Danis Tanović: Živimo Orvelovu 1984.

Reditelj o novom filmu „Tigrovi“ prikazanom na FAF i retkim pojedincima koji imaju hrabrosti i lični integritet. Nije država neko drugi, to smo mi, i biće bolja kad mi budemo bolji.

Gost 20. Festivala autorskog filma, koji je u svom jubilarnom izdanju prikazao najbolja ostvarenja nezavisne svetske produkcije bio je i najnagrađivaniji autor iz regiona – Danis Tanović, sarajevski reditelj i scenarist (oskarovac, dobitnik „Zlatnog globusa“, nagrada Francuske i Evropske filmske akademije, berlinskog „Srebrnog medveda“…).

U Beograd je stigao sa novim filmom „Tigrovi“, a na FDU održao je radionice u okviru festivalskog programa „Balkan film konekšn“, koji je okupio 30 mladih reditelja, scenarista i producenata iz regiona izabranih putem konkursa. Novi Tanovićev film izazvao je veliku pažnju – nastao je po istinitom događaju, priči o pakistanskom prodavcu mleka za bebe, koji saznaje da svetski poznata firma za koju radi, „Nestle“, svesno stavlja u promet mleko koje je štetno po zdravlje i od kog umire hiljade beba u zemljama „trećeg sveta“…

– Ovi događaji započeli su još 1995, a tu priču koju je saznao iz nekih novina otkrio mi je Endi Paterson. On mi je 2005. dao prvu verziju scenarija, pa smo ga kasnije zajedno pisali. Zbog mogućih pravnih problema sa kompanijom „Nestle“, koja ima tim moćnih advokata, rad na filmu trajao je gotovo osam godina. Urađen je u indijsko-francuskoj produkciji, i veliku zaslugu što je uopšte završen ima i naš producent Čedomir Kolar, koji živi i radi u Parizu. Snimali smo u Indiji, jer je bilo nemoguće i suviše opasno da radimo u Pakistanu, a neke scene snimljene su u Londonu. U filmu se „Nestle“ ne pominje, promenili smo ime kompanije i imena glavnih aktera. Zahvaljujući glumcu Emranu Hašmiju koji u „Tigrovima“ igra glavnog junaka, dobili smo i neke privatne investitore, jer je on velika bolivudska zvezda – kaže Tanović u razgovoru za „Novosti“.

I ovaj film, kao i prethodni, „Epizoda u životu berača željeza“ koji vam je pored brojnih internacionalnih priznanja doneo i nagradu za režiju na prošlogodišnjem FAF-u, radili ste u sličnom dokumentarističkom stilu i po „autsajderskom ključu“?

– „Tigrovi“ su drama o pojedincu koji ima hrabrosti da se suprotstavi sistemu moći, koji zna da će biti suočen sa najstrašnijim problemima, pretnjama, ucenama i manipulacijama onih koji beskrupulozno vladaju našim malim životima, ali svesno bira ono što je pravedno, istinito. On zna da će svoju bitku verovatno izgubiti, i da u takvim događajima retko ima hepienda, ali ne odustaje. Amir, kako je pravo ime čoveka o kome govori ova priča, danas živi u Torontu, a pre toga više od sedam godina nije video svoju porodicu. Svetska premijera filma bila je ove jeseni upravo na festivalu u Torontu. Posle projekcije predstavili smo Amira publici, i te ovacije koje je dobio bile su njegova mala pobeda. Sada nam je najvažnije da se film prikaže u Pakistanu, nadamo se da to bude iduće godine, kao i u Aziji i Africi, jer ta priča o zatrovanom mleku nije završena, i jeste drama naših dana. Lično, kad odlučim da nešto radim, uvek me privuku i uzbude pre svega ljudski, humani razlozi, priče o „malim ljudima“ koji su autsajderi, a posle dolazi ona potreba za umetničkim ili estetskim.

„Tigrovi“, zapravo, govore o svetskoj farmakomafiji, koja je danas među najmoćnijim, i ovo je jedan od retkih filmova koji otvara taj problem. Londonski Bi-Bi-Si se, recimo, povukao i odustao od toga da bude producent ovog filma?

– Mediji su ucenjeni, jer kad izračunaju kolike će kazne platiti, i da će ih objavljivanje ovakvih priča koštati egzistencije, odustaju. Meni je bilo strašno saznanje da se jedan medij sa takvim autoritetom i tradicijom kao što je Bi-Bi-Si, koji se uvek bavio ozbiljnim društvenim i istorijskim temama, i na njima stekao ugled kojim ima, danas plaši, jer su advokati „Nestlea“ najavili da će ih tužiti. Te scene odustajanja Bi-Bi-Sija ima u filmu, jer on preispituje i poziciju filmskih radnika koji snimaju opasnu priču, i poziciju filma i medija kao mogućnosti reagovanja na konkretnu situaciju i na etička pitanja. To jeste važno.

Da li je pojedinac danas u mat poziciji u odnosu na sve centre moći – od novca, farmakomafije, do sistema vlasti, koji ga ucenjuju egzistencijom, ponižavaju i zastrašuju?

– Živimo Orvelovu 1984, samo što je ne vidimo, i ona je nekako na dobrovoljnoj osnovi bazirana. Svi su danas na „Fejsbuku“, „Tviteru“, i umesto istinske akcije i delovanja, ljudi provode vreme pored ekrana i kompjutera, misleći da će „lajkovanjem“ nešto da promene. I to je ono što je, u stvari, najstrašnije, pogotovu kod mlade generacije. Kad bi danas došli Nemci da nas okupiraju, niko ne bi otišao u partizane. Ima mnogo razloga za ovu situaciju koju živimo, čini mi se da je padom Berlinskog zida nestala ta fina strana kapitalizma koja nam je prikazivana jako dugo. Na brzinu smo prešli u feudalni sistem – u svakoj državi imate nekoliko moćnih ljudi koji rade šta žele, ostali su robovi.

Ali, to je naša greška, nas su i ratovi na ovim prostorima dočekali nespremne. Jer, mi smo uvek mislili da neko drugi treba da se bavi nama i da nam određuje živote. Nije država neko drugi. Mi smo država. Ona je odraz nas samih, i biće bolja, i ova naša društva će biti pravednija, kada ljudi to shvate, i kada svako učini ponešto da bude bolje. Stalno se govori kako danas više nema sistema vrednosti, kako je biti moralan čovek opasno i ravno ekscesu. Ali, i ovaj Amir o kome govori film je neki mali, običan trgovac u Pakistanu, sirotinja koja počinje malo pristojnije da živi tek kad postane prodavac lekova, pa je ipak sam ustao protiv svetske kompanije. I mnogi drugi ljudi su ucenjeni i zastrašeni, ali ne gube moral. Zato se meni ponekad čini da ovo što radim osećam i kao građansku dužnost, ne samo kao profesiju. Moja ideja i jeste da ličnim primerom svako od nas treba da pokaže da se bavi svojim svetom i svojim životom – da utiče da se sistem vrednosti ponovo uspostavi, a ne samo da rezignirano konstatujemo kako morala više nema, i kako nam je teško.

Mladi i ludi

I Vaš junak ima moralnu dilemu, to je takođe autentično u filmu?

– Zato mi je još draži, jer u trenutku kad pokušaju da ga potkupe i kad može da uzme šezdeset hiljada dolara, što je za njega ogroman novac, on odustaje. To jeste istinski heroizam, istinska hrabrost – kad čovek shvati sve konsekvence koje bi mogle da mu se dese, a ipak ide pravim putem. Lako je biti hrabar ako ste ludi ili mladi i nezreli, pa ne shvatate kakve mogu da budu posledice. Ja sam tokom rata u Sarajevu bio mlad i lud, i jurišao sam kamerom da snimam kao blesav, nisam uopšte razmišljao. A moja majka, koja je znala šta je granata, i ipak išla po vodu da možemo da se operemo, da budemo čisti, sada kad posmatram, mnogo je veći heroj od mene.

Najvidljiviji ljudi

U epizodi „berača željeza“, koja je takođe nastala po istinitom događaju, govorite o jednoj romskoj porodici. Da li u filmovima dajete svoj „glas“ tim „nevidljivim“ ljudima?

– Oni za mene nisu „nevidljivi“, nisu ni za društvo. Naprotiv, oni su najvidljiviji – kada bi sada ovde ušao neki Rom, ili neki siromašan čovek loše odeven, kao što je Amir, svi bi ga odmah primetili. Oni su samo ljudi koje društvo neće da primeti, koje mi ne želimo da primetimo, i koje izbegavamo, i zato, naravno, uvek želim da im dam svoj glas.

Bioskop

Koja biste jugoslovenska ostvarenja izdvojili koja volite i koja su na vas uticala?

– Teško mi je da odgovorim na ovo pitanje – ima filmova koje cenim kao neko ko voli film, ima onih koje mnogo volim kao gledalac. Ali, ako moram, onda je to „Kad budem mrtav i beo“, to mi je jedan od najdražih filmova. Naravno, jako volim i dan-danas „Ko to tamo peva“, tu su i „Skupljači perja“, „Jutro“, „Otac na službenom putu“, „Valter brani Sarajevo“, „Maratonci“. Ima još nekih ostvarenja, ali filmove volim da gledam samo u bioskopu – kad se ugasi svetlo i kad krene špica, odvedu me negde drugde.