21. jun 2021.

Slobodan Georgiev: Kod nas se ništa ne završava

Trudim se još uvek da gledam napred sve misleći da sam još mlad i da će biti vremena da se razmišlja o prošlosti.

Foto: Medija centar Beograd

Tamo me vrate, kao i druge, neki ljudi koje nisam sreo sto godina, pa se kao podsetimo. Ili putovanje u mesta u kojima sam proveo detinjstvo kada bih bio na raspustu. Kod nas je zanimljivo da se ništa ne završava, da se živi u cikličnom vremenskom poretku, pa mi je poslednjih 30 godina kao 30 dana, nekako mi je sve tu sveže i pred očima. Nikako da se iz toga iskorači.

***

Da nije dece koja rastu oko nas pomislio bih da neprestano živimo jednu te istu godinu i verujemo da će nekako i nekad da se promeni. Pokušavam sebi da postavim neke planove, kao drugovi komunisti, šta za pet, šta za deset godina, pa onda gledam unazad da vidim šta sam od toga uradio a šta nisam. Trudim se da se držim tog svog unutrašnjeg neizgovorenog plana.

***

Kada se setim ranog detinjstva, to su uvek iste slike: igram fudbal sa svojim drugom Ivicom u dvorištu. Jurimo se niz ulicu, padamo, pocepamo kolena i laktove, ustajemo i trčimo dalje. Kada sam napolju, tu je puno dece, kada sam u kući, tu je moja sestra i nas dvoje ponekad sami jer su roditelji na poslu, petljamo nešto, igramo se, svađamo se i mirimo.

***

Naši roditelji u slobodno vreme sede sa komšijama i piju one bezbrojne kafe na terasi kod jednih ili kod drugih, bistre politiku. Komšija gastos donosi marke i kafu, to se otkupljuje, stavlja u štednju, kafu prže na tiganju, miriše cela ulica.

***

Kada sad pogledam unazad, čini mi se da nisam dovoljno vremena bio sa roditeljima, nekako su nas rano pustili, ili smo pobegli, terali su nas nazad u kuću, a mi smo hteli da po čitav dan se motamo nešto napolju. Izgleda mi da sam do polaska u školu bio napolju, a da sam potom uvek imao školu i još po nešto, pa je kuća bila samo da se prespava, uzme neka hrana i ide dalje.

***

Taj najraniji period je samo igra, uvek je sunce, uvek su svi dobre volje, tako mi se to mota po glavi. I drugačiji životni ritam, mnogo više života sa komšijama, a mi deca kao neki mladunci, zaštićeni u našoj ulici u kojoj sve znamo i svi nas poznaju i čuvaju.

***

Obožavao sam školu, krenuo sam na neki način sa pet godina, sa svojom sestrom jer nije bilo nikog da me čuva dva-tri sata između tatine i mamine smene na poslu. Kada sam zaista krenuo u školu, tu je uvek bilo i dodatnih stvari… hor, folklor, fudbal, gimnastika, nikada to nisu bili samo časovi, uvek još nešto pride. Živelo se za veliki odmor, jer čim zvoni, mi istrčimo na teren da odigramo 15 minuta fudbala ili da igramo klikere. Koliko to danas izgleda kao priča nekog dinosaurusa, ali to nam je bilo najvažnije.

***

U učiteljicu smo svi bili zaljubljeni, bili smo njena prva generacija, sedeli smo uspravno sa rukama iza leđa, nosili smo ona plava odelca, kecelje. Moja generacija je bila generacija pionira, imali smo marame, kape i značke, roditelji su nas vodili kod Arsića na Lion da nam napravi slike u uniformi.

***

Nisam ostao u vezi sa ljudima iz osnovne škole, to me ponekad muči, ali prosto tako se namestilo. Najupečatljivija osoba moje osnovne škole bio je naš profa fizičkog i trener rukometa Boran Grbović, brat Gorana Grbovića, koji nam je ulio i samopouzdanje i samopoštovanje, ali i naviku da se borimo i onda kada smo očevidno slabiji.

***

Išao sam u Šestu gimnaziju, upisivali smo se kada je počinjao rat u Sloveniji. Sećam se nedelja, dan pre prijemnog, dolazi moj stariji brat Saša iz Bijeljine, vozi crvenog juga i idem sa njim na auto-pijacu u Bubanj potoku. On tamo menja jugića za neku opel astru koja je izgledala kao svemirski brod u poređenju sa ponosom naše auto-industrije. I dok se pucalo po vojnicima na granici mi smo uživali u vožnji opelom.

***

Jesen 1991. godine kada smo bili prvi razred izgledala je kao najdepresivnija na svetu, a užasi su tek počinjali. Komšije su bile mobilisane, išli su na front kod Osijeka… ne mogu da kažem da su deca u školi to nešto posebno primećivala. Rat je pominjala samo profesorka istorije, koja je zbog toga bila u teškoj depresiji i bila penzionisana posle našeg prvog razreda.

***

Čitao sam novine, gledao nesrećnu televiziju, manje više razumeo šta se dešava ali i ne zašto se dešava. Opet, bilo nam je važno da se nekako uklopimo u novo društvo. Meni je bilo lako, u školi je bilo puno dece iz moje osnovne, bilo je drugara sa rukometa, jer sam do 17. godine igrao za Sinđelić.

***

Te godine su bile najlepše i najstrašnije, jer su to te četiri godine, najvažnije u životu, ali, u isto vreme, četiri ratne godine u ratu koji nismo vodili. Niko nije imao love, baš smo bili siromašna generacija, ali smo se nekako snalazili za neki provod i „život“.

***

To su bile godine u kojima nije bilo novca za more, niti se išlo na letovanja, nego kod babe i dede na selo, a pre toga da se neki posao uradi – fizički, da bi imao neki novac za džeparac.

***

Vrhunac depresije, to lepo pamtim, jeste avgust 1993. godine kada moj otac „primi platu“ i da mi sve što je zaradio prethodnog meseca. Ja otrčim na Bulevar i kod depoa kupim – dve sveske. Doduše, od po 120 strana, ali eto, toliko je vredeo njegov mesečni rad u tadašnjoj Srbiji.

***

Iako sam bio malo na svoju ruku i imao dugačku kosu, bio sam u dobrim odnosima i sa „dizelašima“ jer su me poštovali kao sportistu. To danas zvuči smešno, ali je takav bio poredak na ulici inače bih nastradao kao „padavičar“ kako su tad nazivali ljude sa dugačkom kosom.

***

Devedesete su vreme te „podele“ koju je najbolje oslikavala Rajićeva ulica: s jedne strane bio je čuveni klub FLU Akademija, a preko puta dizelaška Zvezda. Ta dva sveta, te dve mladosti živele su tako jedna pored druge i pravo je pitanje ko je bio „pametniji“ kada se pogleda unazad.

***

Studije na Filološkom bile su nastavak sjajnog i teškog perioda. Bio sam na čuvenoj 08 grupi za Svetsku književnost u generaciji sjajnih kolega koji su se nažalost u većini odselili iz Srbije. Imali smo profesore koje smo zaista poštovali od Svetozara Petrovića, Nikole Miloševića preko Vladete Jankovića i Leona Kojena do Dragana Stojanovića i Andrijane Marčetić.

***

Na tim studijama sam naučio tri stvari koje su mi sada najvažnije u životu: da čitam, da slušam i da razumem. Naše studije su obeležila dva velika protesta: onaj opšti iz 96/97, koji su započele kolege sa Filološkog i Filozofskog… pa su tek kasnije došle Čede i Homeni … i naš protest protiv radikalskog dekana Marojevića u sezoni 1998/99.

***

Bio sam „aktivan“ u oba protesta, čini mi se da sam u onom velikom proveo 90 dana na ulici i fakultetu neprekidno, to je bilo sjajno vreme, ogromne energije generacije koja je verovala da je bolji svet moguć i da se za to vredi žrtvovati.

***

Isto tako, naša grupa sa svetske je izazvala protest na fakultetu protiv Marojevića, uspela da animira sve kolege i zaustavi fakultet na četiri meseca i smeni radikala. Na žalost ili na sreću izgubili smo dve od četiri redovne godine studija u protestima i borbi da ova država bude bolje mesto za život.

***

Ali, zamislite to danas i uporedite: mi nismo hteli da nam se radikal potpiše na diplomu, jer smo znali svi šta su i ko su radikali, a danas kao treba da raspravljamo o tome da li su oni za red, poredak, demokratiju ili bilo koje vrednosti civilizovanog sveta.

***

Tokom protesta bili smo kao oni revolucionari iz filmova o španskom građanskom ratu. Napaljeni klinci koji veruju u čuda, koji se ne boje nikoga… kakav Sloba, kakve Udbe… koji su spremni da dane i nedelje provedu na ulici.

***

Iz tog perioda ostaje uspomena da sam tada prvi put proglašen za stranog špijuna jer su u jednom trenutku neki likovi napravili kao strip u kome smo junaci Boris Karaičić i ja, a zaplet je u tome da se dogovaramo kad ćemo i gde da odemo da uzmemo pare od ovih što nas plaćaju da pravimo protest.

***

Imali smo svoje profesore uz nas i to je bila velika stvar. Taj protest iz 96/97. je po meni najveći trenutak BGD univerziteta jer se cela zajednica borila za istu stvar, za iste vrednosti i pokazala šta jeste autonomija akademske zajednice. Biti deo toga bila je privilegija.

***

Jedna od trauma protesta bilo je prebijanje građana, novinara i naših kolega u noći 2. na 3. februar 1997. godine kada je nastradao i umalo bio ubijen naš kolega Rastko Kostić, kome su bili izlomili i ruke i zube i glavu.

***

Na kraju, verovali smo da se borimo za sve buduće generacije, da se ne bi njima isto ponovilo i kao što vidimo, ironično, sada takvih protesta nema, studenti gledaju svoja posla a akademska zajednica nikada nije bila nebitnija u našem društvu. I danas mi je jasno kada se govori o protestima da dok god radi Univerzitet svaka vlast može da bude spokojna i da se ne boji „ulice“.

***

Čini mi se da sam u novinarstvo ušao kada sam sa šest godina krao krišom Tempo od komšije koji je slagao brojeve u svetlarniku kuće. Ne znam zašto, taj magazin me je privlačio, ali verovatno i zbog toga što se u kući i komšiluku najviše pričalo o sportu, fudbalu… Kigen, Liverpul; Pižon, Zvezda… to su bili prvi „tagovi“.

***

Prvi tekst u novinama objavila mi je Politika u januaru 1994. godine i to je bila moja „reportaža“ o tome kako je Spona delila hranu građanima Beograda na Trgu republike. Tad sam bio treći razred gimnazije. Dok smo bili na demonstracijama, izdavali smo svoje novine Znak, posle toga smo pravili novine Buka, a onda me je Žare zvao u Vreme posle 5. oktobra jer sam zatrpavao sanduče pismima čitalaca.

***

Njemu se dopalo kako pišem, pa me je pozvao da dođem i „oprobam se“ i eto, ostao sam. Nisam pisao o sportu. Žare je rekao – ti si sa svetske, ali meni ne treba opet da neko piše o kulturi, nego da ti pišeš o ekonomiji, životu, i tako je sve krenulo. Bio sam srećan što mogu da sedim sa njim, Jocom Dulovićem, Milošem Vasićem, Dekijem, Komlenovićem, da razgovaram sa Stojanom Cerovićem, Slobodankom Ast…

***

To je za mene bilo neverovatno, mislio sam da će biti dobro ako mi daju da im nešto pomognem, a oni su mi odmah dali šansu da pišem i kako sam počeo nikada nisam prestao iako nikada nisam bio formalno zaposlen u Vremenu.

***

Vreme je po meni najznačajnija medijska činjenica u poslednjih 30 godina na prostoru cele nekadašnje Jugoslavije – možda je Mladina uspešnija i bogatija, ali Vreme je po meni bez premca po uticaju koje je imalo, a uticaj i citiranost su, po meni, ono što razdvaja važne medije od prosečnih.

***

Ako sam na fakultetu naučio da čitam, slušam i razumem, u Vremenu sam naučio da pišem, ili bar verujem da je tako. Najveća pohvala i nagrada koju sam dobio u životu bile su retke ali ipak pohvale ovih starijih kolega. Pre par godina sam sreo Slobodanku negde, ona mi je rekla nešto kao – pratimo šta radiš i to je dobro, mene je bila sramota. To je takva vrsta odnosa i poštovanja.

***

Ono što sam zaista izabrao, sasvim slučajno ali izabrao, to je istraživačko novinarstvo u koje sam „upao“ kursadžijski jer sam bio određen kao najmlađi tada u redakciji da odem na seminar o trgovini ljudima u Opatiju 2002. godine, a onda na terensko istraživanje u BiH kao deo tima regionalnih novinara pod pokroviteljstvom Saše Lekovića i Donalda Pajna.

***

Sećam se da me je Saša pitao posle nekoliko dana koliko sam već novinar, ja sam mu rekao nešto više od godinu dana i on mi tada kaže: Nastavi da se baviš ovim poslom – i to danas razumem kao prelomnu tačku za svoju „karijeru“. Tako da, odmah je krenulo „tvrdo“, sa teškim i složenim pričama, sa dokumentima, sa izvorima i to je ono što radim od tada.

***

U javnosti sam se nekako „profilisao“ kao „sportski novinar“, ali to samo zato što sam jedini pisao o kriminalu u sportu, o huliganima, o vezi sa državom i slično. Pored toga, čini mi se, da sam o događajima u sportu i oko sporta pisao na drugačiji način, pa je to primećeno, a, evo, poslednjih godina se vidi da živimo ono što je bila kao margina, jer ti moji tekstovi nisu bili uvek top priča u novinama, a danas svi kao nešto pričaju o huliganima navijačima, bandama na ulicama i klubovima.

***

Najlepša stvar u ovom poslu je – otkriti nešto! Kao Kolumbo ili drugi moreplovci, biti na novoj teritoriji, tražiti nove puteve, to je novinarstvo. Razume se, brod je mali, posada je pijana, okean je nepregledan, vetrovi su opasni, ajkule vrebaju, pobune su moguće, ali, ništa ne može da se izmeri sa osećanjem koje imaš kada otkriješ nešto, makar to bila i jedna stena usred vodurine.

***

Ponekad je dovoljno promeniti perspektivu pa dobiti sasvim novu stvar, ali, suština je napraviti nešto novo, tražiti novo, jer, na kraju, to su mediji, oni koji javljaju novosti.

***

S druge strane, novinarstvo u Srbiji je teško kontaminirano držačima mikrofona i podmetnutim likovima, polutanima, ali i onima koji su se odrekli profesije. To su okupatori, strana tela, virusi. Novinari imaju kodeks kao samuraji, imaju zakletvu kao lekari, po tome su drugačiji od drugih profesija, plus, rade za javnost. Ako ne rade za javnost, nisu novinari. Tako da je kod novinara lako utvrditi ko je ko.

***

Kada radim ovaj posao sa kolegama trudim se da budem jasan, da postavim realne ciljeve i da oni koji rade sa mnom veruju u te ciljeve. Ako toga nema, propala stvar. Ne volim mikromenadžment, ali bez dobrog uređivanja nema dobrog novinarstva.

***

Nekad treba promeniti sve, nekad treba nešto sa dna podići gore, a nekad treba samo ohrabriti onoga s kim radiš i on će poleteti. Tako da se ja držim tih principa, ako su to principi.

***

Zbog toga sam zajedno sa još stotinjak kolega označen kao neprijatelj države, što je budalaština. To je bolest ove vlasti i pokazatelj da im je demokratski poredak stran. Tako da su svi koji nisu držači mikrofona neprijatelji, što je glupost i opasno. Ali, ja ih razumem: da sam se obogatio kao oni za vreme dok kao radim na javnoj funkciji i ja bih se možda plašio onih koji o tome govore. Tako da, neka ih, neka se plaše, imaju razloga.

***

Za one koji zaista hoće da budu novinari nema drugog izbora. Ili radiš ovo kako treba, ili ideš u PR. Da li nam treba profesionalno novinarstvo? Da, nama koji to radimo a verujem i ljudima koji ovde žive. To se uvek vidi kada je neka kriza: ljudi traže pouzdan medijski izvor i veruju mu. Odnos publike i medija, kada radi na profesionalan način, ne kuje se u rijaliti programima, ili celodnevnoj pričaonici, nego na onome što su prelomne tačke u nekom društvu.

***

Kao što pamtite lekara koji vas je operisao i spasio, tako pamtite i medije koji su vam doneli istinu ili informacije koje su vam pomogle da se orijentišete u životu. Zato su važni dobri mediji, uvek i svuda.

O sagovorniku

Slobodan Georgiev rođen je 1976. u Beogradu. Direktor je programa Newsmax Adria dok se ne dokaže suprotno. Pre toga, 13 godina novinar, urednik i koordinator programa u BIRN Srbija. Obišao Srbiju od Preševa i Levosoja, preko Pirota i Zaječara, Kikinde, Subotice, Sombora, do Čajetine, Prijepolja, Dečana, Prizrena i tako dalje. Sve vreme, od 2001. stalni saradnik nedeljnika Vreme i verni čitalac magazina od 1995. Završio Opštu književnost sa teorijom književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Igrao rukomet u RK Vihor i RK Sinđelić. Živi i radi u Beogradu.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend