Poverenje u kritičke medije je trn u oku autoritarnim vlastima u Srbiji

Poverenje publike, najvažnija valuta informativnih medija,  godinama  je u padu i sada je na istorijski najnižem nivou od kada se meri. Prema rezultatima istraživanja „Digitalne vesti 2026“ Rojters instituta za novinarstvo sa Univerziteta Oksford, četiri od deset ljudi koji se informišu onlajn veruju vestima uopšte (37%) a samo nešto više vestima koje sami biraju (44%).

To je i dalje za 10% niže nego pre 15 godina od kada se ovo istraživanje redovno radi. Uprkos porastu za vreme pandemije koronavirusa, poverenje u medije se nikada nije vratilo na predpandemijski nivo, a trendovi ukazuju da će se to teško i desiti.

Poverenje je u Srbiji i ove godine pri svetskom dnu (22%) i u grupi zemalja sa velikim godišnjim padom (-5%).

I dok se sve više koriste a sve im se manje veruje, mediji ostaju ključni za oblikovanje javnog mnjenja i jedan od najvažnijih stubova demokratije. Zato je važno utvrditi šta ovo povlačenje pažnje govori.

Zamor i izbegavanje medija koje publike ovko pokazuju ima više uzroka a među glavnima su velika društvena polarizacija, konkurencija platformi za pristup sadržaju, i nove medijske navike digitalne publike.

Sve to dešava se i u Srbiji, ali uz izrazite lokalne specifičnosti, koje ilustruje serija paradoksa.

Paradoks poverenja

Politička i medijska polarizacija u Srbiji je veoma oštra i ugrožava samo tkivo zajedništva, ali je i izrazito asimetrična.

Najveći deo prorežimskih medija sadašnje autokratske vlasti zalivaju novcem i svakojakim privilegijama koje im oni u klijentelističkom odnosu vraćaju kroz pozitivan publicitet. Samo mali deo medija izvan ovog zarobljenog kruga uspeva da profesionalno i nezavisno radi zbog čega je ovdašnja polarizacija izrazito asimetrična.

Uprkos tome, digitalna publika, ona koja se većinski informiše onlajn, poverenjem nagrađuje upravo te medije.

Paradoks ove asimetrije je da među prorežimskim medijima nema ni jednog koji uživa većinsko pozitivno poverenje, dok mediji kritični prema vlasti uglavnom uživaju visoko poverenje.

Kablovski kanal N1, na primer, je jedini kome veruje više od polovine ispitanika (52%) a vrlo su visoko plasirani i ostali mediji iz grupacije Adria News Network (bivša United Media) Nova S, Radar i Danas.

Udarni režimski mediji su u ovoj polarizaciji na suprotnom polu – kablovski kanal Informer uživa najmanje poverenje gledalaca (19%) a i svim drugima-  Pink, Happy, Kurir – veruje manje od petine gledalaca.

Šta ustvari ovaj paradoks poverenja govori iz ugla publike? Prorežimske medije publika verovatno gleda po satu a ne po programu, tamo prati one beskrajne razgovore u studiju ili reality programe, ali ne i vesti. Pošto sva komercijalna istraživanja upućuju na njihovu veliku gledanost i tiraže, ispada da im manje ljudi veruje nego što ih gleda, a da kritičkim medijima više ljudi veruje nego što ih stalno prati.

Toga su verovatno ovdašnji štabovi za kontrolu javnog mnjenja takođe svesni, pa tamo prave sate onih emisija o geopolitici, napredovanju Rusije u Ukrajini i Trampu prijatelju Srbije u kojima se svet tumači postavljen naopačke i u kojima se na toj pozadini najavljuje sahrana ratnog zločinca ili šta je već za vlasti tema dana.

Sa druge strane, mediji koji su na sve načine izgurani iz mejnstrima, poslovno onemogućavani i politički diskreditovani  kao „blokaderski“, „okupacioni“, „propagandno smeće“, i tim gledaocima služe da se informišu o tome gde žive. Njima veruje više ljudi nego što ih redovno gleda.

Taj paradoks poverenja govori zašto vlast toliko resursa troši da ugasi ili bar utiša kritičke medije dok tvrdi da su njihova gledanost i uticaj minorni.

Paradoks društvenih medija

Informisanje na društvenim medijima, i sve više video mrežama u Srbiji je znatno iznad svetskog proseka (64%- 54%) i raste brže nego u zemljama stabilne demokratije.

Dok društveni mediji postaju većinski glavni izvor vesti istovremeno raste i nepoverenje u njih. Šest od deset korisnika kaže da su zabrinuti zbog dezinformacija koje tamo vrebaju.

Pošto ih ipak koriste, izgleda da smatraju da će lakše prepoznati istinu čak i tamo gde je ona zatrpana mnoštvom drugog sadržaja, nego u tradicionalnim medijima, gde je veća opasnost od cenzure ili stroge kontrole. Reklo bi se da menjaju istinu za slobodu.

Na ovakav zaključak navodi i regionalna distribucija korišćenja društvenih medija i video mreža. Migracija publike sa tradicionalnih medija je mnogo  brža u zemljama u kojima opada demokratija, a sporija tamo gde je demokratija stabilnija.

Evropska unija je tu posebna oaza u kojoj je, u sporom opadanju, korišćenje televizije prvi put nešto manje od društvenih mreža i sajtova/aplikacija tradicionalnih medija (TV 52%- društvene i video mreže-54% i sajtovi/aplikacije- 51%).

U Srbiji su društvene mreže pretekle TV kao  glavni izvor informisanja  (64%- 51%) a ove godine i web sajtovi-aplikacije tradicionalnih medija (57%).

Kad se pogleda evropska mapa korišćenja velika je razlika između severno-zapadnog i južno-istočnog dela kontinenta. U prvom su društvene mreže i dalje manje izvor informisanja nego tradicionalni mediji, dok je u drugom to obrnuto.

Sem što se podudara sa sistemskim razlikama (severna i zapadna-srednja Evropa imaju demokratsko-korporativni, dok južna i istočna-srednja Evropa imaju polarizovano-pluralistički tip medijskog sistema), to pokazuje i razlike u stanju demokratije. Tamo gde je demokratija u opadanju publika masovnije migrira na društvene medije i poverenje u tradicionalne medije je niže, tamo gde je demokratija stabilnija tradicionalni mediji se bolje nose sa konkurencijom društvenih mreža i imaju vernije publike.

Uz to, u većini od 27 zemalja iz istraživanja koje imaju javne servise, stepen demokratije, građanskog aktivizma i poverenja u medije je viši tamo gde su javne televizije bolje rangirane.

Svi javni servisi su, kao institucija, načeti ne samo nepoverenjem i konkurencijom, nego i političkim napadima. Oni pre svega dolaze od zastupnika stava „tržište je najbolji regulator“ i  antielitizma populista koji javne televizije smatraju bastionom „kulture za privilegovane“ koja ne bi preživela bez javnog novca. Ti napadi su najglasniji sa desnog političkog spektra, ali su i oni mnogo jači u zemljama sa kraćom demokratskom tradicijom nego u zemljama sa dugom i jakom tradicijom javnih medija, kao u skandinavskim zemljama, na primer.

To je oblast u kojoj je Evropska unija  u celini, za sada globalni lider u odbrani i regulativne filozofije i zaštite javnog interesa u medijima. Ali i o tome se vode burne rasprave, naročito u Velikoj Britaniji, gde se najstariji javni servis BBC, priprema za obnovu Kraljevske povelje iduće godine, kada slavi i svoju 100. godišnjicu.

Zagonetna publika

Konačno, u uslovima duboke i veoma duge političke krize koja traje skoro dve godine, interesovanje za vesti je u Srbiji niže od svetskog proseka (41%-46%). Bar povremeno, vesti izbegava više od polovine anketiranih, što je opet rast u odnosu na prošlu godinu (46%- 53%) i više od svetskog proseka (42%).

Konvencionalne medijske teorije tvrde da u krizi raste potreba ljudi da budu informisani. Opet, iz  drugih pokazatelja vidi se da publika povlači pažnju zato što nisko vrednije kvalitet vesti i zato što je nezadovoljna ukupnim radom medija.

Ukupnu vrednost javnog servisa za društvo publika ovde vrednuje najniže od svih zemalja koji ga imaju. Tamo gde je on kvalitetniji i uživa veću podršku i poverenje viši je stepen demokratije, građanke participacije i medijske pismenosti. Zemlje sa najvišom slobodom medija takođe su u vrhu liste onih u kojima je javni servis visoko vrednovan i gledan.

Za domaću publiku sajtovi tradicionalnih medija vise nisu novi mediji, što znači da je i ovde prva faza digitalizacije okončana. Sada mlađa publika sve više i za informisanje koristi video mreže, ali te video vesti nisu one koje prave televizije nego različiti onlajn video sadržaji.  I ne samo da tamo odlazi nego za sobom povlači i starije sugrađane.

Trend je verovatno ireverzibilan jer mlada publika nikada neće obnoviti navike linearnog korišćenja medija iz generacije svojih roditelja (kupovina novina, ili gledanje televizije prema TV programu).

Mlađa publika i ovde u skoro u istom procentu kao u svetu koristi veštačku inteligenciju i za informisanje. Kažu da je to najpre zato što mogu da joj postave dodatna pitanja ili traže objašnjenje ili  kompilaciju iz različitih izvora. Paradoksalno je da od veštačke inteligencije očekuju baš interaktivnost.

Spremni su da plaćaju za vesti kao i njihovi vršnjaci širom sveta, ali mnogo više nego njihovi stariji sugrađani. I taj broj raste što su ispitanici mlađi.

Mnogi od ovih uvida svedoče da se publike suštinski menjaju. Ne samo da odlaze sa starih medija, nego i novim navikama oblikuju drugačiji medijski ambijent. Oni koji to ne razumeju, na kritike za već neizdrživu propagandu odgovaraju ciničnim „imate daljinski upravljač“ . Ne shvataju da nove publike njima poručuju nešto drugo: „naučite da prestanete da pričate, pre nego što publika prestane da sluša“.