30. jan 2019.

Mediji sve više politički motivisani

U poslede vreme učestale su priče o medijskoj sceni u Srbiji koja se sve više polarizuje. O stanju u medijima danas, ali i pre 2012. godine, kao i o bezbednosti novinara u Srbije razgovarali smo sa Ljiljanom Smajlović, dugogodišnjim novinarom sa integritetom.

Da li je hapšenje predsednika opštine Grocka  i  visokog funkcionera SNS-a , pokazatelj da je država konačno odlučila da osigura bezbednost novinara, a da  partijska pripadnost neće biti alibi za počinjena krivična dela?

Samo je u mafijaškim državama partijska pripadnost alibi za počinjena krivična dela. Ona ne sme biti alibi ni za saobraćajne prekršaje! Ali jeste spektakularna vest da je uhapšen član Glavnog odbora SNS-a koji je, barem ako je suditi po priznanju njegovih saučesnika u zločinu, naručio napad na našeg kolegu Milana Jovanovića. To je jaka poruka u korist novinara. Nadam se da će biti i dovoljno glasna da ubuduće naše kolege štiti makar od fizičkih napada. Upravo se privodi kraju i suđenje optuženim za ubistvo Slavka Ćuruvije, zbog kog Srbija, na žalost, evo dvadeset godina važi za zemlju u kojoj je novinare moguće nekažnjeno ubijati. Neću da krijem nadu da će sudsko veće odlučiti da su izneti dokazi uverljivi. Ako se to desi, Srbija će popraviti ugled u svetu, ali od toga je mnogo važnije da građani Srbije poveruju kako politička ubistva ni posle dve decenije ne mogu prekriti „snjegovi i šaš”. Takva ubistva ostaju nekažnjena samo na najgorim mestima na zemaljskoj kugli.  

Šta je uzrok  sve izraženije polarizacije medija u Srbiji?

Povezane priče

Sve izraženija politička polarizacija Srbije.

Kako ostati odmeren i nepristrasan  u „ringu” polarizovanih i navijačkih medija?

Ne idite na Tviter! Ne šalim se, nemam boljeg saveta za novinare, mlade i stare. Ne trčite da iznosite mišljenje na prvu loptu, ne dajte svima na uvid šta vam se prvo mota po glavi. Odaćete se: ako žurite da prvi ispalite hitac u očiglednu metu, delovaćete nepromišljeno i zlobno. Nemojte biti prvi.  Ne budite brzopleti, izađite iz komfora svog političkog ukusa, ne povlađujte im, ne slušajte eho istomišljeništva. Sumnjajte u vlastite procene, razgovarajte sa ljudima koji vam ni u čemu ne povlađuju i koji u sve što kažete sumnjaju. Ne otpisujte ih naprečac, ne gledajte ih kao neznalice i zabludele ovce, ne smatrajte ih budalama…U krajnjoj liniji, ne potcenjujte ni budale. A danas, kada su svi zahvaćeni ovim belim usijanjem, vi delujete nepristrasno ako se samo potrudite da predstavite i najbolje, a ne samo najlošije, argumente protivničke strane. Danas je to dovoljno da budete fer.

U poslednjih godinu dana postoje stalni pokušaji da  se za  merilo dobrog novinara i novinarstva uzima „pljuvanje” po predsedniku države, opravdavajući to kritičkim stavom i predstavljajući  tu vrstu novinara profesionalcima, a svi ostale izvrgavaju se ruglu  i nazivaju pogrdnim imenima.  Da li je posao strukovnih  udruženja da upozoravaju na poštovanje Kodeksa novinara Srbije, promovišu novinarsku solidarnost i toleranciju ili „dolivanje  ulja na vatru”?

Tačno je da novinarstvo podrazumeva kritiku, u prvom redu vlasti. To, naravno, ne znači da vlast ne sme da se brani, a pogotovo od kritike koju smatra neopravdanom. Niko nije dužan da politički motivisane javne napade tretira kao nepristrasnu i fer društvenu kritiku. Da, u Zakonu o javnom informisanju piše da je nosilac javne i političke funkcije dužan da „trpi iznošenje kritičkih mišljenja” čak i kada se oseća lično povređenim. Ali kao što najgore pogrde nisu zakonom zaštićeno „kritičko mišljenje”, tako ni „trpljenje” ne znači da nosilac funkcije nema pravo na slobodu govora, na odgovor istom merom. Nema zakona koji zabranjuje kritiku medija:u stvari, veće politike od medija ni nema. Medijska kritika je u svim modernim društvima postala glavna politička aktivnost, ili barem najpopularnija i najzastupljenija. Svi su uvereni da razumeju medijske manipulacije, svima je hobi da ih demaskiraju, niko nikom ne da preda se u tom poslu. Pogledajte samo kako američki predsednik koristi tviter, i koliko se malo ustručava u kritici svojih kritičara. Naravno da Donald Tramp ne treba da nam bude uzor, ali ne živimo mi na drugoj planeti, nismo ni u kakvom vakuumu, za nas važi ono što važi i za druge.  Imam razumevanja za nezadovoljstvo i frustraciju kolega koji iz godine u godinu gledaju kako vlast, na ovaj ili onaj način, osvaja sve veći broj medija, uspostavlja političku hegemoniju, kako dominira političkim diskursom u zemlji. Ali ne slažem se sa zahtevima kolega da ih političari ne kritikuju. Mnogi su novinari danas barem isto toliko ostrašćeni kao i političari čije ponašanje i retoriku kritikuju. Nemojte da se pretvaramo da smo mi „kritičko mišljenje”, a svi drugi agresori protiv slobode izražavanja.

Gde je granica i gde nestaju mediji kao kontrolori vlasti u ime naroda,  odnosno, može li se zvati kritičkim stavom  stalne negativne kvalifikacije upućene određenoj osobi iz političkog života?

Nekad mogu, nekad ne mogu. Ne, uvrede nisu zaštićene zakonom, ali za njih se plaća i politička cena.  Nije zabranjena upotreba satire, nije zabranjena hiperbola, svak ima pravo na metafore svog izbora, ali svi smo podložni sudu javnosti, nema izuzetaka. Aleksandar Vučić je postao predmet strašne političke mržnje u jednom delu javnosti, za koju se na izborima redovno ispostavlja da je u manjini. Mislim da je dobra odluka većine političkih ličnosti kod nas da ne tuže zbog svake uvrede, bez obzira na to koliko je teško podnositi uvrede. Ali brine me što se udomaćila ta neka osvetnička retorika, taj revanšistički govor koji u podtekstu ima jasno prepoznatljivu pretnju. Sa obećanja da će ovog puta, nakon velike smene vlasti na svim nivoima, biti lustracije koja je posle Petog oktobra izostala, nekako se neosetno prešlo na pretnje. Jedan moj kolega, Draža Petrović, se kao  šali sa medijskom savetnicom predsednika Srbije kako će nju, valjda posle Vučićevog pada sa vlasti, „odvesti”. Jasna je aluzija na neku buduću policiju koja će biti pod vlašću sadašnje opozicije. To je istomišljenicima možda simpatična i zavodljiva retorika, ali takvo „kritičko mišljenje” bi odmah bilo proglašeno za najavu fašističke diktature, ako bi se cipela našla na drugoj nozi, odnosno ako bi se Vučićeva savetnica, u ma kako neobaveznom razgovoru sa novinarima, poslužila sličnom „duhovitošću”. Druge kolege misle da je pretnja odvođenjem u logore simpatična kad je oni izgovore, ali bi do neba vrištali da im se preti Aušvicom kada bi se neko sa vlasti, ili čak i iz provladinih medija, tako lepršavo i slobodno izražavao. U stvari, i ne čekaju da se to desi. Jer, šta mislite, ko je ubedio onog sirotog mladića, čija je majka, novinarka, ubijena na Malti, da najavi kako će idući novinar biti ubijen u Srbiji? Mogu novinari za sebe da misle da nisu opozicija vlasti, već njeni kritičari, ali su mnogi do te mere pristrasni i ostrašćeni da je njihov argument da samo služe interesu javnosti neuverljiv i deluje licemerno. Ljudi nisu glupi i sve nam manje veruju, i jednima i drugima i trećima.

Kakva je bila medijska slika Srbije do 2012. godine?

E tada opozicionih medija zaista nije bilo. Nisi mogao da kupiš beogradsku dnevnu štampu i da saznaš čitav raspon političkog mišljenja u Srbiji, što je standard demokratskog društva. Sećam se jednog diplomatskog ručka iz tog vremena, na kom sam iznela stav da u Srbiji nema opozicionih medija. Lecnula se Sonja Liht, koja je Borisu Tadiću bila desna ruka u kontrolisanju slobode govora, i upala mi u reč: Ima Pečat! I zaista, sedmični Pečat je tada bio jedini list koji je objavljivao gotovo isključivo opozicione stavove. A mi smo se godinama rugali činjenici da je Slobodan Milošević koristio Vreme i B92 kao argumente da je njegova Srbija zemlja slobode govora! Gospođa Liht je u to vreme bila na našoj strani. A koja je sada „naša” strana, upitaćete me? Gospođa Liht je jedan od onih ljudi čije me prisustvo u javnosti podseća na to da na vlasti nikada nema „naših”. Čim dođu na vlast, više nisu naši.

Kako su  naše kolege iz NUNS-a objasnili  podršku  antiustavnom  i antievropskom  Zakonu o informisanju 2009. godine? 

Ne da ga nisu objasnile, već su ga duboko zakopale i prave se da se nikad nije desilo. Za predsednika NUNS-a izabrali su čoveka koji je, one godine kada je donošen taj skandalozni zakon, bio jedan od retkih novinara koji su javno podržali drakonski antinovinarski akt. I te je godine, možda i kao nagradu, osvojio najviše materijalne podrške za svoj projekat od Ministarstva kulture koje je zakon predložilo Vladi Srbije.

U Agenciji za privredne registre, uprkos materijalnoj krizi u medijima i  stalnim  pritužbama da se guši sloboda govora, registrovano je preko 1500 medija u Srbiji. Kako objasniti taj fenomen?

Nisam sigurna da je to dobar argument za bilo šta, a svakako nije dovoljan za tvrdnju da je štampa slobodna. Kod nas se mediji osnivaju i finansiraju kako bi bili korišćeni u razne svrhe. Ne uvek novinarske. I retko radi javnog interesa.

U kojoj meri mediji i društvene mreže kreiraju stanje u društvu?

Sve više, ali su još daleko od toga da prevaziđu značaj i uticaj tradicionalnih medija.

Ima li načina  urediti medijsku scenu u Srbiju, da svi budu zadovoljni i vlast i opozicija i novinari i građani ?

Ne verujem da je to moguće. Neko će uvek biti nezadovoljan. A uvek može bolje, tako da je uvek dobro da je neko nezadovoljan. I da glasno izražava to nezadovoljstvo. Meni ne smeta ni kada je vlast ta koja to čini.

Verujete li da će se rasvetliti sudbina kidnapovanih i ubijenih  novinara na Kosovu i Metohiji?

Nadam se da hoće. Nekog pomaka ima, sada makar znamo više o žrtvama i okolnostima njihovog nestanka i ubistva, što možemo da zahvalimo i Udruženju novinara Srbije, pa makar to rekla ja koja sam osam godina bila na čelu tog udruženja. Važno je da ta vatra gori i da mi ne odustajemo. Malopre sam rekla da Srbija zbog Ćuruvije ima reputaciju zemlje koja ne kažnjava zločine nad novinarima, ali Kosovo nema zasluženu reputaciju kao društvena zajednica koja ne samo što ne traži zločince, već ni ne priznaje postojanje žrtava. I to ne samo srpskih, već ni onih iz albanskih redova. To je primer dvostrukih standarda međunarodne zajednice. Komisija za rasvetljavanje zločina nad novinarima nastoji da te ljude otrgne zaboravu, i srpske i albanske novinarske žrtve na Kosovu. Nisam zadovoljna uspehom naših napora. Ovde je 1999. godine NATO počinio ratni zločin bombardovanjem Radio Televizije Srbije. To stalno moramo da ponavljamo.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend