09. okt 2021.

Oproštaj iz „medijske klupe“

U Beogradu je početkom nedelje preminuo Željko Sinobad, urednik fotografije u Ilustrovanoj politici, jedan od najboljih fotoreportera na srpskoj novinarskoj sceni – majstor ne samo novinske nego i umetničke fotografije.

Sinobad se dugo i hrabro borio sa ozbiljno pogoršanim zdravstvenim stanjem – radio je takoreći do poslednjeg daha i fotografijama bio prisutan na esnafskim i tematskim izložbama. Biće sahranjen u subotu na beogradskom groblju Lešće.
Da mu vreme nije izmaklo, 2. novembra napunio bi 59 godina. Voleo je da govori kako je u Beogradu rođen igrom slučaja.

Njegova porodica poreklom je bila iz Dalmacije. Odrastao je na Voždovcu i fotografijom počeo da se bavi još kao srednjoškolac.

– Ušao sam u fotografiju iz ljubavi ne shvatajući težinu bavljenja njom. Ona i danas za mene ima neku neobjašnjivu magiju koju osećaju čak i oni koji slikaju sa mobilnim. A dok je još tu bila i hemija, kad uđeš da praviš slike – to je bila alhemija – pričao je o svom pozivu kao već afirmisani fotoreporter i jedan od najboljih učenika i nastavljača čuvenog Tomislava Peterneka.

Bio je ponosan što ga „kritičnost prema gluposti i idiotizmu prati od prve fotografije „Čekanje u redu za WC“, nastale kada je u Beogradu uništeno pet javnih toaleta, što ga je asociralo na celu bivšu Jugoslaviju“.

Gotovo ceo radni vek proveo je u „Politici“ i „Politici AD“ radeći za različita izdanja ove novinske kuće.

Bio je član Ulupudsa, laureat mnogobrojnih nagrada sa još brojnijim grupnim i autorskim izložbama u četiri decenije dugoj karijeri.

Sa foto-aparatom proputovao je pola planete i ovekovečio mnoge društvene, političke i istorijske događaje u domaćim i svetskim medijima, ali nikada nije prežalio što nije mogao da svojim objektivom zabeleži događaje u akciji „Oluja“.

– Nije mi bilo dozvoljeno. Srce mi je tada puklo što ne mogu da zabeležim ono što se dešava mojim sunarodnicima. A moji sunarodnici su svi… Po meni, sve što je na ovoj izložbi vezano je i za Krajinu i za Srbe ovde, Crnogorce, Hrvate, Slovence… Gledao sam da nikog ne povredim. Nisam radio iz mržnje, mada sam pun gorčine i kivan na one što tvrde da su najbolji predsednici u istoriji Srbije, kao da je ta istorija nekoliko godina njihovog mandata, rekao je u jedinom intervjuu koji smo uradili za Danas.

Povod je bila njegove izložba „Svedočanstvo o vatri i tami“ 2018. na kojoj su slikom zabeleženi događaji na prostoru nekadašnje SFR Jugoslavije od demonstracija albanskih studenata u Prištini 1981. do raznih pobuna, ratova, nesreća i bede u drugoj deceniji 21. veka.

Poslednji put njegovi radovi pred publikom su bili na postavci „Moj izbor“ koja je zatvorena poslednjeg dana septembra.

Nije lako pisati o svom paru iz klupe u osnovnoj školi.

Mi smo je kasnije, kad smo se pri put sreli na novinarskom zadatku, prozvali „medijskom klupom“ – iz nje su izašli novinar i fotoreporter koji su do kraja delili kritički naboj prema svetu oko sebe.

„Proveravali smo“ – on mene u tekstovima, ja njega u fotografijama, komentarišući i upoređujući utiske o ljudima i događajima kojima smo se bavili.

Znam da bi moj par iz klupe ozbiljno zamerio završetak prve rečenice ovog teksta jer „fotografiju, kao ni druge stvari nije delio na umetničke i neumetničke“.

Na kraju, u njegovom slučaju tu nije bilo razlike.

– Za mene je umetnost umeti raditi nešto, čak i skuvati espreso na koji će svi dolaziti sa uživanjem. U engleskom jeziku umetnik je više zabavljač. Zato fotografiju, kao ni druge stvari ne delim na umetničke i neumetničke. Fotografija ima neverovatnu osobinu dokumentarnosti, koju nijedna druga umetnost nema na taj način. Dobra fotografija osim dokumentarnosti mora da ima estetiku, priču i poruku, da budi emocije i pokrene na razmišljanje – tako je govorio, slikao i živeo Željko Sinobad.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend