21. dec 2021.

Biljana Srbljanović – Medijska kafana

Jedno od mojih ludjih poniženja u životu, dogodilo mi se pre nekih godinu dana, kad sam dobila poziv poznate autorke veoma uspešnog televizijskog formata, u kom, u nekoj vrsti simulacije kafanske atmosfere, pravi drugačiji portret svog uvaženog gosta.

Gosti su ljudi iz sveta umetnosti, sporta, kulture i šta ti ja znam, koji pripovedaju svoju životnu priču, praćeni dobronamernim pitanjima voditeljke, ali i živom muzikom, za stolom sa kariranim stoljnakom, baš kao u pravoj kafani.

Ja nisam kafanski tip. Zapravo, nikad nisam ni išla u kafane, ne mislim da je to ni dobro ni loše, samo je tako, prosto nije moj svet. Ipak, autorku emisije dugo poznajem, inače je jedna pristojna žena, sve je sama u svom životu napravila, a često nepravedno osporavana i vredjana da je spisateljica i da briše granice izmedju kulture i estrade. Ukratko, da je neki bio skot u pitanju, lakše bi mi bilo da odbijem poziv i, uprkos sebi samoj, rekla sam – da.

Autorka se mojim pristankom prilično iznenadila, priznala mi je da nije očekivala, usput mi je pojasnila da je godinama, dok je radila na državnoj TV, nije mogla da me zove (?) i da sad, kada je prešla na slobodni TV kanal, može konačno da radi bez cenzure. Ok.

Dogovorile smo se za termin snimanja, tražila mi je samo da smislim omiljene kafanske pesme da na vreme javi orkestru da ih spremi i samo da budem – ja.

Tu sam već pala u očaj, niti znam pesme, niti znam da se ponašam kad ti orkestar svira na uvce, niti znam šta da pričam o sebi, a da ne ispadne da se hvališem, besnela sam na sebe u šta sam se uvalila. Razrešenje mog problema došlo je već sutradan. Autorka mi se javila da mi kaže da je došlo do nekog preklapanja u bukiranju studija, da je tad, kad je trebalo mene da ugosti, baš bilo planirano snimanje novogodišnjeg programa i da će mi, čim to ražreši, javiti novi termin. Bio je oktobar 2020. godine. I evo, do dan danas, nije mi se javila. Slobodna televizija je zaturila moj broj, a ja ostala ponižena da su me otkačili za gostovanje, čak i u toj kafani.

Iskreno, tako mi i treba. Niko me nije prisilio da se pravim da sam ono što nisam, samo da bih barem iole delovala prihvatljiva – da sam kao svi. Ipak, sve ovo me je nateralo da shvatim šta je to što mi najviše smeta u gotovo svim vodećim televizijskim programima – i kad su “ozbiljni” i kad su političke debate i kad su priče o važnim temama, sve se, u najvećoj meri poslednjih godina, svodi na kafanski razgovor. Ili je sujetno uživanje u praznoj priči sa istomišljenicima koji jedni drugima povladjuju, ili je svadja sa prevrtanjem stolova, pevanjem i pucanjem, nekad i bukvalno. Ozbiljan razgovor, sučeljavanje mišljenja, kritičko promatranje, a bez navijanja, vredjanja, ponižavanja ili ulizivanja, postalo je prava retkost u ovom našem zagadjenom medijskom svetu. Uglavnom je ili zabranjeno prihvatiti poziv, ili zabranjeno da te pozovu, u krug se vrte isti sagovornici sa istim praznim pričama koje domaćini (i režimske i ne-režimske strane) nikad ne osporavaju.

Sve ovo pišem u nedelji kada je sa emitovanjem počela nova Insajder televizija. Iako znam i veoma poštujem veliku većinu tih novinara, medijska situacija u kojoj predugo živimo, a koja je u potpunosti formirala zahteve publike, nije delovala ohrabrujuće. Ko danas još uopšte želi da gleda objektivnu televiziju, kome treba novinarstvo a ne navijanje, koja publika će hteti da gleda i ono što joj nikako ne povladjuje? Ipak, već sa njihovom prvom emisijom, već sa prvim predstavljanjem redakcije, ali i celog produkcionog tima, sa tom atmosferom ozbiljnosti, odgovornosti za izgovorenu reč, za datu informaciju, za izbor tema, kao da je, na prekidač, vratio dostojanstvo i snagu televizije kao medija. Nema kafanske rasprave, nema dobacivanja sa ekrana, nema estrade ni udvorištva, niti uživanja u sopstvenoj važnosti, nego ozbiljno i profesionalno promatranje ovog našeg zlokobno podeljenog sveta.

Televizija je bukvalno preko noći ponovo postala televizija, a ne naručivanje “muzike” koja miluje uši za jedno ili drugo društvo iz ćoška, a TV novinarstvo, povratilo je dostojanstvo i svoju važnost u našem, a ne u “mom” ili “tvom” društvu. Insajder nas je upravo izveo iz kafane i ja im na tome od srca čestitam.

Tekst je prenet iz štampanog izdanja Blica.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend