17. avg 2023.

Gradić Merion: Policija upala u male lokalne novine i ‒ postala svetska vest

U američkom gradiću sa manje od dve hiljade duša policija je upala u redakciju lokalnog lista sa pet novinara i oduzela im kompjutere i telefone. Kao u Rusiji. A onda su se za skandal zainteresovali nacionalni i svetski mediji

 

Policija iznosi kompjuter iz redakcije Merion kaunti rekorda (foto: snimak ekrana / Merion kaunti rekord)

U gotovo neverovatnoj priči, kakvu očekujemo iz Turske ili Hong Konga, u lokalne američke novine upala je tamošnja policija i sa nalogom za pretres oduzela novinarima i vlasnicima kompjutere i telefone.

Policija je povredila prst novinarke dok joj je otimala telefon iz ruke, tvrdi Njujork post. Da stvar bude još (mnogo) gora, upali su u kuću i 98-godišnjoj suvlasnici lista. Starica je dan kasnije preminula od srčanog udara. Njen sin, suvlasnik i jedini urednik lista (koji ima samo pet novinara), Erik Mejer tvrdi da nakon upada nije mogla ni da jede ni da spava. Oduzeta je elektronika i od predstavnice lokalnih vlasti. 

A sve se to, izgleda, dogodilo zbog lokalne poslovne žene i njenih poteškoća u pribavljanju dozvole za prodaju alkoholnih pića, kao i uticaja koji, izgleda, ima u okrugu koji nema ni 12.000 stanovnika, dok sam gradić broji jedva 2.000.

Nakon što su CNN i Asošiejted pres skočili na priču, lokalni skandal je za manje od dana postao svetska vest. Naslovi širom sveta, pa evo i ovde, pored detalja o bizarnim razlozima za policijsku akciju protiv Merion kaunti rekorda (Marion County Record, osnovan 1869) prenose i glasan protest 30 medijskih organizacija predvođenih Njujork tajmsom i Vašington postom. 

Organizacije i advokati čiji je posao Prvi amandman uglas tvrde da je pretres nezakonit i veoma opasan po slobodu štampe i govora. Prilično začuđeni, , usled reakcija kakve izgleda nikako nisu očekivali, lokalna policija i sutkinja koja je overila nalog za pretres nastoje da se ponašaju kao da samo obavljaju svakodnevni posao držeći se zakona.

PRVI AMANDMAN USTAVA SAD

Prvi amandman Ustava SAD zabranjuje vladi da donosi zakone koji uređuju osnivanje religije, zabranjuju slobodno upražnjavanje religije ili ograničavaju slobodu govora, slobodu medija, pravo na okupljanje ili na žalbu vladi da ispravi nepravdu i štetu po građane. Amandman je američki Kongres usvojio još 1791, kao jedan od 10 amandmana koji čine Povelju o pravima (građana).

Najveći američki mediji izvestili su o skanalu u Merionu (foto: snimak ekrana / Jutjub)

Dobar zakon

Dva su srca ovog neprijatnog i tragičnog događaja – zakonski i faktički. Zakonski gledano, sudovi će u procesima koji će sasvim izvesno uslediti (Društvo profesionalnih novinara SAD je već ponudilo 20.000 dolara za pravne troškove, a toga će biti još), morati da odluče između pravne zaštite od pretresa koju mediji u Americi uživaju i opravdanosti akcije po izuzecima u istom korpusu zakona na koje se poziva merionska policija.

Ako su šef policije Kodi i Kari Njuel hteli nešto da sakriju – to ne samo da im neće proći nego će uskoro ceo svet znati za svaku sitnicu za koju su bili odgovorni od kada su se rodili. Što se tiče Merion kaunti rekorda, raste im broj pretplatnika

Preciznije, kako to tvrdi Komitet novinara za slobodu štampe u pismu istoj policiji u kojem zahteva da se ne samo oprema i njen sadržaj vrate novinama već i da se izbrišu sve zabeleške i dokumenta nastala u procesu koji je doveo do pretresa: „(…) Savezni Zakon o zaštiti privatnosti iz 1980. štiti (…) protok informacija ka novinarima tako što zabranjuje snagama reda, uključujući i lokalne, od pretresa i zaplenu proizvoda novinarskog rada ili dokumentarnih materijala, osim pod malim brojem izuzetnih okolnosti.”

U svim ostalim slučajevima, ako policiji treba nešto od novinara, treba da pribave sudski nalog da im se to da, na koji novinari mogu da se žale i pozovu na institut zaštite izvora, ako misle da treba (koji ih može odvesti i u zatvor, ponekad), a ne da upadaju u redakcije i otimaju telefone i kompjutere. 

Upravo na te „izuzetne okolnosti” poziva se i šef policije Meriona, Gideon Kodi, ali je teško pronaći ih u razlozima za pretres do kojih je do sada došla štampa, pre svih Kanzas siti star, najvažniji dnevni list u Kanzasu – stare klasične i pouzdane novine koje ne prezaju od izveštavanja o bilo kome, ali na najbolji mogući način, profesionalno i nezavisno. 

Izuzeci u zakonu odnose se na „sprečavanje smrti ili ozbiljne telesne povrede ljudskog bića”, ili gde postoji „verovatan razlog“ da se veruje da je osoba koja poseduje materijale počinila ili čini izvesna krivična dela. Ta krivična dela su sva federalna i svi kritičari policijske akcije, uključujući i brojne pravne eksperte, tvrde da su podaleko od do sada poznatih razloga na koje merionska policija i njen šef mogu da se pozovu. 

Zaštita medija od ovakvih nasrtaja u ovom i još nizu federalnih zakona u SAD, i pored toga što novinari dosta često završe u pravnim nevoljama, pa i u zatvoru zbog odbijanja da otkriju izvore, očigledno je detaljna i konkretna. Ne bi bilo loše da se jednog dana to detaljno pročita, možda se i u Srbiji nađe vlast koja bi doterala i naše zakone i njihovu primenu. Jednoga dana. Možda.

S obzirom na to da je jedna osoba preminula (Merion kaunti rekord ne kaže da je razlog isključivo pretres, ali da je na smrt uticao), jedna povređena, a sloboda štampe verovatno povređena, šefu i policiji bi bilo bolje da nađu neki pravno valjan razlog, ali i da dokažu da su za njega znali pre pretresa i objasne zašto ga nisu izneli i sutkinji. 

Inače bi pravne posledice mogle biti veoma ozbiljne, a odštete astronomske. O tome će, međutim, odlučivati sudovi.

Do tada, da pogledamo ukratko kako stoje stvari u maleckom Merionu u Kanzasu.

Aleksandar Tijanić i Slavko Ćuruvija u praznoj redakciji Dnevnog telegrafa, dok predstavnici države plene imovinu (foto: Slavko Ćuruvija fondacija / Predrag Mitić)

IZ DOMAĆE RADINOSTI

Današnja Srbija je pokazala da neće ni trenutka prezati od upada, pretresa i oduzimanja opreme kada je policija početkom epidemije uhapsila novinarku portala nova.rs Anu Lalić, pri čemu joj je pretresla stan i oduzela telefon i kompjuter. Ana je optužena za širenje panike i netačno izveštavanje o situaciji u Kliničkom centru Novi Sad, puštena je dan kasnije, ali je grozna kampanja protiv nje na društvenim mrežama i u medijima trajala mesecima nakon čitavog događaja. Vreme i nova saznanja pokazala su da je Ana najverovatnije bila više nego u pravu, ali nije moralo – njeni su izvori bili kredibilni i u dovoljnom broju.

Dnevni telegraf i Evropljanin, izdanja njihovog kasnije ubijenog vlasnika Slavka Ćuruvije, takođe su bili predmet oduzimanja imovine 1998. godine. Bila je to zaplena zbog drakonskih kazni izrečenih po sumanutom zakonu koji je u oktobru iste godine u parlamentu izgurala Srpska radikalna stranka, na čelu sa Vojislavom Šešeljem, ali i sa Aleksandrom Vučićem koji je bio ministar informisanja tokom primene zakona.

Vreme je o tome 2018. godine pisalo: „Vlada je 8. oktobra donela ’Uredbu o posebnim merama u uslovima pretnji oružanim napadima NATO-a’. Ovim antologijskim dokumentom bilo je zabranjeno objavljivanje ’defetističkih’ tekstova, preuzimanje programa i tekstova inostranih medija: momentalno je prestalo reemitovanje Radija Slobodna Evropa, servisa BBC i drugih, ali je i ’domaća proizvodnja’ nastavljena u nemogućim uslovima. Već 10. i 11. oktobra – pod različitim obrazloženjima – zabranjen je program Radio indeksa, Radio Sente, Radio Kikinde, Radio Sitija i TV Pirota, tok su tri dana kasnije privremeno zapečaćene redakcije Danasa i Dnevnog telegrafa (uz obrazloženje da su širili strah, paniku i defetizam). Malo potom, a zbog iste stvari, privremeno je zabranjena i Naša borba, da bi sve to bilo zaokruženo iste sedmice u najdubljoj tajnosti usvojenim Zakonom o javnom informisanju.

Za vlasti Slobodana Miloševića, upravo u vreme ove krize, B92 je preuzela država, a novinarke i novinari su švercovali opremu i dokumenta iz redakcije kako bi je spasili od kadrova Socijalističke partije Srbije.

Sapunica

Redakcija je dobila dokument o vožnji pod uticajem alkohola pomenute Kari Njuel, poznate vlasnice restorana u Merionu. Za nju je to bio veliki problem, pošto je upravo nastojala da dobije dozvolu za prodaju alkohola za svoju firmu za ketering. Nisu, međutim, ništa objavili, sumnjajući u autentičnost i validnost dokumenta i etičnost njegovog porekla (Kari se upravo razvodi), već su poslali taj dokument policiji i zamolili ih da ga verifikuju ili im jave da je lažan. Policija uopšte nije odgovorila. Usledio je upad i pretres, po prijavi Kari Njuel za krađu identiteta, odnosno pod sumnjom da se neko iz redakcije lažno predstavio kako bi došao do dokumenta. 

Njuel je, takođe, bila veoma ljuta na Kanzas kaunti rekord zbog načina na koji su izveštavali o tome kako ih je, na zahtev same Njuel, šef Kodi izbacio sa sastanka sa kongresmenom Džejkom Latarnerom iz njenog restorana. Ne samo da je nakon toga postovala strašne optužbe na Fejsbuku, već se i pojavila na sastanku lokalnog organa vlasti i govorila o tome kako su novinari izveštavanjem prekršili njena prava. 

Ne bi bilo loše da se jednog dana način na koji se zakonima štite mediji u SAD detaljno pročita, možda se i u Srbiji nađe vlast koja bi doterala i naše zakone i njihovu primenu. Jednoga dana. Možda

U pozadini cele stvari je, izgleda, jedno drugo istraživanje koje je Merion kaunti rekord sproveo, takođe bez ikakve objave – lokalni šef policije, koji je i sproveo celu akciju i bio lično prisutan, Gideon Kodi, koji je netom napustio snage reda u Kanzas Sitiju, najvećem i najvažnijem gradu u Kanzasu. 

Erik Mejer nije želeo da kaže više o rezultatima tog istraživanja, ali je rekao da su „optužbe ozbiljne”, ali je ipak otišao dalje u razgovoru sa novinarkom Marisom Kabas, koja ima svoj blog (Handbasket) na Sabsteku, platformi koja omogućava novinarima i drugim autorima da svoje tekstove i radove šalju korisnicima na mejl, uz pretplatu. 

Po Mejeru, šef Kodi je napustio policiju u Kanzas Sitiju kako bi izbegao suočavanje sa brojnim optužbama za „nedolično seksualno ponašanje”. Mejer je rekao Kabas kako je, zapravo, više osoba iz policije Kanzasa samoinicijativno pozvalo redakciju nakon što su čuli da Kodi treba da bude postavljen za lokalnog šefa policije, sa raznovrsnim optužbama, ali najviše za seksualno zlostavljanje.

Iako su sve pokušali i nedeljama istraživali, na kraju nisu dobili nikakve podatke od policije u Kanzas Sitiju, mada su tražili samo dokumenta o onim prekršajima Kodija koji su zvanično sankcionisani na neki način. Od priče su praktično odustali, a Kodi je postavljen za šefa policije. 

Mejer kaže da je u jednom od kompjutera spisak osoba koje su zvale Kanzas kaunti rekord i da ne želi da veruje da je to bio cilj pretresa, a prijava samo izgovor dve osobe koje su ljute na redakciju. Nema potrebe da se oslanja na verovanje. Mejer je radio u Milvoki žurnalu dvadeset godina, kasnije predavao na Univerzitetu „Ilinois”, a kada bi ga pitali odakle je, samo bi rekao: „Iz Kanzasa.” Kada bi ga radoznaliji pitali odakle tačno, rekao bi: „Šezdeset milja od bilo kojeg grada u Kanzasu za koji ste čuli.”

Upravo u takvu nedođiju uprte su danas oči svih važnijih medija u Sjedinjenim Američkim Državama, pa Erik ne treba da brine – sve će se otkriti i sve će biti objavljeno. Ako su šef policije Kodi i Kari Njuel hteli možda nešto i da sakriju – to ne samo da im neće poći za rukom nego će vrlo uskoro ceo svet znati za svaku sitnicu za koju su bili odgovorni od kada su se rodili. Što se tiče Merion kaunti rekorta, broj pretplatnika se uvećao za stotine ljudi širom SAD, koji na taj način, ganuti groznom pričom, žele da pomognu nesrećnoj redakciji.

Neko je jednom rekao (sumnja se na izvesnog advokata Rodžera Branigina, kasnije guvernera Indijane): „Nikada se ne svađam sa osobom koja mastilo kupuje na bure.” Misli se, naravno, na novinare.

Ostavljanje komentara je privremeno obustavljeno iz tehničkih razloga. Hvala na razumevanju.

Send this to a friend