Smena vlasti i moguće promene: Kraj jednog medijskog poretka?

Jutro posle

U nedelju uveče Aleksandar Vučić je priznao izborni poraz. U ponedeljak su se pojavili prvi znaci da se, pored političkih odnosa snaga, menja i način na koji mediji govore o vlasti, ali i način na koji govore o sopstvenoj ulozi u njenom održavanju. Na Radio-televiziji Vojvodine, posle ostavke jednog od rukovodilaca informativnog programa, gledaocima je upućeno izvinjenje zbog godina jednostranog izveštavanja i prećutkivanja važnih pitanja. Istovremeno, pred redakcijama Informera i Pinka okupili su se građani, a upad u prostorije Informera otvorio je pitanja bezbednosti novinara, odgovornosti medija i granica protesta. Studentska lista osudila je upade i pozvala na uzdržavanje od revanšizma.

Ovi događaji pokazuju da su mediji, koji su oblikovali sliku vlasti, sada i sami postali tema javne rasprave.

Bilo bi preuranjeno zaključiti da se Vučićeva medijska mreža već raspada. Jedno izvinjenje ne menja sistem, a izborni poraz ne briše vlasničke, finansijske i političke veze koje su duže od decenije određivale programe velikog broja medija. Odnos nove vlasti prema tom nasleđu, kao i reakcije samih redakcija, reći će mnogo toga o Srbiji posle izbora.

Šta će se dogoditi sa televizijama u kojima je Vučić bio centralna politička figura, vrhovni tumač događaja, onaj koji je nametao ne samo teme, već i način razgovora o njima? Hoće li vlasnici i urednici ovih medija ostati odani čoveku koji više nema izvesnost institucionalne moći? Hoće li pokušati da se prilagode novim okolnostima, predstave se kao profesionalno nezavisni ili nastaviti da funkcionišu kao medijska mreža sada najvećeg opozicionog političkog bloka?

Istovremeno, šta će se dogoditi sa samim Vučićem kada (ili ako) jednog dana ustanovi da više nije dovoljno da se pojavi pred kamerama da bi njegova izjava automatski postala glavna vest?

Vlast može da se izgubi za jednu noć. Medijska moć ne. O njenoj budućnosti neće odlučivati samo izborni rezultat već i vlasnici, urednici, novinari, regulatorna tela i publika.

Kada se vernost više ne podrazumeva

Smenom vlasti menjaju se i računice onih koji su karijere i poslove gradili na bliskosti sa njom. To se naročito jasno vidi u medijima, gde su se ideološka bliskost, ekonomski interes i zavisnost od političkih centara moći godinama preplitali.

Motivi različitih medija su varirali, ali je rezultat njihovog rada bio isti – stvaranje bezrezervne podrške Vučićevoj politici, dominantno pozitivno predstavljanje njegovih odluka i sistematsko osporavanje, pa i otvoreno napadanje, klevetanje i targetiranje njegovih protivnika. Izborni poraz neće automatski ukloniti početne motive medija, ali su sada promenjene okolnosti u kojima oni deluju.

Pred medijskim vlasnikom koji je bio u povlašćenom položaju pojaviće se pitanje održivosti njegovog poslovnog modela. Pred urednikom koji je profesionalni „autoritet“ gradio na političkoj lojalnosti otvoriće se pitanje sopstvene budućnosti. Novinaru koji je pristajao na pritiske ili autocenzuru možda se prvi put ukazuje prostor da radi drugačije. Neki će želeti da sačuvaju postojeće odnose, drugi će pokušati da se prilagode, a treći će možda iskoristiti promenu okolnosti da se vrate u okvire profesionalnih standarda koje ranije nisu mogli ili nisu želeli da primenjuju.

Neće, naravno, svi reagovati isto, a razlike u njihovim odlukama će pokazati ko je zaista spreman da menja dosadašnju praksu.

Politička naklonost se retko prekida velikim javnim gestovima i radikalnim trenutnim obrtima. Mnogo češće ona slabi postepeno, kroz niz skoro neprimetnih uredničkih odluka. Televizija ne mora da počne da kritikuje Vučića da bi prestala da funkcioniše kao „njegova“ televizija. Dovoljno je da mu se govor više ne prenosi u celosti, da se njegova izjava proverava, a ne samo ponavlja, da se naslov ne izvodi iz njegove procene događaja, već iz samog događaja. Dovoljno je da vest o Vučićevoj reakciji prestane da bude važnija od vesti na koju reaguje. Promena je naizgled mala, ali suštinska. Ona označava trenutak u kojem uređivačke odluke ponovo postaju posao novinara, a ne potreba i mogućnost političara da određuje šta će biti vest, koliko će biti važna i kako će biti predstavljena.

Zato nije presudno samo koliko će televizija i dalje podržavati Vučića. Važnije je koliko medija će i dalje prihvatati njegovu procenu šta zaslužuje pažnju građana, a šta bi trebalo da bude u funkciji javnog interesa.

Deo medija ostaće uz Vučića. Drugi će menjati ton, neki možda i političke saveznike. Tek tada će se jasnije videti koliko je uređivačka politika bila stvar profesionalnog izbora, a koliko zavisila od toga ko raspolaže vlašću. Zato je važnije pitanje od broja Vučićevih budućih televizijskih nastupa sledeće: hoće li promena vlasti doneti drugačija pravila rada medija ili samo drugačijeg čoveka kojem će se ti mediji prilagođavati

Decenijama teorija medija govori o sposobnosti medijskih organizacija da određuju „dnevni red“ javne rasprave, da nameću teme o kojima će se govoriti i misliti. U Srbiji je tokom Vučićeve vladavine taj odnos uglavnom bio obrnut: politički centar moći određivao je teme, njihovu važnost i poželjni način tumačenja, dok su servilni, najbrojniji i najveći mediji takav dnevni red samo reprodukovali i pojačavali. Vučić zato čak i ne mora da ostane bez publike. Za njega bi mnogo ozbiljniji gubitak bio kada bi prestao da određuje ritam političkog života i teme kojima se bavi čitavo društvo.

Čiji su zapravo mediji?

Jedan od razloga zbog kojih je preuranjeno govoriti o brzom nestanku Vučićevog medijskog uticaja jeste činjenica da politička smena ne podrazumeva automatsku promenu medijskog vlasništva. U izveštaju Reutersovog instituta za novinarstvo za 2026. godinu navodi se da su u srpskom medijskom sistemu sve nacionalne komercijalne televizije u vlasništvu kompanija povezanih sa političkim elitama, dok je državni Telekom istovremeno postao veliki vlasnik televizijskih kanala, distributer sadržaja i jedan od značajnih oglašivača. Takva struktura nije nastala preko noći i neće nestati promenom parlamentarne većine.

Zato će u narednom periodu biti neophodno pratiti tokove novca, distribuciju kanala i konkretne uredničke odluke. Promena tona u studiju može biti zanimljiva trivija za društvene mreže, ali sama po sebi ništa ne govori o promeni sistema.

Vučiću su i posle poraza potrebni mediji: da ostane prisutan, zadrži pristalice, ponudi svoju verziju događaja i sačuva prostor za politički povratak. Za to mu nije neophodno da kontroliše sve televizije. Dovoljno je da u delu medijskog prostora njegovo tumačenje i dalje bude jedino koje se ozbiljno računa.

Vlasništvo i politička vernost, pritom, nisu isto. Privatna televizija može ostati politički bliska Vučiću i nakon što on izgubi vlast, a javni servis može nastaviti da bude zavisan od političkih centara moći čak i kada se promeni vlada. Isto tako, medij koji je podržavao vlast može promeniti uređivačku politiku bez promene vlasnika, ali takva promena nije obavezno dokaz da je taj medij postao nezavisan. Upravo tu se otvara i pitanje koje bi moglo da obeleži narednu fazu društveno-političkog života u Srbiji: može li Vučić, nakon što je izgubio vlast, zadržati dovoljno snažnu medijsku mrežu da preko nje i dalje oblikuje dobar deo javnog života?

U izveštaju Reutersovog instituta za novinarstvo za 2026. godinu navodi se da su u srpskom medijskom sistemu sve nacionalne komercijalne televizije u vlasništvu kompanija povezanih sa političkim elitama, dok je državni Telekom istovremeno postao veliki vlasnik televizijskih kanala, distributer sadržaja i jedan od značajnih oglašivača

Takav scenario nije nemoguć, a ni nelogičan. Politička organizacija koja je osvojila gotovo 40 odsto glasova ima brojno biračko telo, političku infrastrukturu i društveni uticaj koji neće nestati sa promenom vlade. Mediji koji nastave da joj budu bliski mogli bi da postanu važan instrument održavanja političkog identiteta, mobilizacije pristalica i osporavanja poteza nove vlasti. Međutim, ako politička bliskost medija nastavi da se pretvara u sistematsko prikrivanje činjenica, diskreditovanje neistomišljenika ili zamenu novinarskog rada političkom propagandom – što smo gledali proteklih godina – tada se odgovornost za zaštitu javnog interesa mora momentalno naći pred regulatornim i drugim nadležnim telima. Njihov zadatak neće biti da procenjuju političku podobnost medija, već da dosledno primenjuju zakon, utvrđuju konkretne povrede profesionalnih i zakonskih obaveza i izriču mere kada za to postoje uslovi. Baš je odsustvo takve institucionalne reakcije omogućavalo da se politička propaganda predstavlja kao redovno informisanje.

Kad građanin Vučić prestane da bude glavna vest

Tokom godina Vučićeve vlasti u Srbiji je normalizovana ideja da nijedan važan događaj nije potpun dok ga on ne objasni, ne rastumači, ne dodeli mu vrednost, pozitivnu ili negativnu. Ekonomske odluke, međunarodni odnosi, društveni sukobi, infrastrukturni projekti, izbori, protesti, pa čak i događaji koji nisu neposredno povezani sa politikom, često su dobijali dodatni medijski život kroz reakciju bivšeg predsednika. Čak su i najave njegovih obraćanja bile medijski događaji. Javnost je unapred pripremana za ono što će on reći, zatim bi usledio sam nastup, a potom dani u kojima bi drugi političari, novinari i komentatori raspravljali o izgovorenom. Jedan govor proizvodio je veliki broj novih sadržaja, a politički „dnevni red“ formirao se oko njegovih poruka.

Posle izbornog poraza to više neće ili ne mora biti pravilo.

Vučić i dalje može da organizuje konferencije, daje intervjue, objavljuje video-poruke onlajn, govori o političkim protivnicima i komentariše poteze nove vlasti. I dalje će postojati veliki broj građana zainteresovanih za njegove stavove. Ali, više nema razloga da se njegovo mišljenje o svakom događaju podrazumeva kao događaj za sebe. Za javnost to može biti gotovo neprimetna promena, ali za političara čija je medijska strategija počivala na stalnoj prisutnosti, ona predstavlja fundamentalnu promenu položaja jer njegov politički uticaj nije zavisio samo od toga koliko često je govorio, već i od toga kakav status je njegov govor imao u javnom prostoru.

U Srbiji je normalizovana ideja da nijedan važan događaj nije potpun dok ga Vučić ne objasni, ne rastumači, ne dodeli mu vrednost, pozitivnu ili negativnu. Ekonomske odluke, međunarodni odnosi, društveni sukobi, infrastrukturni projekti, izbori, protesti, pa čak i događaji koji nisu neposredno povezani sa politikom, često su dobijali dodatni medijski život kroz reakciju bivšeg predsednika.

Izjave predsednika imaju neposrednu institucionalnu relevantnost, ali komentari opozicionog lidera su samo jedna od brojnih interpretacija u javnom prostoru. To ne znači da bi Vučićeve izjave trebalo medijski ignorisati, na kraju krajeva, to je političar iza kojeg stoji veliki broj birača i kao takav ima legitimno mesto u javnoj raspravi. Ali, ogromna je razlika između prava da se tvoja izjava čuje i privilegije (neki bi rekli – medijske zloupotrebe) da svi moraju da te slušaju, u svako doba dana i o svakoj temi u društvu. Vučićev budući medijski položaj zavisiće od te razlike. Ukoliko bar delimično sačuva mrežu politički bliskih televizija, tabloida i digitalnih platformi, moći će da nastavi da proizvodi sopstvenu stvarnost i da održava direktan odnos sa pristalicama. Ipak, izvan tog medijskog kruga mogao bi da se suoči sa novim pravilima: sa novinarima koji postavljaju pitanja na koja neće moći da odgovori dugim monologom, sa urednicima koji neće prekidati program zbog njegovog obraćanja i sa javnošću čiju pažnju neće moći da preplavljuje i zahteva, pozivajući se na autoritet funkcije.

Posle mnogo godina mogao bi da se nađe u situaciji da za pažnju publike mora da se izbori, umesto da mu ona unapred bude obezbeđena.

Između oslobađanja i preuzimanja medija

Pitanje budućnosti Vučićevog medijskog uticaja neodvojivo je od pitanja šta će nova vlast uraditi sa postojećim medijskim sistemom. Studentska lista već je zatražila promene u rukovodstvu RTS-a i oslobađanje javnog servisa od političkih uticaja, a kao jedan od prioriteta najavila je i promene u regulatornom okviru. U tom procesu postojaće očekivanja javnosti da se preispitaju prethodne uređivačke odluke, nepravilnosti u finansiranju i politički uticaji na medije. Način na koji se te promene budu sprovodile biće jedan od važnih testova nove vlasti.

Iskustva političkih tranzicija pokazuju da je mnogo lakše promeniti ljude na čelu medijskih institucija nego pravila po kojima te institucije funkcionišu. Ukoliko se prethodna politička kontrola samo zameni novom, medijski sistem neće postati nezavisan. Promeniće se samo politička adresa kojoj će mediji biti lojalni. Zahtevi za profesionalnom odgovornošću i otklanjanjem političkog uticaja trebalo bi da se oslone na brojne povrede zakona, etičkih standarda, prava zaposlenih ili pravila javnog finansiranja, koje bi se sankcionisale kroz odgovarajuće postupke, dok se uređivačka nezavisnost ne može uspostavljati pritiscima, pretnjama ili upadima u redakcije. U suprotnom, Vučić bi mogao da dobije još jedan komunikacioni resurs – priliku da svaku meru prema medijima koji su mu bliski predstavi kao politički progon, bez obzira na njenu stvarnu pravnu osnovu. Ako se to dogodi, biće teže razlikovati opravdane zahteve za odgovornošću od političkog obračuna sa nepodobnim redakcijama.

Nova vlast će zato svoj odnos prema medijima morati da pokaže na delu. Ne time koga će televizije ubuduće podržavati, već time da li će urednici moći da rade bez političke prinude, pa i onda kada kritikuju one koji su pobedili na izborima.

Život posle glavne uloge

Konačno, možda se najveća promena u Vučićevom političkom životu neće dogoditi onog dana kada bude formirana nova vlada, niti kada na ključne državne funkcije budu imenovani novi ljudi, već kada se u društvu dogodi nešto važno, a niko ne bude imao potrebu da sazna šta on o tome misli. Takav trenutak ne bi značio da je nestao njegov politički uticaj, niti da je njegova stranka izgubila mogućnost da ponovo osvoji vlast, ali bi bio simptom ozdravljenja sadašnjeg javnog i medijskog života u kom je svaki događaj morao proći kroz njegovu interpretaciju da bi dobio konačno političko značenje. Upravo će mediji odlučivati o tome koliko će se brzo i u kojoj meri ta promena desiti.

U procesu promene rukovodstva u RTS-u postojaće očekivanja javnosti da se preispitaju prethodne uređivačke odluke, nepravilnosti u finansiranju i politički uticaji na medije. Način na koji se te promene budu sprovodile biće jedan od važnih testova nove vlasti.

Deo medija ostaće uz Vučića. Drugi će menjati ton, neki možda i političke saveznike. Tek tada će se jasnije videti koliko je uređivačka politika bila stvar profesionalnog izbora, a koliko zavisila od toga ko raspolaže vlašću. Zato je važnije pitanje od broja Vučićevih budućih televizijskih nastupa sledeće: hoće li promena vlasti doneti drugačija pravila rada medija ili samo drugačijeg čoveka kojem će se ti mediji prilagođavati?

Dosadašnje vlasti u Srbiji teško su odustajale od uticaja na javni servis i komercijalne emitere. Studentski pokret je u dvogodišnjem organizovanju i komunikaciji sa građanima pokazao spremnost da odstupi od ustaljenih političkih obrazaca. Odnos prema medijima biće zahtevan ispit, naročito kada kritike budu upućene njemu. Zato prava promena neće biti u tome da nova vlast zauzme medijski prostor koji je Vučić koristio, već da prihvati i afirmiše ideju da taj prostor ne pripada nijednoj vlasti.