19. nov 2016.

MEDIJI U AMERIČKOJ PREDSEDNIČKOJ KAMPANJI (7): Trijumf televizije, društvenih mreža i laži. Poraz istine i novinarstva

Američki izbori su pokazali da meseci istraživanja, obilje autentičnih dokumenata, dokaza, izjava, potvrda iz više od tri izvora i svega ostalog iz novinarskih udžbenika, čak i temeljna činjenična provera datih obećanja ili običnih izjava postaju sve više nevažni – samo zato što se ta istina jednostavno nekome ne dopada, ne zvuči poželjno. Nebitna je

trump_flickr
Prvih nekoliko dana nakon predsedničkih izbora u SAD mediji, naročito američki, bavili su se, uz postizborni business as usual, i sobom pokušavajući da odgonetnu kako su toliko pogrešili u proceni ishoda izbora. Kako je Donald Tramp, uprkos – zaboga! – svemu…  pardon, anketama na koje se toliko dugo oslanjamo, uspeo da pobedi, pitaju se pred naletom oštrih kritika.

Očekivano, urednicima su po okončanju izbora počela da stižu pisma čitalaca s uvek istim pitanjem – hej, kako ste uspeli toliko da pogrešite? Izvinjenje je dobrodošlo, ali će za medije lekovito biti tek utvrđivanje razloga za ovoliki promašaj.

U Njujork tajmsu – koji je Tramp ubedljivo najviše napadao, čak i nakon završenih izbora – kockice počinju polako da se slažu.

„Naša je novinarska greška to što nismo bili više na ulici među glasačima širom zemlje koji imaju različito viđenje stvari. Pogotovo ako ste novine iz Njujorka, jer nas je to podsetilo da pogled iz Njujorka nije realan“, priznaje Din Bake, izvršni urednik njujorškog dnevnika.

Zbog rasprostranjene percepcije o njihovoj ulozi u protekloj kampanji, mediji bi se, bez obzira na ishod, svakako našli na udaru. Da je, kojim slučajem, pobedila Hilari Klinton, njen uspeh bi dobrim delom bio pripisan medijima: većina Amerikanaca je, naime, bila stava da su mediji tokom kampanje bili okrenuti protiv njenog rivala – drugim rečima, da su joj bili, tihi ili čak otvoreni, saveznik.

Istina je ubedljivo najveći gubitnik, i to ne samo u kampanji za predsedničke izbore u SAD (šifra: Bregzit). Živimo u svetu „u kojem biti uhvaćen u laži nije razlog za diskvalifikaciju ni povod za sram“ i gde nekad visokocenjene novinare koji pažljivo proveravaju činjenice više nema ko da čita

Uz i ovako porazan podatak o istorijski niskom poverenju javnosti u  njihov rad, sa bespotrebnim bagatelisanjem važne uloge „čuvara kapije“ i davanjem, u toj gordoj obnevidelosti, legitimiteta informisanju sa interneta, većina američkih medija morala bi dobro da se zapita šta im donosi budućnost – i to ona koja će stići mnogo pre naredne izborne kampanje.

Od toga što su omanuli u izbornim prognozama i što ne uživaju veliko poverenje, medije bi nešto drugo moralo najozbiljnije da zabrine: to što se pri konzumiranju informacija sve manje mari za iznete činjenice, za istinu.

Meseci istraživanja, obilje autentičnih dokumenata, dokaza, izjava, potvrda iz više od tri izvora i svega ostalog iz novinarskih udžbenika, čak i temeljna činjenična provera datih obećanja ili običnih izjava, pokazalo se, postaju sve više nevažni – samo zato što se ta istina jednostavno nekome ne dopada, ne zvuči poželjno. Nebitna je.

U minuloj kampanji mediji i novinari trpeli su svakakva poniženja, ali, reklo bi se, nisu očekivali da će tako brzo osvanuti dan kada će političari početi da po potrebi ignorišu ne samo njih već i njihovu posredničku ulogu u komunikaciji između političara i javnosti.

Na internetu i društvenim mrežama novinari više ne mogu samo da se dive svojim ekskluzivnim informacijama, duhovitim ili zajedljivim opservacijama, jer su postali svedoci toga kako pokraj njih prolaze poruke političara upućene najudaljenijem Nepoznatom Nekome.

A za njima, da crno bude crnje, reka lave koja je eruptirala iz mračnih delova internetskog (i političkog?) podzemlja, na radost nezamislivo velikog broja ljudi koji su u njoj pronalazili, a potom i radosno delili, istinu koja im odgovara.

Ako je za utehu, televizija je, uprkos okrnjenom kredibilitetu i konkurentnom internetu, upravo u ovom izbornom ciklusu pokazala da još uvek može da privuče veliki, pa čak i rekordan auditorijum.

Učtivo bi bilo pretpostaviti da je razlog tome činjenica da se prethodnih godinu i po dana u SAD odvijala prilično naelektrisana kampanja i sa, možda i iznad svega, nekonvencionalnim predsedničkim kandidatom kadrim da privlači ogromnu pažnju. Uzbuđenja, napetost, neizvesnost, skandali – sve komponente visokogledane serije sadržala je i minula predsednička kampanja.

Indikativno ili pak ne, uz Donalda Trampa iz izborne kampanje izašli su još neki pobednici koji se dovode u vezu s njim. Ono što svakako jeste indikativno to je da su svoje pobede ostvarili tamo gde su, kako to već biva, tradicionalni mediji – zbog svoje nemoći ili možda svoje kompromitovanosti – izgubili.

Dakle:

Pobednici

Televizija – Izbornu noć na američkim televizijskim i kablovskim mrežama pratilo je 71 milion Amerikanaca, a među njima je 31 milion onih koji su objavu rezultata pratili na Si-En-Enu, Foks njuzu i Em-Es-En-Bi-Siju, što je najviše u istoriji kablovskih njuz mreža u SAD.

Foks njuz može da se pohvali i najgledanijom TV debatom svih vremena, održanom tokom stranačkih predizbora (24 miliona gledalaca), dok prva predsednička TV debata između Donalda Trampa i Hilari Klinton slovi za najgledaniju u istoriji – sa 84 miliona gledalaca.

Uz sve ovo, Si-En-En očekuje da 2016. godinu završi sa profitom od milijardu dolara, najvišim u 36-godišnjoj istoriji, dok Foks njuz očekuje 1,6 milijardi dolara. Planirani profit Em-Es-En-Bi-Sija u ovoj godini mogao bi da dosegne skromnijih 280 miliona, no tu televizija kuraži činjenica da u odnosu na 2015. beleži veći rast profita nego konkurencija.

Ostaje da se vidi koliko su se i drugi mediji i platforme ovajdili od kampanje, te da li je bila realna procena da će se na političko oglašavanje tokom 2015. i 2016. potrošiti 11 milijardi dolara.

Ako je za utehu, televizija je, uprkos okrnjenom kredibilitetu i konkurentnom internetu, upravo u ovom izbornom ciklusu pokazala da još uvek može da privuče veliki, pa čak i rekordan auditorijum

Koliko god da na kraju bude, verovatno bi bilo u redu priznati da je tome značajno doprineo ulazak Trampa u izbornu trku. Bez obzira na to što je kampanja gotova i što se, po pravilu, sve vraća u normalne tokove, TV bosovi možda imaju razloga da veruju da za dobre skorove neće morati da čekaju još četiri godine: umesto Trampa u kampanji, imaće Trampa – u Beloj kući. (Ako vam to zvuči kao naziv budućeg rijaliti šou-programa, biće da ste maliciozni.)

Društvene mreže – U izbornoj noći Fejsbuk i Tviter ipak nisu „pali“ – na Fejsbuku je zabeležen (tek) za trećinu uvećan saobraćaj, na Tviteru je bio udvostručen, dok je na Nefliksu bio za četvrtinu manji nego prethodnog dana. Ključni izvor informacija o izbornim rezultatima, rekosmo, u toj noći bila je ipak televizija.

Ali, uz sve ostalo a od 2008. naovamo viđeno, društvene mreže su u ovoj kampanji pokazale i svoje nove mogućnosti: da mogu poslužiti za prenošenje poruka bez posredovanja medija. Tramp je to dokazao na Tviteru, dok je na Fejsbuku u finišu kampanje počeo da koristi opciju „uživo“ za prenose sopstvenog programa, nudeći tako svojim biračima alternativu za, kako je govorio, „pokvarene“ medije.

Uz konstataciju da društvene mreže imaju daleko veću moć nego trošenja para na političko oglašavanje, Tramp je uveren u to da su mu društvene mreže, štaviše, značajno pomogle u pobedi na izborima.

Izmišljene vesti – Bez obzira na to jesu li ovakve vesti (uperene najčešće protiv Hilari Klinton) zaista u značajnoj meri uticale na ishod izbora, činjenica je da je:

1) takvih vesti zaista bilo i da su se delile u zapanjujućem broju (o onima koji su takve vesti emitovali brujao je pre izbora i naš region zahvaljujući dovitljivoj mladeži iz Velesa) i

2) Mark Zakerberg, osnivač Fejsbuka, bio primoran da se oglasi i takve tvrdnje nazove „glupošću“.

Ali, za društvene mreže ovo i nije novi fenomen: ako su ljudi iznova i iznova spremni da kliknu na sadržaj koji će im omogućiti da „definitivno, konačno i jednom za svagda utvrde ko im gleda profil“, koje su šanse da će se baviti proverom informacije, pa i izvora vesti, uprkos ponekad dozlaboga sumnjivom sadržaju naslova, pre nego što krenu da dele vest koja, uz sve, ne odudara od za njih jedino prihvatljive istine o određenom kandidatu?

U svemu ovome, nije zanemarljiv ni podatak da je u junu ove godine Fejsbuk imao oko 200 miliona korisnika u SAD, a da su neka istraživanja pokazala da 66 odsto punoletnih Amerikanaca koristi tu društvenu mreže kao izvor informacija; blizu 60 procenata korisnika Tvitera informacije dobija na toj mreži, a na Reditu – čak 70 procenata korisnika te društvene mreže.

Možda, kako reče šef Fejsbuka, takve informacije zaista predstavljaju tek jedan procenat onoga što korisnici te mreže mogu da vide, ali je Gugl svejedno odlučio da sve sajtove koji generišu lažne vesti – odseče od svojih prihoda od oglašavanja.

Gubitnici

Mediji – Kampanja je prošla, mediji su percipirani kako su percipirani i Amerikanci im sve manje veruju. Za medije bi, međutim, gubitnički status u minuloj kampanji mogla da bude još i milozvučna melodija ukoliko sami, u veoma bliskoj budućnosti, ne pronađu odgovore na brojne izazove – od miliona „urednika“ na internetu i društvenim mrežama, preko širenja izmišljenih informacija do sopstvenih pogleda na novinarstvo, odgovornost i ulogu „čuvara kapije“ u informisanju javnosti. Pogotovo tokom političkih kampanja.

Izbornu noć na američkim televizijskim i kablovskim mrežama pratilo je 71 milion Amerikanaca, a među njima je 31 milion onih koji su objavu rezultata pratili na Si-En-Enu, Foks njuzu i Em-Es-En-Bi-Siju, što je najviše u istoriji kablovskih njuz mreža u SAD

Za kolegu Ivicu Đikića, međutim, pravo je pitanje da li će novinarstvo u budućnosti uopšte biti potrebno:

„Vjerojatno će biti pokušaja radikalnog prilagođavanja uređivačkih koncepcija novim okolnostima, vjerojatno će visoka politika i komentari biti maksimalno reducirani u korist reportaža i izvještavanja o običnim problemima običnih ljudi, i vjerojatno će neki od tih pokušaja biti uspješni i zanatski i žanrovski inovativni i inspirativni, no generalno nema mjesta optimizmu. Stvorili smo svijet u kojem biti uhvaćen u laži nije razlog za diskvalifikaciju ni povod za sram. U takvom svijetu pravo novinarstvo je suvišno.“

Istina – Ubedljivo najveći gubitnik, i to ne samo u kampanji za predsedničke izbore u SAD (šifra: Bregzit). Da živimo u svetu „u kojem biti uhvaćen u laži nije razlog za diskvalifikaciju ni povod za sram“ i gde nekad visokocenjene novinare koji pažljivo proveravaju činjenice više nema ko da čita; da se novinski tekstovi i istraživačke priče, bez obzira na visokooktansku verodostojnost, odbacuju ne zbog toga o čemu se piše, već tek zbog toga u kojim medijima se objavljuju, i u svetu u kojem nikad nije bilo manje problema da se vesti izmišljaju a nikad lakše takve vesti dovesti do konzumacije – možda govori i podatak o tome da je Oksfordski rečnik za reč godine na engleskom jeziku proglasio post-truth. Taj pojam objašnjava „okolnosti u kojem objektivne činjenice manje utiču na kreiranje javnog mnjenja nego izazvane emocije i lična uverenja“.

Dobro došli u postčinjenični svet! I srećno vam izveštavanje o svim predstojećim izborima u takvom vrlom svetu.

 Foto: Flickr / DonekyHotey  

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend