07. okt 2017.

Drašković: Srbija na korak do autokracije

Brankica Drašković, novinarka, dokumentaristkinja i docentkinja na Odseku za medijske studije Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, piše "Dnevnik" za RSE. 

Subota, 30. septembar

Poslednjih četvrt veka, osim sačuvati goli život na Balkanu, najvažnije je bilo ostati mentalno zdrav, a to si mogao samo u nekom svom mikrokosmosu. Moj je uglavnom bio omeđen muzikom, retkim zadovoljstvom koje slušam otvorenih očiju i ušiju u potrazi za smislom životne harmonije. Svakodnevni jutarnji ritual uz kafu, čitanje vesti na internet portalima i objava na društvenim mrežama, obavezno je i pakovanje muzike „za preživeti“ dan. Ovog jutra prva se na plej listi slučajno našla pesma „Control“ mladog britanskog post pank benda Desperate Journalist čiji naziv idealno oslikava osećaj pojedinaca i novinarskih udruženja u Srbiji koji vode aktuelnu bitku za slobodu medija. Iako već godinama nisam u dnevnom novinarstvu i egzistenciju obezbeđujem radeći na fakultetu veoma me pogađa i brine blato u kojem se već godinama beznadežno valja profesija.

Na portalu televizije N1 gledam vest naslovljenu: „Brnabić: Koji se to novinari plaše da kažu protiv vlade“. U kratkom video isečku koji je zabeležila televizijska ekipa srpska premijerka u prilog iznete teze nabraja medijske kuće koje se “ne plaše“, svrstavajući ih u tzv. „negativan kliping“, a to su: „Vreme, NIN, KRIK, Kurir, Danas.“ Od televizija premijerka spominje TV N1 i RTS. Na pitanje novinara da nije pomalo čudno što samo pomenute dve televizije svrstava u „negativan kliping“, Brnabić odgovara: „Pa ne znam, sad u ovom trenutku ne mogu, mislim, kako da vam kažem, ne znam koliko još televizija ima.“ Zna premijerka vrlo dobro da u Srbiji televizija sa nacionalnom frekvencijom koje kritički propituju teme od javnog i društvenog interesa više i nema. Lako je to proverljiva činjenica svakome sa daljinskim upravljačem u rukama. Pretvorene su u kanalizacijske cevi iz koje nas danonoćno zasipaju fekalijama iz rijaliti zadruga i parova, i raznim drugim banalnim i brainwashing sadržajima.

Mala doza kritičkog razobličavanja mraka i besmisla u kojem živimo ipak večeras stiže sa TV ekrana. U programsku šemu vratio se Kesić sa „Ajmo mi ono naše!“ U novu sezonu popularna satirična emisija „24 minute“ ušla je u skraćenom trajanju od dosadašnjeg (kako smo čuli ne željom ekipe). Imala je samo jedan reklamni blok, dva gosta čije su aktivnosti uzburkale javnost u protekloj nedelji, Stevana Dojčinovića, novinara KRIKA (slučaj „Vulin 24 puta kod tetke iz Kanade“) i Ivana Medenicu, selektora BITEF-a (slučaj „Olimp“). Kesić i ekipa Njuz.neta još su jedno malo svetlo u mraku, ali samo za nas koji gledamo preko ramena. Šta su „naše“ 24 minute jednom nedeljno za „njihova“ svakodnevna 24 sata?!

Nedelja 1. oktobar

Dan provodim u montaži dokumentarne televizijske serije „Borderland Soundtrack“. Tema je uloga i značaj muzike u kulturi otpora na postjugoslovenskom prostoru iz ugla nekoliko generacija muzičara koje vode iste vrednosti u tom angažmanu. Prateći hronologiju društveno-političkog konteksta od kraja osamdesetih godina i raspada SFRJ do aktuelnog trenutka, u seriji kroz deset polučasovnih emisija predstavljam različite primere društvene angažovanosti muzičara. Mnogi su me pitali zašto se bavim marginalnom temom. „Koga to interesuje?“ I brojni sagovornici su mi tokom razgovora više puta natuknuli konstataciju „ali, znaš mi smo poražena manjina!“ Jedan poznati muzičar odbio je da govori za seriju pod izgovorom: „sasvim je besmisleno hvaliti se porazima“. Na svu sreću bio je dovoljan broj onih koji misle kao i ja da nije besmisleno odustajati od borbe, ako ništa barem od one lične u kojoj možemo da stvorimo nešto za sebe i svoj mikrokosmos, a neposredno i za one koji dolaze posle nas. Kroz njihova svedočanstva o nepristajanju u različitim epohama i pesmama koje su u njima nastajale i služile da neki klinci bistrije oslušnu ono što se oko njih događa propitujem i emancipatorski potencijal muzike u razvijanju kritičke svesti pojedinaca.

Brojni umetnici su bivajući glasovi razuma, dijaloga i kritičkog promišljanja realnosti u sopstvenim društvima na Balkanu u proteklih četvrt veka uradili važne stvari ne samo na polju umetnosti i kulture, nego i u oblasti ljudskih prava i zato ne smatram da bi njihove napore trebalo posmatrati isključivo kroz prizmu poraza. Uprkos političkim antagonizmima, i mržnji nacionalno osvešćene većine, ali i oslobođeni od bilo kakvih vidova banalne nostalgije i nekritičke glorifikacije jugoslovenstva, oni sve vreme čine i nevidljivi most za povezivanje i kulturnu saradnju na postjugoslovenskom prostoru. Potporni stub tog mosta je i jezik. Svi sagovornici, njih preko 60 iz Srbije, Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Slovenije i Makedonije, u seriji govore jezikom koji svi jako dobro razumemo bez pomoći prevodilaca. Još jedan od pokazatelja da je Deklaracija o zajedničkom jeziku, bez obzira na to što je političari i većina na Balkanu ne priznaju, „nepobediva“, kako je to lepo primetio pisac Ivan Ivanji pre neki dan u nekom intervjuu. Znaju to vrlo dobro i političke elite, ali zvuci mržnje koji odjekuju duž granica mnogo lakše kupuju glasove od ljubavi.

Iz mraka montaže i mržnje devedesetih (na toj sam epizodi) umesto predaha u sunčanom nedeljnom popodnevu pažnju mi privlače dramatični snimci koje stižu iz Španije. Pendreci i nasilje u punom zamahu. Na ulicama Barselone okrvavljene glave golorukih građana. U Madridu španski nacionalisti uz nacistički pozdrav pevaju falangističke pesme. Društvene mreže usijane od komentara. Mnogi bi u antifašističku revoluciju. Što bi rekao Damir Avdić u svojoj pesmi „51“„pa skinite se više sa društvenih mreža, neprijatelj unaprijed zna svaki vaš korak, osim ako to nije sve od koraka“.

Ostatak teksta pročitajte na sajtu RSE.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend