teatralne političke parade. S tim se ne sme niko igrati. Sećate se krivične prijave koju je Vučević podneo protiv braće Vučić. U kameru kaže znam obojicu i poznajem ih kao najpoštenije ljude, jutros sam protiv njih podneo krivičnu prijavu. Pa to zvuči nadrealno. Ista situacija je i sa Komlenskim. To je poigravanje sa ozbiljnim institucijama države“, kaže za Cenzolovku Rodoljub Šabić, advokat i bivši poverenik za informacije od javnog značaja.

Da li to tužilaštvo učestvuje u toj „jeftinoj, teatralnoj političkoj paradi“? Spolja izgleda da upravo to radi, jer ne radi ništa drugo osim što postupa po prijavi Đorđa Komlenskog.

Zanimljivo je da je u nešto dužoj prepisci sa Cenzolovkom, upravo na temu toga šta bi Tužilaštvo za visokotehnološki kriminal trebalo ili moglo da radi na slučaju očiglednog prisluškivanja Veljka Lalića (da pokrene istragu nezavisno od prijave Komlenskog i uzme izjave svih aktera i žrtava afere, na primer), tužilac Branko Stamenković potegao argument profesionalnosti naspram amaterizma.

Izvan Tužilaštva, po pravilu, ljudi ne znaju šta treba da se radi, kaže Stamenković, i to je istorijski dokazano:

„Sve radnje koje su do sada preduzete predstavljaju rezultat raspoloživih podataka i činjenica koje mogu imati dokaznu snagu, i u tom smislu će se postupanje Posebnog tužilaštva za VTK i nastaviti. Treba znati da se do sada u velikom broju slučajeva, istorijskih ili savremenih, nije pokazalo kao izgledno ili tačno ono što javnost ili osobe koje nisu profesionalci smatraju da je potrebno uraditi u krivičnom postupku, ili da određene tvrdnje imaju kvalitet i snagu dokaza, i to mislim da treba imati u vidu“, odgovorio nam je Stamenković mejlom.

Igra žmurke sa Tužilaštvom

Nijedan novinar sa kojim je Cenzolovka razgovarala u prethodnih nekoliko dana nije pristao na igru žmurki u kojoj se Tužilaštvo krije iza paravana tužilačkih metoda nejasnih amaterima. Očigledno, vlada opšte nepoverenje.

Veljko Lalić je u intervjuu za Cenzolovku rekao da očekuje da će Tužilaštvo odbaciti prijave, čak i onu protiv N. N. službenog lica, koju je Nedeljnik podneo i koja ni posle nedelju dana nije stigla u Tužilaštvo, ali da smatra da je važno da se uzmu izjave od svih aktera da bi, nakon promene vlasti, bile valorizovane.

ZATAŠKAVANJE PRAĆENJA IZ 2016. GODINE

U prvoj velikoj aferi prisluškivanja i praćenja novinara posle ubistva Slavka Ćuruvije, kad su dva policijska inspektora 2016. godine ukazala na to da u okviru Ministarstva unutrašnjih poslova postoji posebna formacija za praćenje i prisluškivanje novinara i da tom formacijom rukovodi državna sekretarka Dijana Hrkalović, kada su podneli krivičnu prijavu, Tužilaštvo je odigralo ključnu kartu koja je vodila ka tome da se danas malo ko seća događaja koji su kao bomba mogli da raznesu praćenje, zastrašivanje, prisluškivanje i zloupotrebu operativnih, tajnih podataka.

Tužilaštvo je, da podsetimo, odbacilo prijavu i prašina se slegla iako su inspektori kao dokaz podneli službenu belešku o praćenju novinarke Kurira Svetlane Vojinović, a hard-disk MUP-a sa podacima o praćenju je trapavo uništen i o tome je javnost bila obaveštena.

Taj slučaj u jednom detalju umnogome podseća na najnoviju aferu „Vulingejt“, jer je i tada jedan ministar – doduše ministar policije, a ne vojske – javno, u Drugom dnevniku RTS-a, bez povoda i samoinicijativno demonstrirao da unapred zna šta su namere predsednika Nezavisnog udruženja novinara Vukašina Obradovića.

I danas za Cenzolovku Obradović ponavlja da ministar nikako nije mogao da zna da on razmatra mogućnost da sazove konferenciju za novinare i javno iznese sumnje o nezakonitom, masovnom praćenju novinara, osim ako nije primenio iste te nezakonite i brutalne mere prisluškivanja.

U toj, danas zaboravljenoj aferi koju je zataškalo Tužilaštvo, mnogi koji se bave specijalnim metodama tajnih službi, posebno Štazija (tajna služba bivše Istočne Nemačke), mogu da vide nešto što je poznato kao „prezentacija moći“. Reč je o tome da političari povremeno izađu u javnost sa nekim podacima iz prisluškivanja da bi jasno pokazali da znaju svaki korak novinara. Cilj je da ga demonsracijom takve moći uplaše i obeshrabre.

Najverovatnije je da je upravo tu metodu primenio ministar Nebojša Stefanović kada je u Drugom dnevniku RTS-a, usred priče o tadašnjoj krizi u odnosima sa Hrvatskom, ničim neizazvan, rekao da zna da će NUNS na konferenciji za medije optužiti MUP da prati novinare, iako to ni u samom NUNS-u tada nije bilo odlučeno (baš kao i u slučaju neobjavljenog teksta u Nedeljniku), a o ideji su tog dana samo razgovarali Obradović i još trojica članova NUNS-a.

Takvo iskustvo imaju novinari kad kažu da ništa ne očekuju od Tužilaštva.

„U civilizovanoj i pravno uređenoj državi Tužilaštvo bi moralo da reaguje i sprovede profesionalnu istragu koja bi pokazala da li su sprovedene nezakonite mere prisluškivanja i praćenja prema novinarima i sada u aferi sa Nedeljnikom. Ali pošto mi živimo u zemlji gde se tužiteljka Zagorka Dolovac ne pojavljuje ni za važnija pitanja od ovog, ne očekujem da će profesionalno reagovati. Bez demontaže sistema kome je ovo modus operandi, bez ozbiljne kontrole službi bezbednosti, ne možemo to da sprečimo“, kaže Vukašin Obradović za Cenzolovku.

„Žaba je skuvana“ ili – zašto nema solidarnosti

Među najvažnijim ciljevima tajnih službi koje deluju u okviru represivnih režima jesu upravo razbijanje solidarnosti novinara, njihovo obeshrabrivanje da preduzmu bilo kakvu pobunu protiv sistema, stalno pokazivanje mišića i obesmišljavanje svake akcije. Jer, nema efekata.

Razumljivo je da se novinarska zajednica poprilično umorila posle osam godina neprestanog pojačavanja pritiska.

Neko bi rekao da je „žaba već skuvana“ ako bi sudio po reakcijama novinara i medija na poslednji slučaj najverovatnije kriminalnog autovanja ministra.

Nijedan slučaj prisluškivanja i praćenja novinara, curenja njihovih privatnih podataka u javnost i slično, do sada nije razrešen. To ima zastrašujući efekat na svakog pojedinca koji u svom profesionalnom novinarskom radu potencijalno treba da se sudari sa takvim sistemom, i to je jedan od možda najefikasnijih načina ućutkivanja slobodnih medija (Ivana Stevanović, SĆF)

Kad je 2016. godine izbila afera koja je ukazala na verovatno masovno prisluškivanje novinara, imali smo protest ispred Vlade Srbije, tadašnji ombudsman Saša Janković sproveo je vanrednu kontrolu MUP-a, iz koje su isplivale dodatne indicije da je sumnja opravdana.

Danas je sve mnogo umrtvljenije, rascepano, svega dva medija pokreću tu temu… Veljko Lalić ima sva prava da okrivljuje novinarsku zajednicu za izostanak solidarnosti i borbenosti, ali istovremeno je i važno da na to opominje.

Pa ipak, novinarska zajednica danas ima i jednu polugu više za pritisak nego pre četiri godine. To je Radna grupa za bezbednost novinara u kojoj predstavnici novinara rade zajedno sa Tužilaštvom, upravo sa već citiranim tužiocem Brankom Stamenkovićem.

Povodom slučaja „Nedeljnik“, odnosno afere „Vulingejt“, Radna grupa je zakazala prvi sastanak tek za 13. mart, što je gotovo mesec dana nakon izbijanja afere. Do sada su, kako nam je sam tužilac Stamenković rekao, tim povodom samo razmenjivali neobavezne mejlove i niko nije tražio i formalno zakazao sastanak Grupe, u „skladu sa Sporazumom“ do 5. marta.

Sa druge strane, predstavnik Asocijacije medija u Stalnoj radnoj grupi Stevan Ristić za Cenzolovku tvrdi da je još 21. februara tražio da se Grupa sastane, kao i da ne zna da je ikada Grupa sazivana na nekakav formalan način. Sa tom inicijativom se odmah složio i predsednik Komisije za istraživanje ubistava novinara Veran Matić, takođe član ove grupe.

O inicijativi svedoči i informacija koju je objavio Insajder.

Sastanka do danas nije bilo, ali za to vreme, država nije spavala. Vulinov saradnik je podneo prijavu čiji je očigledan cilj da sve zataška i zamuti, skupštinski Odbor za kontrolu službi bezbednosti je usvojio fantastičnom brzinom urađen izveštaj da Vojnobezbednosna agencija nije nezakonito prisluškivala i nije se čak ni formalno potrudio da kontroliše druge dve službe – BIA ili VOA.

Organizovana su televizijska gostovanja na Pinku u kojima se podsmevalo optužbama za prisluškivanje i Nedeljniku, na društvenim mrežama se zavrtela priča da je Dragan Šutanovac saradnik Vučića i da mu je sam poslao tekst koji nigde nije objavljen, obnovljena je stara afera za sluđivanje o vanbračnom detetu njegovog tasta Miroslava Ilića

Rečju, radilo se sve što treba da nas ubedi da smo paranoični, a žrtve prisluškivanja nedostojne pobune. I to su, kažu istraživači rada tajnih službi, sve proverene metode.

Janjić: Nema kritične mase za proteste

Dragan Janjić, glavni i odgovorni urednik Bete i član Radne grupe za bezbednost novinara, objašnjava za Cenzolovku zašto je novinarska reakcija takva:

„U principu, to je vrlo jednostavna stvar. Ministar je citirao nešto što nije javni podatak i njega treba pitati otkud mu to, da li mu je to dostavila neka služba, da li je to privatno naručio, takve stvari, ništa komplikovano. Ali ja, jednostavno, tu ne očekujem ništa. Lično mislim da se ovde sistematski prisluškuje. To se radi i u drugim državama, ali bitna razlika je da li se postupa na osnovu zakona. Ovde su saznanja iz operativnog rada službi, ako je uopšte o tome reč, zloupotrebljena u dnevnopolitičke svrhe. Novinarska zajednica u Srbiji ništa više od ovog što je do sada uradila i ne može da uradi. Mi smo na Grupi postavili pitanje, i to je to. Pobunila su se sva udruženja, ali mi nemamo kritičnu masu za protest. Ovo nije samo pitanje novinara nego celog društva. Svi pružaju otpor u skladu sa svojim mogućnostima, ali to nema nikakvog efekta. Nema efekata, nema kritične mase, i to je to.“

Janjić dodaje da ovakve stvari ne mogu da se reše bez političkih promena:

„Ovo je zarobljena država. Mi smo sve pretvorili u pitanje političke volje, uključujući funkcionisanje celog sistema, i ovaj slučaj to dokazuje. Strašno je da ceo sistem zavisi od političke volje.“ 

OVO JE 21. VEK, NOVINARI NE MOGU DA SE PRISLUŠKUJU ZBOG KONTAKATA SA STRANCIMA

Poražavajući je utisak, na osnovu brojnih izjava novinara pa čak i samog Veljka Lalića, da se gotovo zdravo za gotovo prihvata informacija da nekog novinara ili urednika službe mogu da prate i prisluškuju zbog stvari koje su deo novinarskog posla, poput kontakata sa stranim predstavnicima drugih država ili organizacija. Bivši poverenik za informacije Rodoljub Šabić odbacuje takvu mogućnost kao nezakonitost i kao nonsens.

„Tajnost komunikacija je garantovana Ustavom i od te tajnosti se može odstupiti samo na osnovu razloga utvrđenih Ustavom, zakonom i na osnovu odluke suda. Ako nema sudske odluke, onda niko, pa ni ministar, ne može da dođe u posed nečega što je bilo predmet neke elektronske komunikacije. Mogao bih da razumem kako bi do takvog dokumenta mogao doći istražni tužilac ili sudija, ali ne i ministar. Čak ni kao član Saveta za nacionalnu bezbednost, jer nije posao Saveta da se bavi ovakvim konkretnim stvarima, nisu ovlašćeni da ulaze u konkretne rezultate svake pojedine mere koja se primenjuje“, kaže Šabić i dodaje:

„Prisluškivanje novinara samo zato što ima kontakte sa stranim medijima ili predstavnicima stranih država ili organizacija je moguće, ali naravno da nije zakonito. Govorimo o 21. veku, o zemlji koja je u Ustav upisala demokratske principe. Odstupanje od Ustava i zajamčene garancije prava moralo bi da podrazumeva jake, prepoznatljive razloge koje ceni sud. Samo okolnost da ja komuniciram sa nekim stranim novinarem, pa je to dovoljno, bila bi deo bezbednosne kulture od pre 60–70 godina. Neko ko je predmet presretanja komunikacije morao bi biti involviran u vršenje krivičnog dela ili da postoje objektivne okolnosti kojima se ugrožava državna bezbednost. Ne mogu se takve mere sprovoditi na osnovu apstrakcije ili spekulacije, moraju da postoje opipljivi, jasni razlozi.“

Šabić ponavlja i da ne treba isključiti mogućnost da komunikacije presreću službe koje nisu u državnoj strukturi, nego u paradržavnoj, partijskoj, što je, takođe, jedna od teza povodom „Vulingejta“.

Nema pomaka kada je umešana država

Podsetimo, Radna grupa za bezbednost novinara ustanovljena je da bi omogućila bržu i efikasniju komunikaciju novinara i Tužilaštva i samim tim dovela do efikasnijeg rada Tužilaštva i veće bezbednosti novinara. Pojedini članovi Grupe iz novinarskih udruženja nemaju iluziju o efikasnosti i više je doživljavaju kao grupu za pritisak na Tužilaštvo.

O tome svedoči i činjenica da im treba mesec dana da se sastanu, da se tužilac Stamenković izgovara formalnim razlozima kad kaže da niko nije tražio da se Grupa sastane povodom afere „Vulingejt“.

Stevan Ristić smatra da se Grupa pokazala efikasnom u rešavanju slučajeva koji nisu direktno vezani za državu.

Treba znati da se do sada u velikom broju slučajeva, istorijskih ili savremenih, nije pokazalo kao izgledno ili tačno ono što javnost ili osobe koje nisu profesionalci smatraju da je potrebno uraditi u krivičnom postupku, ili da određene tvrdnje imaju kvalitet i snagu dokaza (Branko Stamenković, tužilac)

„U slučajevima praćenja glavnog i odgovornog urednika Južnih vesti, obijanja stana novinarke KRIK-a ili incidenta sa novinarima na inauguraciji predsednika, kao i u ovom slučaju Nedeljnika, mi nailazimo na zid. Kad se stvari primaknu ’političkoj volji’, nisam siguran da Tužilaštvo odoleva političkom pritisku“, kaže Ristić za Cenzolovku.

Ivana Stevanović, izvršna direktorka Slavko Ćuruvije fondacije, ima utisak da postoje dva nivoa u pristupu Tužilaštva. Kaže, kad je reč o „manjim“ ili politički „bezbednim“ slučajevima napada na novinare, Tužilaštvo postupa relativno efikasno. Isto važi i za one slučajeve oko kojih se u domaćoj, ali i inostranoj javnosti podigne dovoljno velika prašina i pritisak na institucije da reaguju – na primer, u slučaju spaljivanja kuće novinara Milana Jovanovića.

„Međutim, do sada nismo videli pomake u onim slučajevima u kojima postoji dovoljno elemenata za sumnju da iza njih stoji sama država kroz svoje službe. Moj je utisak da Tužilaštvo u tim slučajevima nailazi na jedan stakleni plafon, koji se zove politička volja. To je granica koja se, do sada, nije prelazila: nijedan slučaj prisluškivanja i praćenja novinara, curenja njihovih privatnih podataka u javnost i slično, do sada nije razrešen. To ima zastrašujući efekat na svakog pojedinca koji u svom profesionalnom novinarskom radu potencijalno treba da se sudari sa takvim sistemom, i to je jedan od možda najefikasnijih načina ućutkivanja slobodnih medija“, kaže Ivana Stevanović za Cenzolovku.

Ona ističe da je „od suštinske važnosti da medijska zajednica, ali i čitavo civilno društvo, neprekidno insistiraju na razotkrivanju i sankcionisanju svih slučajeva pretnji, napada i zastrašivanja novinara“.

„Nažalost, ovakav dugoročan pritisak, iznutra ali i spolja, pokazao se kao jedino sredstvo koje nam ostaje na raspolaganju. Mislim da takav pritisak pomaže i onim časnim profesionalcima u policiji, tužilaštvu i sudstvu da pošteno obavljaju svoj posao – u čemu i sami bivaju zastrašivani i onemogućavani.“

U nedavno objavljenom izveštaju Fridom hausa, koji je već prošle godine Srbiju prebacio iz grupe slobodnih zemalja u delimično slobodne zemlje, upozorava se da se Srbija u poslednjih deset godina svrstala među zemlje u svetu sa najvećim padom slobode.

I mada detaljan izveštaj za Srbiju još nije objavljen, sva je prilika da će biti ponovljene dosadašnje ocene da je za gubljenje slobode krivo ubijanje i lomljenje kičme institucijama i pritisak na medije i, kako navodi Fridom haus, „prljave kampanje“ koje se vode protiv medija.

Afera „Vulingejt“ sadrži sve elemente zbog kojih sloboda curi iz Srbije.

TAJNA SLUŽBA I JAVNO SRAMOĆENJE NOVINARA

U omiljene specijalne mere tajne policije, zabeležene u represivnim režimima, spada javno sramoćenje novinara, pri čemu se koriste podaci dobijeni prisluškivanjem i praćenjem i kombinuju se sa različitim konstrukcijama, čak i brutalnim lažima.

U vreme dok su novinari KRIK-a istraživali imovinu tada premijera Srbije Aleksandra Vučića, dok za to još niko u javnosti nije mogao znati, Informer je objavio seriju tekstova u kojima je urednik KRIK-a Stevan Dojčinović označen kao „sado-mazo francuski špijun“, „saradnik mafije“, „terorista“, „lažni novinar“.

Informer je na sudu osuđen za laži, odnosno za povredu ugleda i časti, i pre dve godine Apelacioni sud je potvrdio presudu. Međutim, nikada nije raščišćena uloga BIA u svemu tome. Zbog sumnje da ga je BIA pratila, prisluškivala i tajno fotografisala, a potom informacije dostavljala Informeru, Dojčinović je pokrenuo postupak kod zaštitnika građana, ali on do danas nije okončan.

 

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta „Zaštita prava na slobodu izražavanja u pravosudnom sistemu Srbije“, koji sprovodi Slavko Ćuruvija fondacija, a finansira Evropska unija. Stavovi izrečeni u ovom tekstu predstavljaju stavove autora i ne odslikavaju stavove EU.

#EU ZA TEBE
SĆF

2 komentara za: “Tužilaštvo i politički pritisak: Zid ćutanja kad država i tajne službe zastrašuju novinare

  1. Dora

    I mene prislukuju..obicnog gradjanina…zato sto sam u sporu sa B jokic, ciji rodjak radi u MUpu a otac bio u. DB..mafijaska drzava i mojkovacki klan i daljr vladaju drzavnim organima..

    01. maja 2020. at 11:28
  2. Boki

    I obicne gradjane prisluskuju…

    Spona policije i cg klanova je uvek bila jaka..

    01. maja 2020. at 11:30

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend