16. dec 2022.

Medijsko pržište

Početkom pandemije koronavirusa, brojni novinari našli su se u paradoksalnoj situaciji - radili su više nego prethodnih godina, ali im je očuvanje posla bilo dovedeno u pitanje.

Foto: Cenzolovka

Novinari su dobili priliku da svojoj zajednici dokažu vrednost profesionalnog pristupa. Publika je to uzvratila posetom. Međutim, veća poseta za brojne medije nije značila ujedno i veću zaradu. Menadžment medija nije se tu mnogo pitao, jer su se odluke donosile u drugim kompanijama, koje su već pripremale drastične rezove u svojim budžetima, pogotovo u stavci namenjenoj za oglašavanje.

Ova situacija je pokazala ranjivost medija, zavisnost od tržišta, koje je u Srbiji za mnoge nepostojeće, zato što mu nemaju pristup. Mediji van Beograda bore se za vidljivost, kako kod kompanija, tako i kod marketinških agencija.

Mnogi će pokušati da izađu kao pobednici u toj tržišnoj utakmici. Medij posmatran isključivo kao biznis možda i uspe, ali će sa razlogom biti ukazano na to da se zarad profitabilnosti žrtvuje ono što bi trebalo da bude suština posla – novinarstvo.

Novinar Viktor Ivančić u to ne sumnja. U svom tekstu „Baršunasta retardacija“, situaciju u kojoj se ozbiljno novinarstvo prepušta slobodnom tržištu upoređuje sa biranjem između Josifa Staljina i Ruperta Mardoka. Suprotno od obućara koji zaradi time što proizvede par cipela, novinar svoju platu dobija od prodaje oglasa, za koje je njegov tekst tek „predložak, iliti nosač“.

Domaća medijska strategija ne promišlja, kao Ivančić, o tome da li uopšte postoji „tržišno-poslovni model koji bi dao novinarstvo s demokratskom funkcijom u demokratskom društvu“. Ipak, ovaj dokument prilično dobro primećuje probleme i stavlja ih na papir kao neku vrstu priznanja da su stvari daleko od poštenog.

U posebnoj situaciji su lokalni mediji. Kako se navodi u dokumentu, „tržište lokalnih i regionalnih medija karakteriše i neravnopravan položaj svih subjekata na tržištu, naročito nakon privatizacije“. Ukoliko želite da budete primećeni, makar kod javnih preduzeća, onda je neophodno da javni interes zamenite poslušnošću partiji.

Izvršna direktorka Nezavisnog društva novinara Vojvodine, Slađana Gluščević, za Javni servis ukazuje na to da su u Medijskoj strategiji detektovane bezmalo sve devijacije u medijskoj sferi. Međutim, imajući u vidu pređašnja iskustva sa akterima vlasti i njihove demokratske potencijale, teško da se može očekivati pozitivan pomak bez ozbiljnijih i konstantnih pritisaka i medijske i šire zajednice.

„Imamo Akcioni plan za primenu Medijske strategije koji anticipira pozitivne promene ali to je još na papiru. Udruženja novinara i medijskih radnika vrše pritisak na donosioce odluka ali, budući da na kraju sve zavisi od političke volje, nije uspostavljen okvir u kojem se sprovodi medijsko zakonodavstvo i u kojem funkcioniše regulatorno telo nezavisno u odnosu na zakonodavnu i izvršnu vlast, telo koje sprovodi svoje nadležnosti i postupa odgovorno. Pogotovo se, u nedostatku volje da se bilo šta promeni na bolje, izdvaja REM koji svojim radom doprinosi još haotičnijem stanju. Kada je o resornom ministarstvu reč, do sada nismo imali ministre koji su imali sluha za problem lokalnih medija, ali ni medijske scene uopšte, kad je u pitanju realizacija Strategije”, poručuje Gluščević, ističući značaj Saveta za štampu za koji konstatuje da nema mehanizme kojima bi ostvariо značajniji uticaj, te da se na kraju sve svodi na to da ne funkcioniše princip odgovornosti.

Uprkos tome što neretko deluje da je rezultat te tržišne utakmice unapred određen i da su male šanse za uspeh, lokalni mediji nemaju mnogo izbora nego da ulože znanja koja imaju, poverenje koje stiču, te da na kraju oprobaju sreću sa oglašavanjem. „Poslovanje“ nije prava reč za takvu postavku stvari, više odgovara „snalaženje“. Suočeni sa brojnim problemima, od političkih pritisaka u manjim sredinama, do ogromnih nedostataka u ljudskim resursima, pojedini lokalni mediji, poput Zrenjaninski.com, uspevaju da se učine dovoljno vidljivim.

Direktor ovog portala Željko Balaban kaže da se lokalni mediji nalaze u izuzetno teškoj situaciji, jer i ako imaju oglašivače, to su neretko lokalne kompanije koje ne izdvajaju značajnija sredstva za marketing. Samim tim i prihodi su skromni.

„Mi se trudimo da postanemo vidljiviji i velikim kompanijama. To nije lako, jer one uglavnom sarađuju sa marketinškim agencijama iz Beograda i medijima sa nacionalnom pokrivenošću, pa im nismo toliko zanimljivi. S jedne strane, takmičimo se sa velikim, nacionalnim medijima a, s druge strane, lažnim lokalnim portalima. Svedoci smo da danas svako može da otvori portal i registruje ga kao medij, iako je svima onima koji se ozbiljno bave novinarstvom, na prvi pogled jasno da nisu u pitanju nikakvi pravi informativni portali. To su portali u kojima ne rade novinari, već koji služe vlastima da im isključivo prenose gotova saopštenja i stvaraju sliku da na medijskoj sceni postoji puno medija. Takvi portali, po političkoj liniji, dobijaju sredstva na konkursima za medije, imaju ugovore sa javnim preduzećima i ustanovama, ali uspevaju da uzmu i deo sredstava od oglašavanja privatnih lokalnih firmi. Samim tim su u boljem položaju od nas“, navodi direktor portala Zrenjaninski.com Željko Balaban.

Prilike u Vojvodini su nešto drugačije jer, osim velikog broja lokalnih medija, postoje i mediji koji izveštavaju i na jezicima brojnih nacionalnih manjina. Jedan od medija koji izveštava i na srpskom i na jeziku nacionalne manjine, tačnije slovačkom, jeste Storyteller.rs, koji je osnovala Vladimira Dorčova Valtnerova.

Prema njenim rečima, na lokalu je veoma teško diversifikovati prihode – velikim kompanijama niste zanimljivi, dok su lokalne firme uslovljene ili se plaše da se oglašavaju u profesionalnim medijima. Ukazuje i na još jedan značajan problem – zbog nedostatka ljudskih resursa, lokalni mediji ni ne stižu da se bave marketingom. Kada su u pitanju mediji koji izveštavaju na jezicima nacionalnih manjina, situacija se ne razlikuje umnogome.

„Oni ‘veći’, tradionalni ili koji postoje više decenija, a koji najčešće imaju pokrajinsku finansijsku podršku, imaju bolje kadrovske resurse ili položaj jer su prisustni decenijama, a verovatno pokrivaju i veću publiku, pa je kod njih oglašavanje nešto bolje. Često se u tim medijima oglašavaju i kompanije ili firme iz Srbije, ali i iz matičnih zemalja, iako ne u velikom obimu. Najverovatnije zbog toga što postoji višegodišnja ili višedecenijska svest o postojanju ovih medija, a da manje manjinske medijske inicijative još uvek nisu vidljive za oglašivače iz matične zemlje, što nije nerešiv problem, ali opet dolazimo do pitanja ljudskih resursa u manjim redakcijama”, kaže za Javni servis urednica Storyteller.rs, Vladimira Dorčova Valtnerova.

Kuda vodi trenutno stanje na medijskom tržištu, odgovor je dala sama Medijska strategija:

„Ovakva situacija urušava autonomiju lokalnih medija i otvara ogroman prostor za razne vrste pritisaka koji se najčešće ogledaju kroz uticaj na uređivačku politiku medija i urušavanje njihove nezavisne uređivačke politike.“

Problemi poslovanja medija su mnogo dublji i jedan dokument ne može u potpunosti da ih sažme. Dokle god profesionalno izveštavanje i profesionalni mediji koji se pridržavaju etičkih standarda nisu shvaćeni kao javno dobro, dotle će „nepostojeće tržište“ imati direktan uticaj na itekako postojeće ljude.

Jer, kako je objasnio već pomenuti Viktor Ivančić, „slobodno tržište, ako već nije predano golom političkom navijanju, preferira komercijalne, zabavne i bezopasne sadržaje.“

Ostavite komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*

Send this to a friend