(foto: flickr.com)
Predstavnici sindikata novinara iz njuz odeljenja portala BazFid došli su, ispostavilo se, uzalud na sastanak na kojem je trebalo da razgovaraju s predstavnicima menadžmenta. Bio je početak aprila i od osnivanja sindikata prošlo je sedam nedelja, ali je, zbog nedolaska najavljenih sagovornika, čin zvaničnog priznanja sindikata odložen do daljeg.
Za formiranje sindikata imali su veoma dobar razlog – u januaru ove godine iz BazFida otpušteno je 220 zaposlenih, odnosno oko 15 odsto od ukupnog broja. Za njihove izdašnije otpremnine, koje bi uključivale i plaćene dane odsustva, međutim, nikog nije bilo da se izbori.
Nepojavljivanje „druge strane“ jeste iznerviralo sindikalce – jasno im je da se igra na odugovlačenje – ali ih nije previše iznenadilo. Svojevremeno je gazda BazFida Džona Pareti na velikom okupljanju zaposlenih priznao da voli sindikate, ali da to ne bi bilo dobro za njegovu firmu. Video je, a reč je o 2017. godini, šta se dešava kod konkurencije.
Renesansa sindikata u medijima
U kontrastu s najnižim brojem članova sindikata u odnosu na broj radnika u poslednjih 80 godina, sindikati u američkim medijima od 2015. beleže izvesnu renesansu, da bi od 2017. bili osnovani u preko 40 medijskih kompanija, od toga njih devet u prva tri meseca ove godine.
Najviše ih je osnovano u onim digitalnim, kakav je i sam BazFid, poput Voksa, Slejta, Hafington posta i Vajsa, ali postoje i u Njujorkeru, El-Ej tajmsu, Njujork magazinu… Čak su se i „američki njuzovci“, Onjon, odlučili na takav korak.
U članstvu profesionalnih udruženja, prema istraživanju Centra za razvoj sindikalizma, manje je novinara nego u sindikatima – 21 odsto
Tako organizovani, novinari veruju da mogu bolje da se suprotstavljaju predloženim izmenama u ugovorima o radu i otpuštanjima, kao i da pregovaraju o poboljšanju ugovora između sindikata i uprave.
A uprava, naravno, obično nije srećna kad dobije sindikat. S jedne strane, sindikalno organizovani zaposleni iziskuju veće troškove. S druge pak strane, takve kompanije, čuje se u menadžmentima, postaju manje atraktivne za kupovinu i ulaganja.
Upravo je ovo potonje i značajno uticalo na aktuelno zbijanje novinarskih redova. Novinari sve više osećaju neizvesnost koju poslednjih godina donose tektonske promene u načinu poslovanja medijskih kompanija. Lestvica koju podižu tehnološki giganti u borbi za dominaciju nad medijskim i oglašivačkim tržištem tera manje kompanije na udruživanje i ukrupnjavanje kapitala, ali i, da bi ostali konkurentni, na drastično smanjenje troškova, pri čemu su zaposleni redovno među prvim žrtvama.
U Srbiji sindikati potrebni zbog zimnice i putovanja na rate
Iako situacija u medijima i položaj novinara u Srbiji teško da može da bude bolja od one u Americi, ovdašnji novinari pokazuju sasvim drugačije tendencije u odnosu na američke kolege.
„U Srbiji su novinari, tačnije medijski radnici, veoma loše sindikalno organizovani. Malo je novih sindikalnih organizacija, a stare su uglavnom inertne pred novim izazovima koji se pred njih postavljaju“, kaže za Cenzolovku Darko Šper, poverenik Sindikata „Nezavisnost“ u RTV-u.
Istraživanjem se došlo do podatka da je u sindikate učlanjeno tek nešto više od petine (22 odsto) novinara, dok je istovremeno samo njih devet odsto iskazalo poverenje u to što sindikati jesu i što rade
„Nažalost, medijski radnici nisu ni dovoljno zainteresovani za sindikate, tačnije ne zanimaju ih suštinske stvari zbog kojih sindikati postoje, već neke periferne kao što su kupovina zimnice, ogreva i turističkih aranžmana na rate putem administrativne zabrane…“, navodi Šper i napominje da je tačan broj novinara koji su učlanjeni u sindikate „u zoni nagađanja“.
Kod ovdašnjih novinara, međutim, nije izražena samo slaba prihvaćenost sindikata, već i profesionalnih udruženja, pokazalo je istraživanje „Kapaciteti novinara u zastupanju javnog interesa, odbrani profesije i u deprekarizaciji rada“, koje je Centar za razvoj sindikalizma sproveo tokom 2016. i 2017. godine.
Istraživanjem se došlo do podatka da je u sindikate učlanjeno tek nešto više od petine (22 odsto) novinara, dok je istovremeno samo njih devet odsto iskazalo poverenje u to što sindikati jesu i što rade.
Veće poverenje novinari imaju prema profesionalnim udruženjima – prema UNS-u 21 odsto novinara, dok nešto više od 25 odsto njih ima poverenje u NUNS. Međutim, u članstvu profesionalnih udruženja, prema tom istraživanju, manje je novinara nego u sindikatima – 21 odsto.
Loša percepcija i opstrukcija poslodavaca
Deo odgovora na ovakvo stanje jeste i percepcija sindikata i sindikalizma u Srbiji.
„Ovde je napravljen mit da su sindikati korumpirani, da sindikalni rukovodioci od toga samo imaju lične koristi, da su u sprezi sa poslodavcima i da samo glume svoju ulogu“, kaže Darko Šper.
On priznaje da je i sam imao određene predrasude prema sindikatima, ali da je uz pomoć kolega uspeo da organizuje sindikalnu organizaciju „na zdravim osnovama“ i da sada čak i njegovi poslodavci u sindikatima vide socijalnog partnera.
U Srbiji su novinari veoma loše sindikalno organizovani. Malo je novih sindikalnih organizacija, a stare su uglavnom inertne (Darko Šper)
Drugi deo problema jesu poslodavci koji opstruišu formiranje sindikata, i to je naročito izraženo u privatnim medijima, naglašava poverenik „Nezavisnosti“ u RTV-u.
„Nažalost, malo je privatnih medija u Srbiji u kojima postoje sindikati, i tu je svetao primer nedeljnik NIN. U nekoliko poznatih privatnih medija u Srbiji bilo je pokušaja sindikalnog organizovanja zaposlenih, ali ih je poslodavac u tome osujetio, što je za svaku osudu, a uz to je i protivzakonito“, veli Šper.
Iz iskustva sindikata koji vodi u RTV-u, naš sagovornik navodi da sindikalna organizacija koja stekne reprezentativnost kod poslodavca može ravnopravno sa drugim sindikatima da učestvuje u pisanju važnih akata, poput kolektivnog ugovora, sistematizacije, socijalnog programa…
„Sindikati time ostvaruju pravo da se bore za bolji materijalni i radnopravni položaj zaposlenih, uključujući i pravo na štrajk i druge vidove neposlušnosti. Takođe, što je jako važno, zaposleni imaju pravo na besplatnu pravnu pomoć i u svakom trenutku mogu se posavetovati sa našim pravnicima o problemima na koje nailaze tokom rada, a tiču se radnog zakonodavstva“, navodi Darko Šper, poverenik Sindikata „Nezavisnost“ u Radio-televiziji Vojvodine.
Tatjana Lazarević, Kossev: Udaraju tamo gde je najslabije, u medije koje i kosovska i srpska vlast targetiraju kao vinovnike zla
Savet za štampu godinama ukazuje na brutalne sadržaje u medijima, ali ih država uporno nagrađuje: Da li je njegov uticaj moguće osnažiti?
Kolega robot na novinarskom zadatku: Šta mu je dozvoljeno, a šta nije. Za sada
U ovoj zemlji vlada opšte nepoverenje i to se preslikava na sindikate ali to nije glavni problem. Mediji u ovoj zemlji su devastirani. Ako hoćemo iskreno da pričamo na tu temu moramo prvo da okrivimo sami sebe. Solidarnosti skoro da i ne postoji. Zbog hroničnog nedostatka novca i političkog uticaja pogotovo u manjim sredinama van Beograda ne postoji ni jedan ozbiljan mediji. Ne želim ovde da krivim političare njima jednostavno nije u interesu da postoje slobodni mediji (svi znamo zbog čega). Problem je u nama jer recimo da smo ozbiljna struka imali bi usaglašen strategiju kako treba da izgledaju mediji u ovoj zemlji. Ovde ne postoji ni teorijska šansa da struka napravi ozbiljnu strategiju a da posle natera političare da je prihvate i primene a to je jedini ispravan način. Sve ostalo je pravljenje kompromisa hteli mi to da priznamo ili ne. Kada pričamo o sindikatima onda moramo da se vratimo na solidarnosti, ako hoćemo iskreno koliko se kolege iz beogradskih medija solidarišu sa kolegama iz „provincije“? Koliko iskreno čujete šta pričaju kolege sa kakvim se problemima susreću. Ima primera da udruženja, fondacije saradjuju sa ljudima koji su direktni krivci za propadanje medija u tim sredinama a onda na lokalnim tribinama predstavljaju te ljude kao borce za slobodu medija (i ako su obavešteni ko su ti ljudi). Sve se svelo na jurenje za parama a para van Beograda nema. Sta ste konkretno uradili zato što grad Kragujevac ne raspisuje konkurs i to 5 godinu za redom. Jeste li svi u glas non stop držali tu temu sve dok se ne nateraju da poštuju zakon. To je solidarnost! Kao pitanje „Ko je rušio u Savmali“? Koje postavlja koleginica na tviteru svaki dan. Tako se bori. Na žalost mi smo se utopili u sivilo koje vlada u svim ostalim sverama ovoj društva. Čast izuzecima ali njih je stvarno malo, moramo biti iskreni. Ovo je samo par pitanja a možete misliti koliko ih ima širom Srbije. Na žalost mi nismo spremni i zato ne krivim njih (političare ili građane) jer prvi su svesni ali im nije u interesu a drugi su nesvesni već krivim nas jer nismo dovoljno solidarni da nametnemo tu temu i da im jednostavno ne dozvolimo da je skinu sa dnevnog reda!