Holandija ima ombudsmana za javni servis i nema tabloide

Takođe, za razliku od Srbije, u Holandiji nema tabloida, delom zbog toga što se novine pretežno prodaju putem pretplate, a ne na ulici.

Holandski Savet za štampu je samoregulatorno telo, kao i u Srbiji, dok je rad Komesarijata za medije i Ombudsmana za javni servis zakonski regulisan.

Grupi novinara iz Srbije, koji su boravili u Holandiji u okviru projekta Puls Evrope – medijske posete EU, ombudsmanka za javni servis Margo Smit rekla je da se njen posao u najvećoj meri tiče postupanja po žalbama građana, ali isključivo na rad novinara, a ne, primera radi, na muziku ili na dramski program.

„Ja primam žalbe građana na novinarstvo javnog nacionalnog servisa. Ako građani misle da novinarski posao nije urađen kako treba, da nije po etičkim pravilima, mogu se požaliti meni i ja ću se potruditi ili da nađem rešenje ili da objasnim šta je urađeno dobro, a šta je pogrešno“, kazala je Smit. Smit, koja je najveći deo karijere radila kao istraživačka novinarka na televiziji, navela je da je nadležna za rad novinara u oblasti informativnog programa, sporta i obrazovanja, i da može da postupa i na sopstvenu inicijativu, a ne isključivo po žalbama građana.

Holandski javni servis NPO ima krovnu organizaciju koja ne proizvodi nikakav sadržaj, već koordinira rad tri televizije, šest radio stanica i tri onlajn platforme. Javni servis je dominantno finansiran iz budžeta, dok oko 20 odsto prihoda dolazi od reklama.

Program tri televizije i šest radio stanica javnog servisa popunjavaju brojni emiteri, tradicionalno naklonjeni nekom segmentu društva (protestantima, katolicima, socijalistima, liberalima, mladima), iako ta podela ne odgovara savremenom holandskom društvu sa mnogo supkultura.

Vodeći javni emiter je NOS, koji proizvodi informativni program i kojem Holanđani najviše veruju. Sedište NOS je u medijskom selu Hilversum, gde su smešteni i drugi emiteri javnog servisa, Komesarijat za medije i Medijski muzej.

Savetnik za komunikacije u NOS Ono Dujvene de Vit rekao je novinarima iz Srbije da Holanđani imaju poverenja u tu medijsku kuću jer je potpuno nezavisna od vlasti. Naveo je da u poslednje četiri decenije ni jedan jedini političar nije okrenuo telefon nekog urednika NOS kako bi vršio pritisak.

Deo javnog servisa prošle godine su postala i dva veoma mala emitera, od kojih je jedan (ON) naklonjen krajnjoj desnici, dok je drugi (ZWART) fokusiran na multikulturalni program.

Upravo je rad emitera ON, kojeg deo javnosti smatra profašističkim, doprineo naglom rastu broja žalbi upućenih Ombudsmanu za javni servis. Ombudsmanki Smit je 2022. podneto 3.850 žalbi, pet puta više nego godinu dana ranije (752). Od 2018. do 2020. broj žalbi je svake godine iznosio oko 1.000.

Od 3.850 prošlogodišnjih žalbi, čak 2.336 odnosilo se na rad ON, iako on emituje program na kanalima javnog servisa svega 80 minuta nedeljno. Na rad vodećeg emitera NOS, koji ima više od 100 sati programa nedeljno, podneto je 330 žalbi.

Kad je reč o predmetu, prošle godine se najviše žalbi, 1.753 od 3.850, odnosilo na diskriminaciju. I za to je, prema rečima ombudsmanke Smit, najzaslužniji emiter ON.

Smit je ukazala da Ombudsman za javni servis ne može da iznese stav da li je, primera radi, neki sadržaj rasistički, nego jedino da li je novinarski posao urađen u skladu sa kodeksom, zbog čega dobija kritike da je previše blaga.

Građani, koji misle da neki sadržaj emitovan na javnom servisu nije u skladu sa novinarskim kodeskom, mogu da se obrate i emiteru ili uredniku programa, a mogu i direktno da se žale Ombudsmanu.

Ombudsman dostavlja odgovor i podnosiocu žalbe i mediju koji je predmet pritužbe, a zatim ga objavljuje na svom sajtu. Medijska kuća, na čiji je rad uložena žalba, nema obavezu da objavi odgovor Ombudsmana, zbog čega to telo neki nazivaju „tigar od papira“.

Smit ukazuje da je javno ukazivanje da novinar nije radio posao u skladu sa kodeksom zapravo jedino sredstvo koje ombudsman ima na raspolaganju.

Ombudsman za javni servis, čiji mandat traje pet godina, nema pravo da izriče kazne, za šta je nadležan isključivo sud.

Medij može da bude kažnjen ako je prekršio etički kodeks nekoliko puta. Ako jedan emiter bude više puta kažnjen, ministar kulture ima pravo da ga isključi iz javnog servisa. To se, prema rečima Smit, do sada nije desilo, ali desničarski emiter ON nije daleko od toga, jer već ima tri kazne.

Budući da se rad javnog servisa finansira iz budžeta, građani mogu da podnose žalbe Ombudsmanu o bilo čemu, i ako misle da informativni program nije objektivan, dok Savetu za štampu, kao i u Srbiji, mogu da se žale jedino ako su direktno pogođeni nekom objavom.

Predsedavajući holandskom Savetu za štampu Fric van Ekster rekao je novinarima iz Srbije da to samoregulatorno telo godišnje dobije oko 70 žalbi. U Srbiji se Savetu za štampu upućuje znatno veći broj žalbi, godišnje između 100 i 150. U prvih sedam meseci ove godine u Srbiji je podneto 78 žalbi Savetu za štampu.

Van Ekster je naveo da se Savet za štampu bavi žalbama građana i organizacija na rad svih medija, ne samo štampanih, i dodao da o njima odlučuje petočlano veće.

„Petočlano veće čine dva novinara i jedan građanin, to je neko ko je aktivan u društvu i ko je zainteresovan za rad medija. Zatim, jedan stručnjak, neko ko je radio u novinarstvu ili stručnjak za etička ili pravna pitanja, kao i predsednik veća, najčešće bivši sudija. Na taj način nastojimo da damo nezavisnu procenu žalbi koje se podnose protiv medija“, kazao je Van Ekster.

U Srbiji, Komisiju za žalbe Saveta za štampu čine četiri predstavnika medijske industrije (tri iz Asocijacije medija i jedan iz Lokal presa), po dva predstavnika Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS) i Udruženja novinara Srbije (UNS) i tri predstavnika civilnog društva.

Mediji u Holandiji, kao i u Srbiji, nisu u obavezi da budu članovi Saveta za štampu, već prihvataju ili ne prihvataju nadležnost tog tela. Van Ekster je naveo da mediji ne prihvataju nadležnost Saveta iz različitih razloga i ukazao da „najveći problem“ predstavlja to što je u toj grupi i najpopularniji dnevni list Telegraf.

„Telegraf ne učestvuje jer je njihov stav da ne žele da bilo ko daje ocene o njihovom radu, osim sudija. Oni žele da budu odgovorni jedino pred sudom, a ne pred samoregulatornim telom“, kazao je Van Ekster.

On je naveo da se neki građani i organizacije žale samo Savetu za štampu, drugi samo sudu, ali da ima i onih koji koriste obe prilike.

„Neki novinari se žale da zaključci Saveta za štampu mogu da utiču na sudsku presudu, ali to nije istina. Savet procenjuje da li je novinar poštovao kodeks i etičke standarde, a sud ocenjuje da li je bilo kršenja zakona. Novinari, međutim, tvrde da zaključak Saveta ipak utiče, jer je veća verovatnoća da će sud presuditi protiv njih ako je Savet prethodno zauzeo takav stav“, kazao je.

Van Ekster je rekao i da se štampa u Holandiji tradicionalno prodaje putem pretplate. To što listovi ne moraju da jure tiraž jedan je od razloga što u Holandiji nema tabloida poput onih u Srbiji ili Velikoj Britaniji.

„U Holandiji tradicionalno nema mnogo prodaje novina na ulicama, već se prodaja zasniva na pretplati. Ulična prodaja znači da su se listovi nekada takmičili između sebe sa sočnim pričama. Budući da nema ulične prodaje, nema potrebe ni za sočnim pričama. Novine imaju format tabloida, ali nisu žuta štampa, već kvalitetni listovi“, kazao je Van Ekster.

U Holandiji, kao i u Srbiji, postoji i regulatorno telo za elektronske medije, Komesarijat za medije, koji je osnovan 1988. godine.

Predstavnici Komesarijata za medije, Marsel Becel i Sela Koter rekli su novinarima iz Srbije da je to telo nezavisno i da se vlada ne meša u njegov rad, iako je finansirano iz budžeta Ministarstva prosvete, kulture i nauke.

U Zakonu o medijima postoji odredba da vlada u određenim situacijama može da suspenduje ili poništi odluku Komesarijata, ali u praksi se to veoma retko dešava, ukazali su Becel i Koter.

Prema njihovim rečima, Komesarijat je u prve dve decenije postojanja izricao kazne, ali sada je više usmeren na prevenciju, odnosno na podsticanje medija da poštuju zakon.

Najveća zaprećena kazna za kršenje Zakona o medijima je 225.000 evra, ali Komesarijat, prema rečima njegovih predstavnika, retko izriče kazne u poslednje vreme.

Misija Komesarijata temelji se na četiri ključne vrednosti medijske ponude (nezavisnost, pluralizam, dostupnost i bezbednost), kako bi svako mogao slobodno da formira mišljenje, naveli su.

Komesarijat se u najvećoj meri bavi nadzorom javnih emitera, budući da su oni finansirani iz budžeta i da moraju da ispune više uslova nego komercijalni mediji. Sadržaj programa javnog servisa mora da ispunjava određene uslove, a najvažniji je da bude nezavisan od komercijalnih i političkih uticaja.

Holandija, zemlja sa izuzetno visokim stepenom slobode medija, u kojoj je ubedljiva većina novinara nezavisna u svom poslu, može da bude uzor mnogima, uključujući Srbiju, budući da su medijske slobode jedan od najvažnijih delova Poglavlja 23 u pregovorima sa Evropskom unijom.

Puls Evrope – medijske posete EU je projekat Delegacije EU u Srbiji, u okviru kojeg se organizuju putovanja srpskih novinara u zemlje članice Unije kako bi izveštavali o najboljim evropskim praksama.