14. apr 2020.

Zašto pametni ljudi veruju u mitove o korona virusu

Od studenata do političara, mnogi pametni ljudi pali su na opasne laži koje se šire o novom korona virusu. Zašto? I kako da se zaštitite od dezinformacija?

Tužno je ali istinito – svaka zdravstvena kriza iznedriće vlastitu pandemiju dezinformacija.

Osamdesetih, devedesetih i dvehiljaditih, doživeli smo širenje opasnih laži o AIDS-u – od verovanja da je virus HIV-a napravljen u vladinoj laboratoriji do ideje da su testovi na HIV nepouzdani, pa čak i spektakularno neosnovane teorije da može da se izleči kozjim mlekom.

Ove tvrdnje podstakle su na rizično ponašanje i samo pogoršale krizu.

Sada prisustvujemo novoj poplavi lažnih vesti – ovaj put oko pandemije korona virusa. Od Fejsbuka do Vocapa, često deljene dezinformacije podrazumevaju sve, od toga šta je izazvalo širenje zaraze do toga kako možete da sprečite da se razbolite.

U najgorem slučaju, same ideje su štetne – prema skorašnjem izveštaju iz jedne pokrajine u Iranu, više ljudi umrlo je nakon što je popilo industrijski alkohol, inspirisano lažnom tvrdnjom da može da vas zaštiti od Kovida-19.

Ali čak i naizgled bezazlene ideje mogu da uljuljkaju vas i druge u lažni osećaj sigurnosti, odvrativši vas od pridržavanja vladinih smernica i narušivši poverenje u zdravstvene zvaničnike i organizacije.

Postoje dokazi da se ove ideje primaju među ljudima. Jedna anketa koju su sproveli JuGov i Ekonomist u martu 2020. godine pokazala je, na primer, da 13 odsto Amerikanaca veruje da je kriza oko Kovida-19 prevara, dok je neverovatnih 49 odsto verovalo da je epidemiju izazvao čovek.

I dok se nadate da bi veći moždani kapacitet ili obrazovanje mogli da nam pomognu da razlučimo fakte od fikcije, lako je naći primere mnogih obrazovanih ljudi koji padaju na ovakvu vrstu lažnih informacija.

Uzmite na primer spisateljicu Keli Brogan, istaknutu teoretičarku zavere o Kovidu-19; ona ima diplomu sa Masačusetskog instituta za tehnologiju i studirala je psihijatriju na Univerzitetu Kornel. A opet je odbacila nedvosmislene dokaze o opasnosti od virusa u zemljama kao što su Kina i Italija.

Čak je otišla toliko daleko da dovede u pitanje osnovne postulate same teorije mikroba, a podržala pseudonaučne ideje.

Opovrgli smo nekoliko tvrdnji ovde u BBC Fjučer, uključujući dezinformaciju o tome kako sunčeva svetlost, topla voda i ispijanje veće količine vode mogu da utiču na korona virus. BBC-jev tim Rijaliti ček takođe proverava popularne tvrdnje o korona virusu, a i Svetska zdravstvena organizacija redovno osvežava stranicu na kojoj ruši mitove.

Čak su i neki svetski lideri – za koje biste se ponadali da imaju bolju sposobnost razlučivanja kad su u pitanju neosnovane glasine – bili krivi za širenje netačnih informacija o rizicima epidemije i promovisali nedokazane lekove koji bi mogli više da štete nego koriste, što je navelo Tviter i Fejsbuk da preduzmu do sada neviđene mere i uklone njihove postove.

Srećom, psiholozi već proučavaju ovaj fenomen. I ono što su otkrili sugeriše nove načine kojima bismo mogli da se zaštitimo od laži i pomognemo da se širenje dezinformacija i nerazborito ponašanje saseku u korenu.

Prezasićenost informacijama

Deo problema proističe iz prirode samih poruka.

Bombarduju nas informacijama po čitav dan, svaki dan, te se stoga prilikom donošenja odluke da li je nešto tačno često oslanjamo na intuiciju.

Kao što je BBC Fjučer već opisao u prošlosti, širioci lažnih vesti mogu da učine da njihove poruke „zvuče istinito“ uz pomoć nekoliko prostih trikova, što nas odvraća od primene naših veština kritičkog mišljenja – kao što je proveravanje autentičnosti izvora.

Kako su napisali autori jedne studije: „Kad misli teku glatko, ljudi samo klimaju glavama.“

Erin Njumen sa Australijskog nacionalnog univerziteta, na primer, pokazala je da prosto prisustvo slike uz neku izjavu povećava naše poverenje u njenu verodostojnost – čak i ako je samo okvirno povezana sa datom tvrdnjom.

Generička slika virusa uz neku tvrdnju o novom načinu lečenja, recimo, možda ne daje dokaz za samu izjavu, ali nam pomaže da zamislimo opšti scenario. Mi tu „fluentnost obrade“ uzimamo kao znak da je tvrdnja istinita.

Iz sličnih razloga, dezinformacije će sadržati opisni jezik ili živopisne lične priče. Takođe će imati sasvim dovoljno poznatih činjenica ili brojki – kao što je navođenje imena nekog priznatog medicinskog tela – da bi laž koja se tu krije delovala uverljivije, omogućivši joj da se nadoveže na naše prethodno znanje.

Što češće vidimo nešto u našem njuz fidu, bićemo skloniji da mislimo da je istina – čak i ako smo ispočetka bili skeptični prema tome

Čak i najprostije ponavljanje izjave – bilo da se radi o jednom te istom tekstu ili više različitih poruka – može da poveća „utisak istinitosti“, pojačavši kod nas osećaj nečeg poznatog, koji mi uspevamo da pobrkamo sa verodostojnošću činjenica.

Deljenje bez razmišljanja

Ovi trikovi odavno su poznati propagandistima i širiocima dezinformacija, ali današnje društvene mreže mogle bi da pojačaju našu sklonost povodljivosti. Novi dokazi ukazuju na to da mnogi ljudi refleksno dele sadržaj ni ne razmislivši o njegovoj verodostojnosti.

Gordon Penikok, vodeći istraživač psihologije dezinformacija na Univerzitetu u Redžini, u Kanadi, zamolio je učesnike studije da pogledaju mešavinu istinitih i lažnih naslova o epidemiji korona virusa. Kad je od njih konkretno zatraženo da ocene verodostojnost tih izjava, učesnici su rekli da su lažne vesti istinite u oko 25 odsto slučajeva.

Kad su naprosto pitani da li bi podelili naslov vesti, međutim, oko 35 odsto njih reklo je da bi prosledilo lažnu vest dalje – što je 10 odsto više ljudi.

„To pokazuje da ljudi dele materijal za koji su mogli da znaju da je netačan, samo da su zastali i malo direktnije razmislili o njemu“, kaže Penikuk.

(Kao i većina najnovijeg istraživanja o Kovidu-19, ovo istraživanje nije još dobilo stručnu recenziju, ali je verzija spremna za štampu postavljena na internet stranicu Psyarxiv.)

Možda se njihov mozak bavio time da li će izjava dobiti lajkove i retvitove umesto što su razmišljali o njenoj verodostojnosti. „Društvene mreže ne podstiču na istinu“, kaže Penikuk. „One podstiču na angažovanje.“

Ili možda misle da mogu da prebace odgovornost oko procene na druge: mnogi dele lažne informacije sa nekom vrstom ograđivanja na vrhu, pišući stvari kao što su:

„Ne znam je li ovo istina, ali…“ Oni možda misle da ako u toj informaciji ima neke istine, mogla bi da bude od pomoći prijateljima i pratiocima, a ako nije istina, bezazleno je – dakle, postoji nagon da se podeli, bez svesti o tome da to deljenje takođe nanosi štetu.

Bilo da se radi o potencijalu nekog leka iz domaće radinosti ili o tvrdnjama o nekakvoj vrsti mračnog vladinog zataškavanja, potencijal da se izvuče snažna reakcija među pratiocima skreće pažnju ljudi sa očiglednog pitanja.

A to pitanje bi, naravno, trebalo da bude: je li istina?

Premošćavanje reakcija

Klasično psihološko istraživanje pokazuje da su neki ljudi prirodno bolji u premošćavanju refleksnih reakcija od drugih. Ovaj rezultat bi mogao da nam pomogne da razumemo zašto su neki ljudi podložniji lažnim vestima od drugih.

Istraživači poput Penikuka koriste alat po imenu „kognitivni test refleksije“ ili CRT kako bi izmerili ovu sklonost. Da biste razumeli kako ona funkcioniše, pogledajte ovo pitanje:

  • Emilin otac ima tri ćerke. Prve dve se zovu „April“ i „Maj“. Kako se zove treća ćerka?

Jeste li odgovorili sa „Jun“? To je intuitivni odgovor koji daju mnogi – ali tačan odgovor je, naravno, Emili.

Da biste došli do tog rešenja, morate da zastanete i premostite prvobitnu instiktivnu reakciju. Iz tog razloga, CRT pitanja nisu toliko test sirove inteligencije, koliko test nečije sposobnosti da upotrebe inteligenciju promišljajući stvari na razmotren, analitički način, umesto da se predaju prvobitnom instinktu.

Ljude koji to ne rade psiholozi često zovu „kognitivne škrtice“, budući da možda poseduju značajne mentalne rezerve, ali ih ne „troše“.

Kognitivna škrtost čini nas podložnima mnogim kognitivnim pristrasnostima, a čini se i da to menja način na koji konzumiramo informacije (i dezinformacije).

Kad su u pitanju izjave oko korona virusa, na primer, Penikuk je otkrio da su ljudi koji su imali lošije ocene na CRT-u bili manje promišljeni povodom izjava u koje su verovali i koje su bili spremni da podele.

Metju Stenli, sa Univerziteta Djuk u Daramu, u Severnoj Karolini, otkrio je sličan obrazac kod podložnosti ljudi teoriji o korona virusu kao prevari. Ne zaboravite da oko 13 odsto američkih građana veruje u ovu teoriju, koja bi potencijalno mogla da ih odvrati od higijene i socijalnog distanciranja.

„Trinaest odsto deluje kao mnogo ljudi koji bi veoma brzo mogli da rašire ovaj virus“, kaže Stenli.

Testirajući učesnike ubrzo nakon što je sprovedena originalna anketa JuGova/Ekonomista, on je otkrio da su ljudi koji su prošli lošije na CRT testu bili značajno podložniji ovim faličnim argumentima.

Ove kognitivne škrtice bile su i manje sklone tome da prijave da su promenile ponašanje kako bi zaustavile širenje bolesti – kao što je pranje ruku i socijalno distanciranje.

Zaustaviti širenje

Saznanje da mnogi ljudi – čak i oni inteligentni i obrazovani – imaju ove „škrte“ sklonosti da prihvataju dezinformacije zdravo za gotovo moglo bi da nam pomogne da zaustavimo širenje dezinformacija.

Imajući u vidu rad uložen u to da nešto zvuči kao istina – ideja da „samo klimamo glavom kada misli teku glatko“ – organizacije koje se trude da sruše mitove trebalo bi da izbegavaju da budu preterano složene.

Umesto toga, činjenice bi trebalo predstaviti što je jednostavnije moguće – po mogućstvu uz pomoćna sredstva kao što su slike i grafikoni koji olakšavaju vizuelizaciju ideja. Kako Stenli kaže:

„Treba više da radimo na komunikaciji i strategiji da bismo gađali ove ljude koji nisu toliko spremni da budu reflektivni i promišljeni.“ Prosto nije dovoljno dobro predstaviti čvrst argument i nadati se da će se on primiti.

Ukoliko mogu, ove kampanje bi trebalo da izbegavaju da ponavljaju same mitove. Ponavljanje čini da ideja deluje poznatije, što može da pojača percepciju njene istinitosti. To nije uvek moguće, naravno.

Ali kampanje makar mogu da probaju da učine istinite činjenice istaknutijim i upečatljivijim od samih mitova, da bi se one lakše zapatile u glavama ljudi. (Iz tog razloga u ovom članku sam dao što manje informacija o teorijama o prevari.)

Kad je u pitanju naše vlastito ponašanje na internetu, možda bismo mogli da pokušamo da se odvojimo od emocije sadržaja i malo više razmislimo o njegovoj činjeničnoj osnovi pre nego što ga prosledimo dalje.

Je li zasnovan na glasinama ili na čvrstom naučnom dokazu? Možete li da dođete do originalnog izvora? Kako to zvuči u poređenju sa već postojećim podacima? I da li se autor oslanja na česte logičke greške prilikom predstavljanja svojih argumenata?

To su pitanja koja bi trebalo da postavljamo – a ne da li će neki post početi da skuplja lajkove ili da li bi „mogao“ da bude od pomoći drugima. A postoje i neki dokazi da uz vežbu svi možemo da postanemo bolji u ovoj vrsti razmišljanja.

Penikuk sugeriše da društvene mreže mogu da podstaknu korisnike da postanu promišljeniji putem relativno direktnih intervencija.

U eksperimentima, on je otkrio da je traženje od učesnika da ocene činjeničnu verodostojnost jedne jedine tvrdnje pripremilo učesnike da počnu da razmišljaju kritičkije o drugim izjavama, tako da su postali više nego dvostruko promišljeniji prema informacijama koje dele.

U praksi, to bi moglo da bude toliko prosto kao kad platforma omogući povremeni automatizovani podsetnik da dvaput razmislite pre nego što nešto podelite, mada bi pažljivo testiranje moglo da pomogne kompanijama da pronađu najpouzdaniju strategiju, kaže on.

Ne postoji panacea. Kao i u našim naporima da zaustavimo sam virus, biće nam potreban pristup sa više strana da bismo se izborili sa širenjem opasnih dezinformacija koje potencijalno mogu da ugroze živote.

A kako se kriza bude produbljivala, postaće svačija odgovornost da širenje toga saseče u korenu.

Dejvid Robson je autor knjige Zamka inteligencije, koja proučava zašto se pametni ljudi ponašaju glupo i načine na koji svi možemo da donosimo pametnije odluke.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend