01. jun 2019.

Žurnalista koga je i Politika zaboravila

Zašto „Politika“ nije htela da objavi moje kratko podsećanje na svog uglednog novinara, urednika i spoljnopolitičkog komentatora Mihaila S. Petrovića…

… predsednika Udruženja novinara Srbije, čija se sedamdesetogodišnjica smrti obeležava u junu (umro 21. juna 1949) – neću saznati, a bio je njen stalni saradnik od 1924. godine, stalni dopisnik iz Pariza od 1934. do 1941, specijalni ratni izveštač iz Španije tokom građanskog rata, zatim, od decembra 1941. novinar u Direkciji za informativnu službu Jugoslovenske izbegličke vlade u Londonu, gde je na BBC-ju ustanovio radio-emisiju „Glas Jugoslavije“ od deset minuta svake subote, a posle rata, bio prvi spoljnopolitički komentator ovog dnevnog lista.

Mogu samo da nagađam da ovo podsećanje ne ide uz vladajući trend crno-bele istoriografije, pri čemu „Politika“, stara više od veka, zaboravlja da je svoj ugled stekla upravo na trudu neponovljive plejade svojih sjajnih spoljnopolitičkih komentatora i dopisnika iz inostranstva koji su, bez obzira na poželjne ideologije epoha u kojima su radili, dokazivali svu složenost međunarodnih odnosa, iznoseći ih u nijansama.

Toj plejadi i toj tradiciji pripada i Mihailo S. Petrović (1901-1949), uzor novinarima različitih generacija, omiljen u krugu svojih kolega i prijatelja Siniše Paunovića, Živana Mitrovića, Predraga Milojevića, Stojiljka Stojiljkovića i drugih.

Svoju novinarsku karijeru započeo je kao student u listovima „Republika“ i „Progres“, a zatim mu je Jugoslovenska republikanska stranka poverila da uređuje „Buktinju“, list tadašnje republikanske akademske omladine, da bi 1924. godine bio pozvan u „Politiku“, gde je ostao sve do svoje smrti. Kako nije izlazio u zemlji za vreme rata, ovaj list je Petrović pokušao da pokrene u Londonu, pod nazivom „Londonska Politika“ – (sačuvana dva broja).

Od decembra 1941. godine, posle prelaska iz okupirane Francuske preko Lisabona u London, radio je u Direkciji za informativnu službu Jugoslovenske vlade u izbeglištvu (imala je četiri odseka: za vezu sa stranom štampom, za dokumentaciju, za štambilj i odsek za radio).

Pored Biltena, pisao je duže tekstove i radio na BBC-ju – zahvaljujući znanju engleskog i francuskog jezika. Stalno je predlagao načine boljeg organizovanja rada naših novinara – sačuvana su dva dopisa za predsednika Jugoslovenske izbegličke vlade Slobodana Jovanovića. U dnevnik je beležio teškoće i pritiske, prepreke, spletke i zbrku ličnih interesa koji su često stavljani iznad državnih i kako je razjedinjena „jugoslovenska kolonija“ u Londonu bila lak plen i neprijateljske i savezničke propagande.

Iz Francuske se svakoga dana, pre rata, telefonom javljao svojoj redakciji sa novim informacijama, a čuvena pisma iz Pariza, Mihailo S. Petrović obogaćivao je detaljnijim tumačenjima značajnih događaja. Kada je rat u Evropi počeo, izveštavao je o požarima koji su se videli sa francuske obale dok je gorela Britanija od nemačkog bombardovanja, o potresnom bežanju francuskog stanovništva pred Nemcima i drugim prizorima.

Poznat je i po pismima iz Barselone i Madrida, za vreme građanskog rata, tokom avgusta i septembra 1936. godine, izveštavajući sa simpatijama za republikanske borce i saosećanjem prema španskom narodu.

Stalno u pokretu, od prvih dana u „Politici“, obavljao je mnoge novinarske zadatke, posebno za beogradsku stranu sa puno humora. Uvek sa svojim fotoaparatom, autor je čuvenih fotografija Beograda dvadesetih i tridesetih godina 20. veka koje danas kruže internetom, a da mnogi i ne znaju da su njegove, mada su bile inspiracija za mnoge izložbe (Mali ulični prodavci: „Mali prodavac „Politike“, „Mali prodavac „sreće“, „Odmor na ulici“ – seljanka zaspala vraćajući se s pijace, „Pelivani“, „Konkurenti na beogradskim ulicama“ – konj i automobil i dr.). Ove fotografije čuvaju se u Ličnom fondu Mihaila S. Petrovića u Arhivu grada Beograda.

Bio je francuski đak. Kao dečak je s vojskom prešao Albaniju 1915. godine i nastavio školovanje u Francuskoj, na koledžu Šampolion u Fižaku, gde je bio među najboljim đacima.

U njegovom Ličnom fondu, čuvaju se i dragoceni dokumenti, rukopisi, porodične fotografije i dnevnici – posebno njegov potresni dečački dnevnik sa povlačenja i školovanja u Francuskoj, kojoj je kao svojoj drugoj domovini, iz zahvalnosti, posvetio dirljive zapise i pesme. Dnevnik je pisao i na srpskom i na francuskom jeziku, uz datume i po starom i po novom kalendaru – precizan i savestan još kao dete.

Bavio se istorijom svoga grada i svoje zemlje, istorijom novinarstva, držao je kurseve za mlađe kolege (upozoravajući da u kapitalizmu o vestima i napisima u novinama ne odlučuje njihov glavni urednik, već direktor marketinga), kao i predavanja za građane, a napisao je knjige: „Kako je postao Beograd“, „Borbe starog Beograda“, „Beograd pre sto godina“, „Ogled iz istorije štampe“, „Londonska emigracija“, „Oluja nad Francuskom“, „Ko čini međunarodnu reakciju“, „Austrijsko pitanje“, „Francuske političke partije i Narodni front“ i druge.

Dugo se prepričavalo kako je Mihailo S. Petrović, da bi „Politika“ stigla na vreme i u unutrašnjost zemlje, a imala komentar o tek stigloj vesti od međunarodne važnosti, diktirao tekst šetajući kroz slagačnicu – istovremeno: u jedan linotip uvod, u drugi srednji deo komentara, a u treći – zaključak. „Mit je stvoren verovatno zato što je on bio izvanredno savestan, radan i sjajan novinar, brz na peru, tačan u iznošenju argumenata, jednostavan i razumljiv na rečima. Stekao je reputaciju među kolegama, ali ne samo zbog tih kvaliteta – bio je skroman i čestit čovek, koji je uzdignuta i ponosna čela prešao svoj kratak život i novinarski put“ – zapisao je njegov kolega Dušan Slavković.

Mihailo je bio rođeni brat moje bake Jelice i omiljena ličnost u našoj porodici koja čuva njegove dečačke fotografije sa školovanja u Francuskoj i pisma koja je, preko Crvenog krsta, slao majci u okupiranu Srbiju i ocu koji se nalazio na Solunskom frontu. Bio je oženjen Radojkom, koja je takođe bila novinarka „Politike“ i koja je, pre rata, osnovala žensku stranu ovog lista.

Umro je u 49. godini života, od srčanog udara, izgarajući na poslu i dokazujući da je moguće probiti ekonomsku blokadu posle rezolucije Informbiroa kada nije bilo dovoljno roto-papira (jer se pre uvozio iz SSSR), te je „Politika“ teško izlazila, i to u smanjenom tiražu – od oko ranijih 400.000 primeraka, tiraž joj se sveo na samo 100.000 dnevno i to na svega šest stranica.

Poznatoj profesorki novinarstva predložila sam da svojim studentima ponudi mogućnost da sačine rad o Mihailu S. Petroviću, ali izgleda da ih danas više privlači stil Pere Todorovića i Aleksandra Tijanića, što je sasvim razumljivo, jer je senzacionalizam odneo pobedu nad činjenicama – ali ne samo u novinarstvu.

Autorka je dramaturškinja

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend