15. jan 2015.

Sloboda govora ili rasizam šarlijevaca

sarli-ebdo-o-srbima-tokom-rata-90-ihMnogi u Srbiji pitaju gde su bili francuski novinari kada je trebalo izraziti solidarnost sa 16 radnika Radio-televizije Srbije koji su stradali od NATO projektila

Svega pet-šest sati nakon što su ekstremni islamisti ubili 12 osoba u redakciji francuskog satiričnog časopisa „Šarli ebdo”, društvene mreže su u Srbiji, kao i u Evropi i Americi, bile preplavljene porukom „Ja sam Šarli”. Na taj izraz saosećanja već sledećeg jutra je još više fejsbukovaca i tviteraša iz Srbije uzvratilo „Ja nisam Šarli”.

Neki su tako učinili zato što sumnjaju da su se iza provokativnosti šarlijevaca krili rasizam i islamofobija. Većina je pitala gde je nezavisnost „Šarli ebdoa” nestala kada je trebalo izraziti solidarnost sa 16 radnika Radio-televizije Beograd koji su stradali od NATO projektila.

Ispostavilo se da francuski magazin zaista nije bio nesvestan kosovskog rata, već ga je ispratio karikaturama u kojima se Srbi, eufemistički rečeno, ne prikazuju u povoljnom svetlu. Na jednoj od njih, ispod natpisa „Srceparajući pozdrav”, srpski vojnik drži odsečenu glavu kosovskog Albanca uz tekst „Rastanak je mala smrt”.

Tako su se u rezervama prema „Šarli ebdou” desno orijentisani Srbi udružili sa sunarodnicima sklonim zapadnom multikulturalizmu. Satiru šarlijevaca su odbacili kao agresiju prema malima i nezaštićenima – bilo da se u tom opisu prepoznaju Srbi ili imigranti druge vere i boje kože. Slično ograđivanje od spornih karikatura moglo se makar između redova osetiti i u tekstovima u zapadnoj štampi.

Jedno se „Šarli ebdou” ipak mora priznati. Mnogo više surovih karikatura su posvetili papi nego proroku Muhamedu. Zatucanost unutar sopstvene vere napadali su i češće nego islamski fundamentalizam.

Jedno se „Šarli ebdou” ipak mora priznati. Mnogo više surovih karikatura su posvetili papi nego proroku Muhamedu. Zatucanost unutar sopstvene vere napadali su i češće nego islamski fundamentalizam. Časopis je svojevremeno i zatvoren nakon izuzetno grube šale na račun smrti Šarla de Gola. Svaka svetinja je za njih bila meta već samo zato što je svetinja.

Pokušavajući da tako svirep humor objasne svojim čitaocima, zapadni mediji su napominjali da su šarlijevci ponikli u rableovskoj tradiciji karakterističnoj za Francusku. Već i prijem obične šale zavisi od toga u kojoj zemlji je pričate, ali Rable po standardima savremene političke korektnosti ne samo da nije smešan, nego je neukusan i vulgaran, opterećen telesnim gadostima na nivou koji se u rukama manje talentovanih naslednika lako može svesti na banalni klozetski humor. Tu je već ocena rada šarlijevaca u domenu estetike, o čemu bi sada bilo promašeno raspravljati, jer nisu stradali zbog umetničkih domašaja, već zato što su uopšte dirnuli u tabu.

Politička ravan njihovih karikatura, međutim, ne može se zaobići. Ako je ovaj teroristički čin, kako je nazvan u nekim zapadnim medijima, evropski 11. septembar, između Francuske i Sjedinjenih Američkih Država zaista se mogu povući neke paralele. Francuska je predvodnica vojne intervencije kojom je demokratija trebalo da bude donesena u Libiju, zemlja sa mnoštvom neintegrisanih i dalje siromašnih imigranata iz dela sveta koji je donedavno eksploatisala. Zato bi se od Francuza mogao očekivati naročit obzir prema Arapima, kao što se američki karikaturisti klone slikanja debelih usana tipičnih za crnce, dok nemački izbegavaju prikazivanje dugih i kukastih noseva da se ne bi i nehotice podsmevali Jevrejima. Konačno, osetljivost na antisemitizam francuska država je pokazala izvodeći pred sud kontroverznog komičara Dijedonea.

Pitanje je, naravno, do koje granice se individualna savest umetnika sme opterećivati krivicom njegove nacije, naročito kada je reč o satiričarima koji su bili dokazano ikonoklastični prema tabuima sopstvene kulture. Urednik „Šarli ebdoa” Stefan Šarbonije je u jednom intervjuu podsetio i da su se uvek borili za prava imigranata. U nedostatku dubljeg uvida u rad šarlijevaca, nema razloga da mu se ne veruje.

Njihov odnos prema manjinama, ipak, nije bio dovoljno dobar za neke ugledne svetske crtače. Uz izraze saosećanja prema žrtvama i gnušanja prema terorizmu, Džo Sako je za „Njujork tajms” naglasio da za svoje mete bira moćnike radije nego rasne, etničke i verske grupe, osobito one koje se osećaju obespravljenima. Tom Spurdžen je iz solidarnosti na svoj profil na društvenoj mreži postavio neke od karikatura šarlijevaca, ali ih je za njujorški list nazvao rasističkim.

U dilemi su se našli i urednici zapadnih medija kada je trebalo odlučiti da li da i oni prenesu sporne karikature „Šarli ebdoa”. U Americi gotovo da niko to nije učinio, dok u Evropi mnogi jesu. Din Bake, glavni urednik „Njujork tajmsa”, svoj potez je obrazložio time da nije želeo da povredi osećanja muslimanskih čitalaca, kao i nevoljnošću da izloži svoje ljude opasnosti. Zaista, jedan hamburški list je zapaljen već sutradan nakon što je objavio karikature. Britanski „Gardijan”, koji je odmah donirao 100.000 funti francuskom časopisu, takođe nije preneo radove šarlijevaca, navodeći da borba za nečiju slobodu govora ne podrazumeva i obavezu da se ponavljaju njegove reči. Takav stav je zauzeo i Glen Grinvold, novinar koji je objavio dokumenta Edvarda Snoudena, čovek kojem se ne može prigovoriti da uzmiče od borbe za slobodu govora.

Povratak Evrope u 17. vek

Granice slobode govora će sigurno biti preispitivane i na druge načine nakon masakra u Parizu. Redakcija „Šarli ebdoa” je pre tri godine već bila zapaljena zbog karikatura Proroka, a Francuska je morala da zatvori ambasade i škole u 20 zemalja. Paul Kliter, holandski profesor prava, u tekstu koji prenosi „Njujork tajms” kaže da će se Evropa vratiti u period 17. veka, pre svršetka verskih ratova, kada su se antireligijski spisi objavljivali anonimno, ako islamistima pođe za rukom da zastraše javnost i novinare. Kliter podseća da danski karikaturista Kurt Vestergard pod policijskom zaštitom živi već deset godina zato što je objavio jednu podsmešljivu karikaturu Muhameda. Salman Ruždi više nikada nije napisao nešto poput „Satanskih stihova”, niti bi takvu knjigu neko danas objavio, ukazuje Kliter.

Nije čudo što je tu već odavno usvojenu, mada nepisanu zabranu kršio samo jedan magazin iz Francuske, zemlje koja nije prihvatila savremeni koncept prema kojem unutar jedne države obitavaju različite kulture koje se ne smeju uzajamno kritikovati. Umesto multikulturalizma, Francuska se drži klasičnog republikanizma koji podrazumeva da svi građani prihvataju zajednički koncept javnog dobra. „Šarli ebdo” je zato, uz sve kontroverze, možda bio poslednji bastion starinskog shvatanja slobode govora, kakvo je Evropa nekada proklamovala.Zašto je „Politika” objavila karikature

„Politika” je prošle nedelje objavila neke od karikatura zbog kojih su radikalni islamisti u Parizu ubili 12 ljudi u redakciji „Šarli ebdoa”, iako su to odbile da učine mnoge svetske redakcije.

„Politika” je prošle nedelje objavila neke od karikatura zbog kojih su radikalni islamisti u Parizu ubili 12 ljudi u redakciji „Šarli ebdoa”, iako su to odbile da učine mnoge svetske redakcije.

– U trenutku kada je glavna vest da je izvršen pokolj u redakciji „Šarli ebdo” zbog karikatura koje je objavljivao, novinarski standard nalaže da pokažemo čitaocima kakve su te karikature. Sadržaj karikatura postaje nezaobilazan deo vesti. Čitalac ne dobija punu informaciju o onome što se desilo u Parizu ako mediji ne objave karikature – bez obzira na to da li nam se te karikature dopadaju. U tom času više nije bitno da li bi te karikature pre pokolja prošle novinarski standard sajta Udruženja novinara Srbije ili lista „Politika” – napisala je Ljiljana Smajlović, glavna i odgovorna urednica „Politike” i predsednica UNS-a, na sajtu tog udruženja.

Istim motivima se, kaže Smajlovićeva, rukovodila i 2006, kada je na naslovnoj strani „Politike” objavila dansku karikaturu koja je potresla islamski svet. Glavni urednik, navodi ona, mora sam da odluči da li određenu karikaturu smatra političkom satirom ili rasističkim podstrekavanjem mržnje, no to ne znači da takve odluke urednika ili redakcijskog kolegijuma ne mogu postati i predmet javne debate.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend