15. apr 2015.

Tabloidizacija medija je posledica tabloidizacije društva

Vladimir Barovic fotografisao Vladimir Zubac_ocp_w380_h380Pitanje slobode medija je veoma ozbiljan indikator ukupnih prava i sloboda jednog društva, samim tim i pojedinca, svakog građanina. Uporedite samo pisanje/izveštavanje mejnstrim medija u našoj zemlji i na osnovu analize medijskog diskursa, izbora tema, sugestivnih naslova, snimaka, fotografija, možete doneti niz zaključaka. Zahvaljujući spletu negativnih okolnosti i uticaja mislim da se po pitanju slobode medija vraćamo unazad, što nije dobro, kaže za Danas docent na Odseku za medijske studije Filozofskog fakulteta u Novom Sadu Vladimir Barović

On dodaje da svako društvo koje želi da se razvija mora razumeti da je argumentovana medijska kritika neophodna, poželjna i nešto što se u razvijenim demokratijama podrazumeva kao dužnost medija i odgovornih novinara.

„Problem cenzure je višeslojan, ali sve kreće od novinara koji je spreman ili nije spreman da izgubi profesionalni dignitet i pristane na tu igru.“

Nije to kritika radi kritike nego lekovito guranje ogledala pred lice onima koji jesu donosioci odluka i predstavnici elite koja se pita, ma koliko je ta odrednica tumačena neodređeno i široko – naglašava Barović.

Koji su osnovni razlozi postojanja cenzure/autocenzure i sve većih pritisaka na medije i kako bi društvo trebalo da se bori protiv toga?

Cenzuru i autocenzuru imamo od kada postoje mediji i sigurno će u većoj ili manjoj meri postojati sve dok je medija u obliku u kom ih danas poznajemo. Problem cenzure je višeslojan, ali sve kreće od novinara koji je spreman ili nije spreman da izgubi profesionalni dignitet i pristane na tu igru. S druge strane, veoma je teško pričati o borbi sa cenzurom/autocenzurom u vreme kada veliki broj novinara mesecima ne dobija platu ili zarađuje sredstva jedva dovoljna za preživljavanje. Iako to zvuči kao idealistički obrazac, mislim da se društvo može boriti sa cenzurom u prvom redu edukacijom mladih ljudi koji tek ulaze u novinarstvo, ali i razvojem svesti o važnosti postojanja civilizacijskih tekovina demokratskog društva.

Danas o medijima pričaju svi (političari, drugi mediji, posmatrači, analitičari) osim kritičkog društva koje bi trebalo da bude kontrolor rada medija. Čemu to vodi?

Veliko je pitanje da li imamo kritičko društvo u suštinskom značenju te reči i da li u široj javnosti postoji konsenzus oko bitnih pitanja uključujući i medijske slobode. Zrelost društva meri se odnosom prema slobodi govora, osećaju odgovornosti, pravima manjinskih zajednica, toleranciji prema drugačijem mišljenju i spremnosti da se prihvati različitost. Veliko je pitanje koliko smo kao društvo ranjivi, odnosno spremni da prevaziđemo probleme koje nosi bliža prošlost, za šta je dobar primer nedavna polemika najviših srpskih i hrvatskih zvaničnika.

„Tabloidizacija medija je samo posledica tabloidizacije društva u kom se teži ka konstantnoj proizvodnji spektakla u kombinaciji sa ekskluzivnim informacijama i pseudodogađajima.“

Trenutno smo na visokom nivou tabloidizacije medija, dok je ozbiljno novinarstvo na marginama. Da li je tu problem samo u nepostojanju pravog tržišta ili je tabloidno novinarstvo prijemčivije, lakše shvatljivo, ne tera na razmišljanje i samim tim idealno za plasiranje nečijih ideja?

Ozbiljno novinarstvo traži intelektualno angažovanog čitaoca, čoveka koji kritički misli, a ne pojedinca koji žudi za ona čuvena tri „s“ koja su formula za uspeh tabloida – senzacionalizam, seks i sport – uz ogradu da neki teoretičari ubacuju i još jedan element – smrt. Tabloidizacija medija je samo posledica tabloidizacije društva u kom se teži ka konstantnoj proizvodnji spektakla u kombinaciji sa ekskluzivnim informacijama i pseudodogađajima. Tabloidizacija je svetski fenomen i ne podrazumeva samo štampu već čitav javni prostor gde ulazimo u problem bodrijarovskog poimanja i tumačenja simulakruma i simulacije realnosti. Mnogo je lakše plasirati određenu ideju ili poruku preko tabloida koji na banalan način prenosi „jedinu i nedeljivu istinu“ nego preko nekog ozbiljnog, kritički nastrojenog medija koji od konzumenta informacija traži da na osnovu iznetih činjenica sam donosi zaključke.

Mediji i edukacija

Šta mislite o činjenici da se medijski sadržaji pravdaju „kao nešto što publika traži“? Da li su mediji i javni servisi izgubili karakteristiku da edukuju publiku?

– Bojim se da tu imamo zamenu teza. Pitanje je da li publika nešto traži ili joj se nešto nameće da bi se dokazalo kako konzumenti informacija određeni sadržaj svesno žele da gledaju, čitaju, slušaju. Mediji su (čast izuzecima) uglavnom izgubili edukativnu komponentu, ali treba naglasiti da tu obavezu posebno imaju javni servisi koji po definiciji treba da informišu, zabave i obrazuju one koji ih isto tako po definiciji osnivaju, finansiraju i kontrolišu, a to su građani. Imamo veoma malo štampanih i elektronskih medija gde možemo pratiti medijske sadržaje iz oblasti umetnosti, kulture, nauke, dok se velika većina medija fokusira na zabavu ili u najboljem slučaju infotainment. U dobrom delu medija ide se na podilaženje najnižim ukusima publike, a sadržaji postaju krajnje pervertizovani i obesmišljeni. Svaki uređivački potez pravda se visokom gledanošću i tiražem. U ime tih repernih tačaka sve je dozvoljeno i tu nažalost više nema etičkih i profesionalnih ograničenja.

 Foto: Vladimir Zubac 

Ostavite komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*

Send this to a friend