20. apr 2020.

Znati da napišeš vest jeste najveća medijska sloboda koja postoji: Polemika Ivana Radovanovića i Veljka Lalića

Polemika Ivana Radovanovića i Veljka Lalića

Dragi Veljko,

Prvo, Srećan Uskrs. Tebi, tvojoj porodici i svima u Nedeljniku.

Drugo, tvoj odgovor me jeste inspirisao, ali me, nažalost, nije i ubedio.

I verovatno bi ozbiljna rasprava bila o tome ko od nas dvojice ide od opšteg ka pojedinačnom, a ko od pojedinačnog ka opštem, i ne znam da li bismo se složili, ali činjenica jeste da pričamo o istim stvarima, iz različitih uglova.

Ti govoriš o odgovornosti države, ja o odgovornosti profesije.

I nemam šta da se sporim oko toga da li je neko u državi pogrešio kada je Ana Lalić uhapšena. Jeste.

Ali, pošto si pomenuo Slavka, i ono vreme, i to da smo on Ljilja, Bujke i ja radili zajedno, moram da ti kažem da postoji jedna velika razlika između “tada” i “danas”.

Tada smo mi, koji smo radili sa Slavkom, bili izloženi organizovanoj sili državnog aparata, angažovanoj da nas i bukvalno satre.

Država je, na kraju, primenjujući tu silu, angažujući resurse, i ubila Slavka.

Danas ne samo da toga nema, nego je i nemoguće. Danas, ipak, govorimo o incidentima, a ne o generalnom načinu i generalnom odnosu, kakav je tada postojao.

Ne upada se danas u redakcije kao što se tada upadalo.

Ne organizuju se svakodnevna suđenja medijima i ne izriču im se drakonske kazne.

Ne naslanjaju se pripadnici državne bezbednosti na one koje prate, kao što su se naslanjali na Ljilju, Bujketa i mene, kada izađemo od Slavka.

Na kraju, nema, niti bi iko to smeo i da pomisli, angažovanja ubica iz redova tajnih službi, koje bi, uz asistenciju državne bezbednosti, hladnokrvno nekoga streljale na ulici, kao što su streljale Slavka.

Promenilo se vreme, promenila su se pravila, promenili su se i prioriteti. Ova država, oni koji njome upravljaju danas, vrlo dobro znaju da im to upravljanje (vlast), zavisi pre svega od dobrih rezultata, od ekonomskog napretka, koji je, opet, vezan za Evropu, za investicije, za mogućnost dobre komunikacije sa svetom, i, shodno tome, i za poštovanje pravila koja u tom svetu postoje.

I nema nikoga, veruj mi, ko bi svoju budućnost rizikovao pokušajem da utamniči štampu, i ponovi ono što se radilo krajem devedesetih.

To, naravno, ne isključuje raznu vrstu pritisaka – svuda postoje i postojaće – ali svakako isključuje organizovani državni teror, onaj koji se završio Slavkovim ubistvom.

Zato i hapšenje Ane Lalić jeste incident. Uostalom, država je priznala da je pogrešila, a njeni najveći predstavnici su se javno izjasnili protiv toga.

I tui dolazimo do onoga o čemu ja pričam.

Do činjenice da mediji, profesija, istovremeno nisu priznali da su i Ana Lalić, njen urednik i njen portal pogrešili. I da im ne pada na pamet niti da priznaju svakodnevne greške, niti da probaju da urade nešto da se takve greške ne dešavaju.

A da jesu pogrešili, pokazao si i sam, navodeći razne primere.

Najpre, Kodeks novinara Srbije.

U njemu, Veljko, lepo piše da je “… Postojanje dva nezavisna izvora informacija jednako preporučljivo i u slučaju da ključne informacije potiču od anonimnog, odnosno povreljivog izvora”.

I? Tekst Ane Lalić ima tri anonimna izvora. Hoćeš da kažeš da su dva, od ta tri, ovi “nezavisni izvori” o kojima govori Kodeks?

Teško. Pošto se, svuda u svetu, pod terminom “nezavisni izvor” podrazumeva neko ko izađe sa imenom, prezimenom i navedenom funkcijom, kako bi neku tvrdnju anonimnog izvora potvrdio, i verujem da su i autori Kodeksa sa tim vrlo dobro upoznati.

Dalje, svi primeri iz američke štampe, potvrđuju da je tekst Ane Lalić pogrešan. Od onoga iz filma “The Post” (naravno da sam ga gledao), pa nadalje.

U “The Post” je reč o objavljivanju DOKUMENATA. I niko se, u toj priči, ne bavi time da li treba, ili ne, objaviti tvrdnje nekog anonimnog izvora o tome da u nekim dokumentima, koje je on kao video, piše ovo ili ono (niko to tamo ne bi nikada objavio), nego se ljudi bave dilemom da li DOKUMENTA treba objaviti, i objavljuju ih. Naravno.

Isto je i sa Asanžom i Snoudenom. Nisu njih dvojica, kao anonimni izvori, nekome pričali o tome šta su negde pročitali, nego su objavili, opet, DOKUMENTA. Zvanična. Činjenice i podatke.

Takođe, tačno je da i u Americi izveštavaju u stanju u bolnicama, pratim i ja to, ali je, u tim izveštajima, uvek izjava nekog lekara, pod imenom i prezimenom, neke sestre, pacijenta, a sve prate i slike.

I, kada smo već kod toga, kod modus operandi raznih novinara, Anu Lalić najviše i demantuju slike. I tu ne mislim na Rojters, ili RTS, ili sve druge koje su objavljene posle njenog teksta, nego na one koje ona nije objavila.

A to jeste njen modus operandi, skroz pogrešan. I ne samo da nije otišla do KC, ne da nije probala da, takođe “peške”, dođe do neke izjave (slanje mejla, SMS-a je stvarno izgovor), nego nije čak ni pokušala da zamoli bar jedan, od tri svoja izvora, da uradi najprostiju stvar na svetu. Izvadi telefon i slika, bar delić tog “raspada u KC Vojvodine”.

Veljko, tvoja i moja deca bi to uradila. I poslala nam slike WhatsAppom. Signalom. Viberom.

Ljudi danas kada vide nešto što im se ne sviđa, to i slikaju.

Ljudi danas, kada nešto o nečemu loše misle, kada im se ne sviđa, to kažu. Juče je “Danas” objavio izjavu doktorke Milice Nikolić Urošević, koja je govorila o problemima lekara u Domovima zdravlja, o tome da nije bilo dovoljno opreme, da su procedure bile loše… Pod imenom i prezimenom. Kao i toliki drugi.

Ljudi danas, pod imenom i prezimenom, objavljuju, na prvu loptu, svaku lošu vest, slikaju, snimaju, pričaju.

A Ana Lalić, u svemu tome, ne ume da nađe jedno ime i prezime, jednu sliku, jednog prepoznatljivog sagovornika, nego ima tri anonimna izvora!? I na osnovu njihove priče objavi da je “raspad u KC Vojvodine”.

Pa mogla je tako da javi i da je počeo rat. Isto bi bilo.

I tu se završava priča o njenom tekstu. A počinje ona o profesiji. I o njenoj odgovornosti, o čemu i jesam pisao u prvoj reakciji.

Nije to ništa novo. Još je Mark Tven (a bio je novinar, i to u Herstovom tabloidu), pisao, u jednom svom eseju, o tome da je štampa “i više nego slobodna”, i o tome da postoje “zakoni koji štite slobodu štampe”, ali da od iste te štampe “nikakve zaštite nema”.

Dakle, stara priča, ali važna.

Zato što je odgovornost, medija, profesije, ogromna. I prema sebi, i, još više, prema publici.

Zato postoje pravila. Da bi publika bila zaštićena.

Da bi joj bila prosleđena proverena, precizna, jasna i tačna informacija.

I cela tajna novinarstva, jeste u toj informaciji. U vesti, koja je sadrži.

I znati da napišeš vest jeste najveća medijska sloboda koja postoji.

Niko, ponavljam, ne može da te zatvori, ako to znaš. Ako je sročiš onako kako to Bog zapoveda, kroz pravila i zanatsku veštinu koju poseduješ.

Kiplingov metod, ukratko. Onaj koji je profesija napustila, i ne znajući šta radi, pošto devedeset odsto profesije i ne zna šta je to.

A stvar prosta, pošto je i Kipling bio novinar, pa su mu i rečenice tako fantastično jednostavne.

Napisao je jednu pesmicu, deo priče “The elephant’s child”, u kojoj govori o tome kako je šest svojih slugu, prijatelja, poslao na razne strane sveta, i kako su mu, sa tih putovanja, doneli silna blaga. A zvali su se Ko, Šta, Kad, Kako, Gde i Zašto.

Fenomenalno, zar ne?

I napušteno, skroz.

KO danas u novinarstvu i zna da napiše vest, i ko joj daje prednost u odnosu na razne komentare i stavove?

ŠTA je danas u profesiji prioritet? Zanat, ili politika, opredeljenje, navijanje?

KAD je, a da profesiju to uopšte ne brine, čuveni Fakultet političkih nauka, čije profesore svaki dan negde gledam ili čitam – kako se bave samopromocijom i seire o svojim političkim stavovima – izbacio, stvorio, poslednjeg ozbiljnog novinara?

KAKO je profesija pristala da bude jeftina, da se za sitniš prodaje raznim interesima?

GDE je, u ovoj inflaciji novinarstva i novinara, kvalitet koji se ceni, koji ima vrednost i koji se plaća? Koliko bi ti platio razne “novinare”? Da li bi nekome, i koliko je tih, dao bar par (a par je uvek dva), hiljada evra?

ZAŠTO je profesija odustala od onoga što joj stvarno diže cenu, a to jeste znanje, veština, i zašto je umislila da je važnija od samog novinarstva, da treba da kontroliše, određuje, uređuje, sve čega se dotakne, a naročito politiku?

Prosta pitanja, baš kao što je i novinarstvo prosto, ali su i važna, isto koliko i novinarstvo jeste važno.

I sva imaju veze sa tekstom Ane Lalić. I sa gomilom tekstova, priloga, u gomili medija.

Imaju veze sa odgovornošću koje profesija ima prema publici.

Sa obavezom te profesije da publici da informaciju, umesto konstrukcija, glupih zaključaka, teorija zavere, i puke propagande.

I ako nema odgovore na ta pitanja, novinarstvo će se baviti sobom, na najpogrešniji mogući način, onaj u kojem svoju važnost ne pronalazi u znanju, nego u opredeljenju. Misliće da je veće, važnije od vesti, od informacije. Davaće publici ono što nikako ne sme. Požar u bioskopu u kojem požara nema.

I nikada neće biti stvarno slobodno.

To sam hteo da kažem, kada sam reagovao na tvoju kolumnu.

I dalje neću, nego, kada mi odgovoriš (stvarno s radošću to čekam), nastavljamo onako kako smo i navikli, na temu novinarstva. Kod Đure, uz viski i cigare.

Veliki pozdrav.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend