28. okt 2020.

Odlazak legende radija i filma

U Beogradu je posle kraće bolesti preminuo Milan D. Špiček, legendarni radijski voditelj i filmski kritičar.

Špiček je bio redovan saradnik i čitalac Danasa, poslednji tekst u našem listu objavio je pre desetak dana. Napisao ga je dok je ležao na Odeljenju pulmologije Kliničkog centra.

U znak sećanja na ovog velikog čoveka objavljujemo delove iz njegovog intervjua koji je dao Danasu 2017. godine.

Pre mnogo godina jedna osmogodišnja devojčica u nekoj anketi na pitanje da li više voli radio ili televiziju odgovorila je: „Više volim radio, jer radio ima više slika. Danas radio nema sliku“ – kaže za Danas Milan D. Špiček, jedan od najpopularnijih radijskih voditelja osamdesetih godina i filmski kritičar koji je uzduž i popreko obišao jugoslovenske filmske festivale.

Radili ste kultnu emisiju „Medalja 202“ na Radiju Beograd 202. Koliko se radijska publika promenila od tada i u čemu je suštinska razlika između medija u vreme kada ste vi radili i ovih medija danas?

– U prostakluku. Pamtim noćni program kada sam jednom slušaocu replicirao pošto me je on najsočnije i najvulgarnije opsovao. U sekundi sam odlučio da uzvratim i rekao: „Bem i ja tebi.“ Budući da sam bio novinar Beograda 202 koji u to vreme još nije radio 24 sata već je emitovan na Prvom programu Radio Beograda, neprikosnovenom i nedodirljivom, bilo je to ravno skandalu. Sutradan me zove glavni i odgovorni urednik Nikola Mirkov. Pričamo o vremenu o prolaznosti života. U jednom trenutku kaže: „Ajd zdravo…“ sa zadrškom a onda dodade: „Nemoj više da psuješ na mom programu.“ Neću. Psovaću na svom, odgovorio sam.

Jedna urbana legenda kaže da ste mogli da „stradate“ i zbog vređanja druga Tita?

– Mene je Mirkov i primio u svoje jato kada su se svi u Radiju pravili da me ne poznaju, jer sam se mesec dana krio na Neuropsihijatrijskoj klinici. Sakrio me, zamislite ime, doktor, danas profesor Dejan Sumrak, jer sam sa redakcijskog balkona u Makedonskoj ulici 19, koloni rasplakanog, ucveljenog sveta, koja je išla u Skupštinu da se pokloni senima najvećeg sina naših naroda i narodnosti dugu Titu, koji je, gle čuda, ispustio plemenitu dušu, vikao: „Umro je faraon.“

Bio sam persona non grata. Ali, da bi me rehabilitovao, uz dogovor sa Milanom Vukosom, odredio je nedelju pre podne, prema svim pokazateljima najslušanije vreme, da uređujem i vodim Medalju 202, emisiju posvećenu malom beogradskom fudbalu. Sinovi su s očevima odlazili na utakmice a majke su spremale nedeljne ručkove. Jedna ironična koleginica u vreme najveće popularnosti ove emisije napisala je u svojim novinama da sam ja „voditelj za domaćice“. Zahvaljujem vam se na komplimentu, niko se nije setio šta nam mame u to vreme rade.

Bilo je to vreme velike popularnosti radija.

– Da, vreme radija, inače, najbržeg medija. Stvarane su radijske zvezde. Pomenuću Vladu Džeta, Rašu Petrovića, Luku Mijatovića, Bojana Selimovića, Draganu Kaucki, Radeta Radovanovića, Vladu Jevtovića, Marka Markovića, Dušana Prelevića, za koje su slušaoci znali kada je ko i u koje vreme na programu.

Novinari su se pripremali za nastup pred mikrofonom, katkad i čitavu sedmicu, kao ja, jer onog trenutka kada se stavi tačka na i, ponovo nastaje muka šta sledeći put. I svi odreda negovali su, prema svojim mogućnostima, lepu reč.

Danas na radiju rade mladi ljudi, koji su ne znam otkuda i kako došli, koji misle da su već samim tim što im je neko dao mikrofon postali zvezde. Najveća zvezda na radiju bio je Milovan Ilić Minimaks, neprikosnoveno. Svi ostali su za njim kaskali ili umišljali.

Najteže je na radiju stvoriti ime, pogotovo ako pred sobom dok vodiš emisiju, tako danas rade, svedok sam, osim mikrofona nemaš ništa više: ne kompletno pisan tekst, ali bar koncept. Moj prvi glavni urednik Milan Bulatović je govorio: „Pisana improvizacija je najbolja improvizacija.“

Danas se voditelji utrkuju ko će biti lascivniji, što je lepa reč za prostiji. Muzika se emituje, uglavnom s računara, zaboravljaju se najodaniji slušaoci, pre svega žene, od devojke do stare bake, muška populacija istog uzrasta, svira se tvrda muzika i muzika koja nema blage veze sa onim što se u tom trenutku događa oko nas.

(objavljeno u Danasu 27. juna 2017 – autor Dragoljub Petrović)

Biografija

Milan Špiček je diplomirao na Fakultetu dramskih umetnosti u rodnom Beogradu gde se rodio 1942. Novinarstvom se bavio od srednje škole. Tokom duge karijere Špiček je prošao put od novinara do glavnog i odgovornog urednika Radio Beograda 202.

Diplomirao je na Fakultetu dramskih umetnosti u rodnom Beogradu. Novinarstvom se bavio od srednje škole. Tokom duge karijere Špiček je prošao put od novinara do glavnog i odgovornog urednika Radio Beograda 202.

Filmskom kritikom bavi se od 80-ih godina, kada je počeo da vodi i uređuje kultnu emisiju Ponoćni bioskop.

Izveštavao je s brojnih domaćih i inostranih filmskih smotri, a učestvovao je u stvaranju Filmskog festivala u Herceg Novom. Intervjuisao je mnoge ličnosti iz sveta kulture, umetnosti, a pre svega filma – kao što su Frensis Ford Kopola, Robert de Niro, Đina Lolobriđida i druge.

Bio je selektor Leskovačkog međunarodnog festivala filmske režije.

Osim filmske kritike, oprobao se i u glumi, a imao je epizodne uloge u ostvarenjima Rana jesen Tome Janjića, Dečak iz Junkovca Dejana Zečevića, Ptice koje ne polete Petra Lalovića i Mesec nad Beogradom Dragana Kresoje.

Autor je i četiri knjige vezane za film – Herceg Novi ljubavi moja, Lepotica i zver, Niko nije savršen i Kuvarni glumci. Svoj prvi roman Heklanje uz vetar izdao je 2015. godine. Poslednjih godina pisao je kolumne u dnevnom listu Danas. Oprobao se i kao scenarista i reditelj u filmu Lepo vreme za mlad grašak, Puriša 2009. godine. Dobitnik je velikog broja nagrada, a nosilac je i nacionalnog priznanja za vrhunski doprinos kulturi.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend