05. sep 2020.

Preminula novinarka Bojana Jager

Bojanu Jager Marković upoznala sam u Borbi krajem osamdesetih, kad sam počinjala novinarsku karijeru, a ona kao poznato novinarsko ime velike Jugoslavije prešla sa mesta dopisnika slovenačkog Dela u tada veliku Borbinu ekonomsku redakciju.

Godinama kasnije rekla mi je i silno me iznenadila, da je bila strašno uplašena da li će se dokazati u novoj sredini, da li će ispuniti očekivanja i osećala se kao da počinje iz početka. To je bila Bojana. Nenametljiva, disciplinovana i radna, fanatično odgovorna i savesna. Videlo se da je ćerka vojnog lica, kako sam joj govorila kasnije, u bezuspešnim pokušajima da joj „objasnim“ da ne mora baš oko svake sitnice da se nasekira i iskida kao da se sutra ne živi.

Nismo tada u Borbi počele da se družimo nego kasnije, kad je osnovana Naša Borba. Tad su novinarska putovanja bila česta, nas su na jednom od njih smestili u istu sobu i tako sam otkrila jednu beskrajno plemenitu, poštenu, detinje neiskvarenu osobu punu razumevanja za sve, blagu u nastupu i sasvim nesklonu bilo kakvim konfliktima, ali ipak odlučnu i nepokolebljivu u zastupanju i odbrani svojih načela.

Tu odlučnost pokazala je mnogo puta kasnije, ali je imala i osobinu koja me oduvek fascinirala: nikad nije nametala ni sebe ni svoje stavove, svakom je izlazila u susret i pomagala kad god je mogla (meni mnogo puta, bez izuzetka), a nekako je stalno sumnjala da li je dovoljno uradila ili je mogla i bolje. Izuzetno pronicljiva, gospodskog držanja, trpeljiva i strpljiva preko svake granice, posvećena svemu što radi i svima sa kojima deli posao ili prijateljstvo. Uvek je od sebe očekivala maksimum, od ostalih je prihvatala onoliko koliko dobije. Poštovali su je svi. I kolege i sagovornici i pretpostavljeni. Imala je autoritet.

Bila je plemenita, čista duša, nespremna da uzvrati čak ni onima koji su to zasluživali. Svoju sudbinu i niz loših stvari koje joj je život namenio do samog kraja primala je sa nekom pomirenošću, uz konstataciju „ja sam ti rođeni baksuz“. Kad je iz novinarstva prešla u Narodnu banku Srbije, nije se „preumila“ i izbezobrazila, što se često dešava.

Naprotiv, tu „tvrđavu“ je otvorila za javnost, promišljeno i nenametljivo, kao sve što je radila. Kad je pre nekoliko godina shvatila da joj tu više nije mesto, otišla je. Kako je živela, tako je i umrla: tiho, da nikoga ne opterećuje, ali dostojanstveno i pomireno sa sudbinom koja prema njoj nije bila ni malo darežljiva.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend