IN MEMORIAM

Desetog septembra ove godine u Parizu je umro ovde često citirani metr Pol Virilio, arhitekta i teoretičar informatičkih tehnologija, ali je porodica – pretpostavljam po izričitoj želji pokojnika – javnost obavestila da je Virilio preminuo tek sedamnaestog.

Danas je već dvadeset prvi, a u našoj javnost se još nije čulo da je Virilio umro. Ništa čudno, jedva da se u našoj javnosti znalo i da postoji, a da ne bi nekolicine entuzijasta, koji su preveli nekolicinu metrovih knjiga, to se nikada ne bi ni saznalo.

Ali ako su neka javnost (i realnost) (za svoje dobro) morale znati za Virilia i pomno čitati njegove spise, onda su to bile naša javnost i realnost u kojima su se, kao na nekom oglednom dobru, ostvarila najmračnija Viriliova predviđanja. U prethodnoj rečenici za našu javnost i realnost napisah da su „bile“, zato što je, saglasno Viriliu, u zemljama trećeg informatičkog sveta – treba li reći da je Srbija i tu lider, samo to ne zna, pa se ne puva – ništa nije sada, nego je sve „bilo“, uključujući i ono što će sutra biti.

Šta bi to mogle biti zemlje drugog informatičkog sveta? To su, ukratko, zemlje u kojima se još uvek vode beskrajni sporovi oko zemljišnih poseda, zemlje u kojima se život gasi, ali se i dalje biju bitke za lebensraumu, zemlje, nadalje, kojima je – zaostalim i za drugom tehnološkom revolucijom – promaklo da je posle Treće, informatičke revolucije, geopolitika zamenjena hronopolitikom i da je u toku kolonizacija vremena.

Sledstveno, takozvane „velike sile“ više ne teže da zagospodare prostorom, nego da uspostave kontrolu nad vremenom, što je samo naoko naučnofantastično, a u stvari je – samo li se malo razmisli – vrlo pragmatično, jer je blizu pameti da onaj ko ima puno vremena, ima i sve ostalo. I obrnuto. Ko nema vremena, nema ništa. Pali li vam se lampica? Čisto sumnjam. Odavno ona ne svetli jer vam je EPS zbog neplaćenih računa „isekao“ struju. Valjda će vam se sad upaliti.

Nije otuda čudo što majke naše političkomitološke invencije – koje naravno pojma nemaju o suštini dramatičnih promenama u svetu – deluju kao da im je na raspolaganju sve vreme sveta i što odlaganjem i odugovlačenjem svega i svačega životare u iluziji da „kupuju vreme“, iako ga u stvari besplatno daju temporalnom imperijalizmu, kao što su – u vreme Prve tehnološke revolucije – urođenici davali zlato za staklene đinđuve i vatrenu vodu.

Odlična ilustracija svega gorerečenog je afera „rijaliti protiv realnosti“ i prepičkavanje Vukosavljevića i Mitrovića oko esencijalnog pitanja da li „naš narod“ nelakrdijaša i nepsovača rijalitiji pretvaraju u narod lakrdijaša i psovača ili pak popečiteljska inicijativa za uklanjanje rijalitija iz realnosti srpski narod i senat gura natrag, u kameno doba. Sad će zakerala da zagraje – pa šta si time ilustrovano? Ništa, brate. U tome i jeste stvar. Platite račun EPS-u, pa će vam se upaliti lampica.