21. feb 2020.

Bosanskohercegovački mediji o Srbiji

Potpisnik ovih redova proteklih decenija učestvovao je na brojnim regionalnim medijskim skupovima, i primetio jednu konstantu: po pravilu se među učesnicima iz različitih eks-jugoslovenskih država vodi retorička borba za prvo mesto u disciplini čija je medijska scena zapravo – najgora. 

Ljudski je to sasvim razumljivo – mediji u regiji su prilično devastirani, novinarska profesija se nalazi u dubokoj moralnoj i materijalnoj krizi, a svakome je svoja muka najveća. Ipak, na jednom regionalnom, višednevnom skupu, nedavno održanom u Novom Sadu, učesnike smo redovno snabdevali brojnim srbijanskim političkim tabloidima, koje su novinari i drugi medijski poslenici sa velikom pažnjom više prelistavali nego čitali. Kolege iz Crne Gore, Bosne i Hercegovine, Makedonije, sa Kosova i iz Hrvatske – i bez dubinskog čitanja – na kraju su nam odali “priznanje”: ipak je situacija u Srbiji najteža. Bez obzira na sve ostalo, tako dramatičan profesionalni pad kojeg karakterišu – beskrajno unižavanje novinarske profesije, svakodnevno kršenje medijske etike, lažne vesti, govor mržnje, ksenofobija i elementarna nepismenost – ipak je u posebnoj meri specijalitet srbijanske medijske scene, i to ne samo one štampano-tabloidne već i elektronsko-tabloidne. A taj profesionalni pad nije slučajan, on ima svoju političku agendu, jer mediji u Srbiji ne samo da su pod kontrolom nego su neretko i u neprikrivenom vlasništvu vladajuće političke elite, iste one koja je devedesetih upravo širenjem govora mržnje i političkom instrumentalizacijom medija doprinela strašnim ratnim zbivanjima i zločinima na teritoriji bivše nam države.

Kada poredimo načine kako mediji u Srbiji izveštavaju o BiH i kako bosanskohercegovački mediji izveštavaju o Srbiji, možemo primetiti nekoliko ozbiljnih razlika – uz izuzetke koji potvrđuju pravilo. Pojednostavljeno govoreći, mediji u Srbiji o BiH izveštavaju na način kojim se pojačava etnička distanca i podstiču međunacionalne tenzije u toj, susednoj državi. Izveštava se na bazi incidenta i uz skoro hronično odsustvo analitičkog pristupa. Dok se Republika Srpska neretko doživljava kao deo istog političkog, medijskog i kulturnog prostora, dotle se Federacija BiH doživljava kao nešto strano i “opasno”. Posledica je to veoma vidljivog fenomena u srbijanskom medijskom prostoru, a koji je opet direktan rezultat društveno-političkog konteksta – odnosno generalne zaokupljenosti samim sobom i skoro potpune nezainteresovanosti za drugoga, osim u, kako smo rekli, incidentnim situacijama. Na žalost, ova ocena ne važi samo za medije bliske režimu nego često i za onaj nezavisni deo medijske scene u Srbiji.

Sa druge strane, može se reći da mediji u BiH, pogotovo oni najveći, sa neuporedivo većim zanimanjem i mnogo uravnoteženije prate zbivanja u Srbiji. Generalno, građanin BiH mnogo je bolje – uz određene ograde – upoznat sa zbivanjima u Srbiji nego što je to u obrnutom smeru slučaj. Interesovanje za zbivanja u Srbiji kod građana BiH, ali i medija, potpuno je razumljivo, s obzirom na činjenicu da Srbija ima veoma snažan, neprikriven uticaj na zbivanja u susednoj državi. No, ne radi se tu samo o tome da mediji u BiH mnogo veću pažnju posvećuju zbivanjima u Srbiji već i o velikom prisustvu srbijanskih medija u BiH, od televizijskih, koji su veoma zastupljeni u bosanskohercegovačkim kablovskim sistemima, do štampanih, koji se mogu naći na kioscima diljem BiH. Sa druge strane, nijedne bosanskohercegovačke novine nije moguće kupiti na kioscima u Srbiji. (Moguće je neke iz Hrvatske, i to na retkim prodajnim mestima.) Čak i regionalni medijski projekti koji imaju centralu u Sarajevu poput Al Džazire Balkans – i pored činjenice da imaju veoma aktivno dopisništvo u Beogradu – ostvaruju veoma ograničen uticaj u Srbiji. Recimo, kanal regionalnog programa Al Džazira kod vodećeg srbijanskog kablovskog operatera, SBB-a, nalazi se čak na 276. mestu.

Slobodno se može utvrditi da snažno prisustvo srbijanskih medija u BiH ima uticaj i na to kako bosanskohercegovački mediji izveštavaju o prekodrinskoj državi.

Mediji u RS – slika i prilika srbijanskih

Dok će građanin BiH, bez obzira na to da li dolazi iz Federacije ili iz RS, uglavnom identifikovati glavne aktere političke i društvene scene Beograda, dotle će prosečnom recipijentu medija u Srbiji ličnosti iz političkog i društvenog života BiH biti prilično nepoznate, osim onih amblematskih kakve su recimo Milorad Dodik i Bakir Izetbegović. Postoji recimo ogromna verovatnoća da prosečan građanin Srbije recimo nikada nije ni čuo za bošnjačkog člana Predsedništva BiH Šefika Džaferovića, to jest da misli da je član tog tela Bakir Izetbegović, i to zbog niza medijskih kampanja koje su u Srbiji s vremena na vreme vođene protiv prvog čoveka Stranke demokratske akcije. Osim prisustva u medijima, on je svoju “popularnost” u Srbiji zaslužio i činjenicom da je sin “ozloglašenog” Alije Izetbegovića. Možda se može reći da su, mada u različitoj meri, medijske scene u Srbiji i BiH – kada se govori o izveštavanju o drugome – konzervativne i da uglavnom reprodukuju slike i vrednosti stvorene još pre dvadesetak godina, te da su – opet u različitoj meri – nedovoljno senzibilisane za nove političke i društvene aktere i nove političke kontekste.

Naravno, teško je bosanskohercegovačku medijsku scenu posmatrati kao jedinstven fenomen, pogotovo kada je reč o izveštavanju o Srbiji, s obzirom na činjenicu da mediji u Republici Srpskoj, čak i nezavisni portali, u velikoj meri susednu državu doživljavaju ne samo kao matičnu zemlju već i kao deo istog političkog, kulturnog i medijskog prostora (takav je, kako smo rekli, slučaj i u obrnutom smeru). Mediji u RS veoma često, izuzimajući nekoliko njih, jesu slika i prilika srbijanskih glasila, pogotovo kada se govori o odnosu prema vlastima u Srbiji. O srbijanskom režimu skoro uvek se izveštava u pozitivnom kontekstu. Aferе koje prate vlast u Srbiji nemaju prostor u ovim medijima, ili se o njima izveštava samo reaktivno, kako to rade i mediji bliski Vučiću u Srbiji. Recimo, među sto vesti u kojima se na portalu “Glasa srpske” pojavljuje ministar finansija Siniša Mali, samo u jednoj se spominje njegov plagirani doktorat (podsetimo da je Odbor za profesionalnu etiku Univerziteta u Beogradu jednoglasno utvrdio da je ministar plagirao svoj rad), i to kroz izjavu predsednika Vučića, koji zapravo relativizuje odluku univerzitetske komisije. Interesantno je da se lider najveće opozicione partije u Srbiji, Demokratske stranke, Zoran Lutovac na ovom sajtu spominje samo četiri puta, i to u epizodnoj ulozi, a da je bio mnogo prisutniji (11 puta) u periodu dok je bio ambasador Srbije u Crnoj Gori (оd 2008. dо 2013.). Među tri vesti u kojima se spominje afera „Krušik“ (velika afera vezana za trgovinu oružjem u koju je umešan otac ministra finansija Nebojša Stefanović) na sajtu banjalučke Alternativne televizije (ATV) dve su one u kojoj o ovom slučaju govore predsednik i ministar odbrane Republike Srije Aleksandar Vulin, opovrgavajući da ta afera uopšte postoji. U jednoj se o ovom slučaju govori u kontekstu naslovne stranice nedeljnika NIN.

Napred pobrojano rezultat je činjenice da najuticajniji političar u RS Milorad Dodik gaji veoma bliske odnose sa političkim vrhom Srbije na čelu sa predsednikom Aleksandrom Vučićem. Mediji u RS posvećuju posebnu pažnju intenzivnim susretima ta dva političara, demonstrirajući podtekstualno da je reč o manje-više istom političkom prostoru. Treba, međutim, reći da i TV BN, RS-medij koji je pod uticajem entitetske opozicije – takođe ima afirmativan odnos prema Vučićevoj vlasti. Efekat je to želje tih političara da i oni, poput Dodika, održavaju dobre odnose sa Beogradom. Može se čak reći da se političari u RS utrkuju u tome ko će demonstrirati bolje odnose sa Aleksandrom Vučićem, a to se odražava i na medijsku scenu.

Kako smo već rekli, i mediji u drugom entitetu, Federaciji BiH, uopšte uzev, značajnu pažnju posvećuju temama iz Srbije, gajeći pritom veću kritičku distancu prema političkim događajima u njoj od RS-medija. Što se tiče novinarskih žanrova, u izveštavanju federalnih medija u Srbiji, osim vesti i proširenih vesti, veoma često su zastupljeni i analitički članci (veći mediji u BiH imaju veoma agilne saradnike u Srbiji), ali i intervjui, osvrti i komentari. Ukoliko bismo poredili kako srbijanski mediji izveštavaju o BiH i kako federalni mediji izveštavaju o Srbiji, svakako možemo konstatovati da ovi potonji u mnogo većoj meri poštuju profesionalne standarde, pogotovo kada se govori o mejnstrim medijima.

Mada ne postoje istraživanja te vrste, odnosno sistematska merenja prekograničnog uticaja medija u regionu – ova analiza pokazuje da građani u BiH imaju i najveću želju i najbolju mogućnost da budu upoznati sa događajima u regionu. Posledica je to svakako specifičnog političkog položaja Bosne i Hercegovine, čiji unutrašnji život umnogome zavisi od uticaja suseda, pa su građani ove države, logično, zainteresovani za politička zbivanja u regionu. Svakako se može govoriti i o snažnom uticaju i medija i medijskih, a pogotovo kulturnih sadržaja iz susednih zemalja – u BiH.

Ta dominacija je posebno prisutna u oblasti masovne kulture. Kada, recimo, govorimo o novokomponovanoj muzici i kulturnom kompleksu kojeg ona nosi sa sobom, veoma je vidljivo da se bosanskohercegovačka scena nalazi pod velikim uticajem srbijanskih medija. Doduše, može se reći da je u ovoj oblasti i srbijanska medijska scena mnogo više nego u drugim područjima otvorena za bosanskohercegovačke javne ličnosti, pevače, grupe i zabavljače. Čak bi se moglo reći da je obostrana komunikacija u toj meri dinamična da konstatacija da je ponovo zaživeo jedinstveni medijski prostor u ovoj oblasti – nije prejaka.

Uzmimo samo kao primer tabloidno-zabavni medij kakav je “Avazov” “Express”. Po svom sadržaju, tematskim okvirima i glavnim junacima, on bi se mogao, sasvim izvesno, veoma dobro prodavati i u Srbiji, predstavljajući konkurenciju brojnim sličnim srbijanskim listovima. Ako recimo ukucate “Srbija” u pretraživač internet-izdanja tog lista, dobićete više od 2.500 odrednica. I ovo jednostavno pretraživanje može slikovito da ukaže na veliko prisustvo srbijanske masovne kulture u BiH. Bilo bi, dakako, veoma interesantno i korisno izraditi istraživanje o tome kako masovna kultura produkovana u Srbiji utiče ne samo na kulturne nego i na ukupne političke i društvene procese u BiH. Ne treba zaboraviti da je projekat Pink, koji je i dalje (i pored prodaje Pinka BiH) prisutan u BiH, uz svoju zabavnu dimenziju uvek imao i političku misiju. Politička misija Pinka bila je svakako vezana za promociju “novog imidža” predsednika Srbije Aleksandra Vučića.

Uloga političkih elita

Kako ukazuju medijski istraživači[i], u BiH je na delu – a takva je uostalom situacija i u Srbiji i drugim zemljama regiona – izuzetna zavisnost medija od centara moći. Tome u prilog govori i činjenica da su mnoga glasila neprikriveno u vlasništvu političkih elita, a da su novinari i urednici skloni autocenzuri. Čak bi se moglo reći da se autocenzura doživljava kao sastavni deo novinarskog posla. Odnos bosanskohercegovačkih medija prema Srbiji svakako zavisi i od međusobnog odnosa političko-medijskih elita. Postoje naravno mediji, pre svega portali, za koje ovo pravilo ne važi, ali se može reći da su oni – u smislu uticaja – u značajnoj manjini.

Veoma je zanimljivo analizirati način na koji “Dnevni avaz” prati političke događaje u Srbiji. Ovaj list ima mnogo priloga iz susedne, prekodrinske države, a za njega je karakterističan prilično blagonaklon odnos prema predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću i njegovom režimu. To je, zasigurno, posledica činjenice da su Fahrudin Radončić, osnivač lista, i Vučić u prilično dobrim odnosima, mada nikada nije do kraja razjašnjeno šta je to što njih dvojicu spaja. Podsetimo da je Vučić 2014. godine, po izboru “Dnevnog avaza”, proglašen za “ličnost godine” i da je tada izjavio da “nije malo toga naučio od Fahrudina Radončića”. On je tada rekao da je Radončić „smiren i odgovoran čovek“, koga je veoma često „imitirao“. (Interesantno je da je ova vest skinuta kasnije sa „Avazovog“ portala.) Sa druge strane, Radončić je svojevremeno izjavio da je Vučić „ozbiljan državnik“ koji „razume Bošnjake i njihove probleme“.

“Dnevni avaz”, u priličnoj meri, ignoriše brojne afere koje poslednjih meseci potresaju Srbiju, i u koje su involvirani predstavnici naprednjačke vlasti u Srbiji. Afera vezana za zloupotrebu službenog položaja prilikom trgovine oružjem, poznata pod nazivom afera “Krušik”, u nezavisnim medijima u Srbiji dugo je već jedna od dominantnih tema, ali ona – i pored svoje atraktivnosti – nije našla mesto u “Dnevnom avazu”. Podsetimo da je otac ministra unutrašnjih poslova Srbije Nebojše Stefanovića po izuzetno povlašćenim cenama kupovao oružje od državne firme i preprodavao ga u inostranstvu i da je tom prilikom zaradio ogromne novce, oštetivši firmu u državnom vlasništvu. Kada pretražujemo portal ovog lista, videćemo da se afera spominje samo u jednom prilogu, i to prenošenjem izjave srbijanskog spoljnopolitičkog analitičara Boška Jakšića, koji je kazao da su aferu lansirali Rusi kako bi destabilizovali vlast u Srbiji. Ne ulazeći u meritum slučaja, treba podsetiti da je aferu zapravo lansirao jedan uzbunjivač, zaposlen u “Krušiku”, koji je zbog toga što je svoja saznanja podelio sa javnošću bio uhapšen i jedno vreme proveo u pritvoru.

Kako smo već rekli, ministru finansija Srbije Siniši Malom nedavno je Univerzitet u Beogradu oduzeo doktorat, utvrdivši da je u pitanju klasični plagijat. Ni ta vest, ako je verovati njegovom pretraživaču, nije zainteresovala “Dnevni avaz”, premda je slučaj bio na naslovnim stranicama svih nerežimskih srbijanskih medija, a imao je i “odličnu prođu” u brojnim stranim glasilima. Verovatno da prijateljstvo Radončića i Vučića doprinosi tome da “Dnevni avaz”, kao i još neki mediji u regionu, slika Vučića kao svojevrsnog faktora stabilnosti, potpuno zaboravljajući njegovu radikalsku prošlost i ignorišući veoma ozbiljne unutrašnjopolitičke probleme u Srbiji kao što su: urušavanje institucija, ukidanje slobode govora, enormno visok stepen korupcije, rast nacionalizma i govora mržnje u medijima.

Generalno, većini medija u BiH veoma su interesantne vesti u kojima je glavni akter predsednik susedne zemlje Aleksandar Vučić, a njegove izjave se prenose čak i onda kada nemaju regionalni karakter. Ako posmatramo dnevnike „Dnevni avaz“ i „Oslobođenje“, neretko se objavljuju i Vučićeve izjave/intervjui dati stranim medijima, a slika koja se formira u velikoj meri je – neutralna ili neutralno-pozitivna. Interesantno je da recimo „Oslobođenje“ objavljuje čak i vest o tome kako se predsednik Srbije Aleksandar Vučić oglasio povodom smrti košarkaša Kobija Brajanta. Čini se da je to posledica, između ostalog, uticaja srbijanskih medija u BiH, i to onih koji se nalaze pod kontrolom Vučićevog režima. Osim toga, postoji i određeni uticaj javnih ličnosti građanske provenijencije iz Srbije koji – stiče se utisak – imaju za cilj da poboljšaju Vučićev imidž u regionu. Interesantno je da su isti ti političari i javne ličnosti, usled bliskosti sa Vučićevom vlašću, veoma prisutni i u srbijanskim režimskim medijima, pa se može konstatovati da je i to dokaz da srbijanski mediji utiču na to kako bosanskohercegovački mediji izveštavaju o Srbiji.

Navedimo kao primer predsednika Liberalno-demokratske partije Čedomira Jovanovića, koji je u Srbiji, zbog saradnje sa Vučićevim režimom, praktično izgubio biračko telo i pretvorio se u marginalnu političku pojavu. On je međutim u, pre svega, federalnim medijima zastupljen u priličnoj meri i čak bi se moglo reći da je veoma popularan. Pretragom dnevnih listova „Dnevni avaz“ i „Oslobođenje“ ili Federalne TV pronaći ćete desetine izjava i medijskih priloga u kojima se spominje Čedomir Jovanović. Sa druge strane, opozicioni političari u Srbiji, bilo oni građanske provenijencije, bilo oni nacionalistički, skoro da se ne pojavljuju u medijima Federacije. Recimo, zastupljenost lidera Demokratske stranke Zorana Lutovca u medijima u BiH, bilo o kom entitetu da se radi, ravno je statističkoj grešci. To je još jedna sličnost vodećih medija u Srbiji i onih u BiH: srbijanski opozicioni političari niti u jednim nisu ozbiljnije zastupljeni. U opoziciju ne ubrajamo Vojislava Šešelja.

Možemo, dakle, konstatovati jedno pomalo paradoksalno pravilo: stiče se utisak da se u medijima u Srbiji i u medijima u BiH – bilo da se radi o Federaciji ili o RS – frekventno pojavljuju ili se u priličnoj meri ignorišu manje-više isti srbijanski političari. Svakako da to nije samo posledica već pomenutog prelivanja srbijanske režimske medijske scene na bosanskohercegovačke medije, već govori i o slabostima srpske opozicije, koja ne uspeva da svojim aktivnostima i stavovima zainteresuje medije u regionu. Naravno da nisu svi mediji u FBiH identični kada govorimo o ovoj temi, ali kroz analizu pomenutih medija možemo utvrditi jedan trend: postoji površan pristup političkim prilikama u Srbiji, koji je u priličnoj meri opterećen prošlošću. Ne postoji, čini se, intencija da se upoznaju novi politički akteri i prepozna izmenjen politički kontekst u susednoj državi.

Zanimljiv je podatak da, pored Aleksandra Vučića, veliku zastupljenost u federalnim medijima obezbeđuje i njegov bivši partijski šef i bliski saradnik Vojislav Šešelj. Zasluga je to njegovog skandaloznog političkog ponašanja i govora mržnje – može se reći da on u tim medijima ima ulogu “političkog strašila“. Odnos prema liderima srpske političke scene proveravamo u pretraživaču lista “Dnevni Avaz” unošenjem njihovim imena. Aleksandar Vučić se pojavljuje u više od 1.800 priloga, Šešelj u 397, dok pozicioni prvaci Srbije Dragan Đilas (nekadašnji predsednik Demokratske stranke, a sada Stranke slobode i pravde) i Vuk Jeremić (predsednik Narodne stranke) imaju istu, veoma retku pojavnost: zastupljeni su u po sedam priloga. Vuk Jeremić se, između ostalog, pojavljuje i u vesti “Vuk Jeremić favorit Putina za predsjednika Srbije: Rusi mu spremni dati 8 miliona dolara”, koja je zasnovana na tekstu režimskog beogradskog dnevnog lista “Alo!”, poznatog po svakodnevnom kršenju Kodeksa novinara Srbije. U ovom tekstu list “Alo!” se inače poziva na neimenovani izvor i, po svemu sudeći, predstavlja lažnu vest. Zoran Lutovac, lider opozicione Demokratske stranke, nije se pojavio niti u jednom prilogu “Dnevnog avaza”.

Treba, ipak, naglasiti da pojavljivanje Aleksandra Vučića u “Dnevnom avazu” nije uvek u pozitivnom ili neutralnom kontekstu. Kada se neka njegova izjava smatra neprimerenom, a koja se tiče Bosne i Hercegovine, njegovo ime se pominje i u negativnom kontekstu. Navedimo kao primer Vučićevo obraćanje povodom proglašenja austrijskog književnika Petera Handkea za dobitnika Nobelove nagrade za književnost. Njegovo ime u negativnom kontekstu se spominje, doduše ne često, i u  intervjuima sa onim ličnostima koji su kritički nastrojeni prema Vučiću a koji u FBiH, zbog svojih aktivnosti i ranijih stavova, imaju određeni autoritet. Ali, u pitanju je više izuzetak nego pravilo.

Političke i nepolitičke ličnosti

Ono što se odnosi na političke ličnosti ne mora po pravilu da važi i za predstavnike intelektualne elite. U slučaju medijske zastupljenosti srbijanskih intelektualaca ne može se reći da, osim u pojedinim slučajevima, postoji sistem spojenih sudova između beogradskih i FBiH medija. Prateći sarajevske medije, možete zaključiti da su pojedini srbijanski intelektualci neka vrsta mejnstrima u svojoj državi, a to dakako nije slučaj. Osobe poput istoričarke Latinke Perović ili književnika Filipa Davida u Federaciji BiH imaju značajan ugled i izvesno medijsko prisustvo, a u Srbiji su skoro u potpunosti marginalizovani. Oni predstavljaju tzv. neželjenu elitu, protiv koje se s vremena na vreme vodi ozbiljna medijska hajka. Čini se, međutim, da se i u slučaju medijskog tretiranja srbijanskih intelektualaca može govoriti o svojevrsnoj površnosti i konzervativizmu FBiH medija, koji nisu u dovoljnoj meri otvoreni prema intelektualcima mlađe generacije, već se uglavnom – bar kada je o politici reč – kreću u poznatim i davno zacrtanim krugovima. Ne treba posebno ni isticati da intelektualci iz Srbije koji imaju kritičan odnos prema ratnoj prošlosti nemaju ama baš nikakvu “prođu” u medijima RS, ako izuzmemo par portala.

Dnevni list “Oslobođenje”, uz sve razlike između njega i “Dnevnog avaza”, na sličan način tretira političke subjekte i prilike u Srbiji, iako se mora konstatovati da je u “Oslobođenju” veći broj medijskih priloga u kojem se predsednik Srbije Aleksandar Vučić nalazi u negativnom kontekstu. Pretražujući portal “Oslobođenja” za 2019. godinu, možemo konstatovati da su od političkih aktera srbijanske scene ubedljivo najzastupljeniji predsednik Srbije Aleksandar Vučić, ali i Vojislav Šešelj. Ovaj drugi – razumljivo je – u negativnom kontekstu. Vučić je uglavnom glavni akter priloga, a dobru zastupljenost u “Oslobođenju” imaju i Čedomir Jovanović i Nenad Čanak (lider Lige socijaldemokrata Vojvodine), koji se takođe često pojavljuju kao glavni akteri. Ova potonja dvojica su predsednici minornih stranaka u Srbiji, bliskih režimu Aleksandra Vučića, i takođe se često pojavljuju u srbijanskim tabloidnim medijima, posebno televizijama koje su bliske vlasti, a dostupne su i gledaocima u BiH, kao što su Pink, Prva, Happy ili O2. Sa druge strane, srbijanska opozicija se u “Oslobođenju” pojavljuje samo u tragovima i veoma često u negativnom kontekstu. Verovatno zbog koketiranja sa nacionalizmom.

Na kraju, treba reći da se srbijanska medijska scena preliva na bosanskohercegovačku i kada je reč o lažnim vestima i manipulisanju činjenicama. Srbijanski portal “Raskrikavanje” objavio je da su samo u prvoj polovini prošle godine tabloidi u Srbiji objavili više od 400 lažnih vesti na naslovnim stranicama. Lažne vesti, koje apsolutno dominiraju medijskom scenom Srbije, veoma često završe u bosanskohercegovačkim medijima, najčešće portalima, ponekad dodatno iskrivljene. I novije analize specijalizovanih portala pokazuju da su mediji u Srbiji jedan od najvećih izvoznika lažnih vesti u regionu. Urednik portala Raskrinkavanje.ba, Emir Zulejhić, u tom smislu, je konstatovao da je priliv dezinformacija lažnih vesti iz medija iz Srbije – jedan od većih problema u medijskom prostoru Bosne i Hercegovine.

Na osnovu ove male analize, jasno je da su medijske scene u regionu međuzavisne mnogo više nego što to izgleda na prvi pogled, kao i da je to u priličnoj meri neistraženo polje. Naravno, ti međuzavisni procesi umnogome zavise i od političkih elita, koje su i same isprepletene raznim vidljivim i manje vidljivim interesima.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend