Kad je posle intervjua Aleksandar Vučić častio novinara Danasa ručkom

Šta sam sve preturio kroz gomile novinarskih šlajfni od Borbe, Naše Borbe, do Danasa gde sam se 2007.godine „usidrio“ kao stalni dopisnik sa juga Srbije ? Preturanje po beležnicama iz nekog protutnjalog vremena gde je ostala po koja zabeleška koja nije ušla u tekst ima neku čudnu moć i otvara neku drugu dimenziju u ovom poslu. Vraćanje na ljude i dogadjaje, unazad daje nam sliku o onome što je danas, a možda će biti korisno i za sutra.

Bio je avgust 2011. godine. U Vranju je tada po prvi put kao zamenik predsednika novoformirane Srpske napredne stranke (SNS) sada aktuelni predsednik države Aleksandar Vučić. Činilo mi se zanimljivim, a i novinarski atraktivnim da za Danas napravim intervju sa ovim tada već iskusnim političarem. O svemu sam se lako dogovorio sa glavnim urednikom Zoranom Panovićem.

Intervju za Danas sam zakazao preko tadašnjeg predsednika Gradskog i Okružnog odbora naprednjaka Dragana Nikolić. U predvidjeno vreme našao sam se ispred stranačkih prostorija kod Gradskog parka u centru Vranja gde je vladala poprilično euforična atmosfera, ostalo je u zabeleškama. Čekao se njegov dolazak. Sproveden sam u stranačke prostorije, salu za sastanke gde sam iščekujući mog sagovornika neko vreme bio potpuno sam.

„Pristao sam na intervju za Danas, samo pod uslovom da ono što kažem prenesete korektno“, poručio mi je nakon što smo se pozdravili Vučić. „Mi drugačije i ne radimo“, spremno sam odgovorio. Razgovor koji je trajao četrdesetak minuta prekidamo u nekoliko navrata. Kraičkom oka pratimo na upaljenom televizoru direktan prenos utakmice izmedju Crvene Zvezde i Rena u kvalifikacijama za jedno od evropskih takmičenja. Kada je Ren poveo sa 2:0, da bi prekratio muke Vučić je naredbodavno preneo jednom od stranačkih funkcionera da ugasi tv. Tu smo se podudarili jedan jedini put, kao navijači Zvezde.

Razmenili smo brojeve mobilnih telefona, za evetualne dopune intervjua kojim sa bio zadovoljan jer sam dobio odgovore na sva provokativna pitanja. Narednih dana zarad nekih malih dopuna i pojašnjenja pozvao sam Vučića i on mi se spremno javio. Bio je to opet, prvi i poslednji put da smo se telefonski čuli.

Intervju je objavljen u dvobroju Danasa od 27.-28.avgusta. Panović mi se javio da mi prenese pohvale kolegijuma. Usledio je još jedan za mene sasvim (ne)očekivani poziv. Javio se tadašnji šef lokalnih naprednjaka advokat Nikolić.

„Dobio sam naredjenje direktno od šefa da tebe i tvoju suprugu počastim ručkom u znak zahvalnosti za profesionalno odradjeni intervju“, poručio mi je Nikolić, na moje ne malo iznenadjenje. Kako je u medjuvremenu rasla moć i harizmatičnost Aleksandra Vučića, a Danas ostao na pozicijama gradjanski vaspitanog novinarstva, ova sličica dobija na nekoj svojoj novoj dimenziji iskačući iz uobičajenog zaborava i usuda novinarske profesije.

Sve naredne posete Aleksandra Vučića, od predsednika stranke, premijera i sada šefa države Vranju prolazile su (verovatno će prolaziti i dalje) uz maksimalno ignorisanje mene kao dopisnika Danasa i našeg lista. Fenomen „stečeni moći“ i „samouverenosti“ izbrisao je mene i redakciju za koju radim iz fajla ovoga političara.

Paralelno, da i sasvim antipodno – prirodno, vraća me na primer jednog drugog političara. Njegovog profila i odnosa prema medijima. Reč je o Zoranu Djindjiću koga sam u Vranju upoznao kada je sa suprugom Ružicom boravio i jednoj stranačkoj poseti. Tada sam i uradio intervju sa njim s nogu. Svi naredni naši susreti, formalne i službene prirode bili su krajnje korektni i kada je postao premijer.

Voleo je nas novinare da propituje o aktuelnoj situaciji na jugu Srbije, želeći da čuje nešto što je neočekivano i što mu neće servirati njegovi lokalni partijski činovnici. Svaki njegov dolazak u Vranje i na jug Srbije, podrazumevao je samo njemu svojstvenu osobinu da svakoga od novinara oslovljava sa imenom i prezimenom. Da se rukuje i obavezno pita za zdravlje i porodicu.

Mera njegove korektnosti odredjivala je jasnu snagu morala i jasnog političkog pragmatizma. Visokoumnog dosttojanstva u poštovanju svakoga čoveka sa kojim se sreo. Kao hroničar lokalno – globalnih dešavanja, sa prostora juga Srbije sasvim namerno sam izdvojio ova dva politička lika, kako bih vam dao priliku da napravite uočljivu razliku izmedju stvarnog i onoga što je u jednom trenutku za Srbiju bilo moguće.

Iskrenost i tačnost, bili su odlika svih ovih godina potpisnika tekstova u Danasu. To sada pred urvinama površnog žurnalizma predstavlja novi izazov i obavezu. Ma koliko ta „dnevna rotacija“ izgledala kao nemoguća misija, ostajemo da budemo privrženici onim čitaocima koji se ne zadovoljavaju potrošnjom sopstvene nemoći. Idemo dalje, tek nam je dvadeset peta !