Žarković: Novinarstvo u lošem stanju jer novinari ne osećaju sigurnost

U “Politci ekspres” Žarković je bio urednik unutrašnjopolitičke rubrike. Kako kaže za UNS, taj period pamti kao najbolji kada je reč o ekonomskom položaju novinara.

„Kao jako mlad postao sam urednik unutrašnjopolitičke rubrike u ’Politici ekspres’. Sećam se da sam tada od jedne plate mogao da odvedem suprugu i dvoje, troje dece na letovanje, a da to ne osetim. Ako bih sada to uradio, morao bih da radim narednih pet meseci da to isplatim. Plate su bile redovne i visoke, novinarstvo je bilo dobro plaćena profesija. Istina, tada su bili i mnogo veći tiraži, veliki prihod se pravio samo od prodaje,“ priča Žarković.

U „Vreme“ prelazi 1991. godine. Nakon nekoliko meseci, sa mesta urednika unutrašnjopolitičke rubrike, prelazi na poziciju glavnog urednika lista, gde je ostao do danas. U međuvremenu, Žarković je radio i kao predavač na Fakultetu političkih nauka.

„Dve godine sam bio nastavnik veština na FPN-u, ali sam onda odustao od toga. Imao sam jedan uslov kad sam počinjao, a to je da imam malu grupu studenata. Međutim, studenti su u velikom broju dolazili i onda je to sa početnih dvadeset poraslo na više od četrdeset studenata što je već bila ogromna obaveza za mene. Drugo, to sam sve radio za smešan novac, tako da mi se nije isplatilo,“ priča Žarković i dodaje da danas „nažalost, svi koji se bave novinarstvom, pa i on kao glavni urednik „Vremena“, moraju da ‘tezgare’, jer se od jedne plate, osim u nekim velikim medijskim korporacijama, ne da živeti. Posebno u ovako malim samostalnim projektima kao što je ‘Vreme’.“

„Kod nas su jako niske plate i mi smo zbog toga morali da omogućimo zaposlenima da rade sa strane. Čak smo u određenim periodima, 1995, 1996. godine, onima koji nisu imali dopunski izvor prihoda, tražili dodatni posao. Redakcija mu je na taj način pomagala. Danas se nalazimo u sličnoj situaciji. To, sa jedne strane, jeste neki dopunski prihod, ali je, sa druge strane, onda tim ljudima malo teže upravljati, jer oni imaju dodatne obaeveze. Ali, ne možemo da ih držimo i tražimo od njih da pišu samo za nas kad ne možemo dovoljno da ih platimo“, kaže Žarković.
U nedeljniku „Vreme“ trenutno radi oko 40 novinara i medijskih radnika, a kako kaže glavni urednik ovog lista, taj broj se stalno povećava.

„Mislili smo da će novinari zbog malih plata da odlaze, ali naprotiv. Nama stalno dolaze novi ljudi. Ono što je tužno, često dolaze sa idejom da volontiraju. Mi ih primimo, ali posle mesec, dva dana, počne da nas grize savest i onda se nekako dovijamo da ih ipak platimo“, navodi Žarković i dodaje da je „novinarstvo uopšte, a naročito štampano, jedna grana industrije“.

„Industrija je u recesiji, pa je i novinarstvo. Ono trenutno počiva na jeftinoj ili besplatnoj eksploataciji radne snage. Broj volontera se kritički umnožava. Svi volontiraju, trče rade. I posle se pitamo zašto je novinarstvo u tako lošem stanju. Zato što ti ljudi ne osećaju sigurnost, jure posao, nadaju se da će ako budu slušali nekoga možda i dobiti neki ugovor. Krhka ekonomska situacija je veliki problem“, navodi Žarković.

Kada je reč o isplatama zarada, kao i mnogi mediji u Srbiji i nedeljnik „Vreme“ nije uvek u stanju da plate zaposlenima isplaćuje na vreme.

„Zarade ne uspevamo redovno da isplaćujemo. Od kad je počela velika kriza 2008. godine i kada smo počeli da osećamo pad prihoda od oglasa, uspevamo da podelimo 9, 10 plata godišnje. Ne možemo nikako svih 12 da uspemo da isplatimo. Poreze i doprinose plaćamo redovno, to mora da se plati, ali sa zaradama stalno kasnimo. Mislim da trenutno dugujemo četiri plate,“ rekao je Žarković.

Nedeljnik „Vreme“ je u potpunosti u vlasništvu novinara i finansira se od prodaje lista i oglasnog prostora.

Navikli smo da živimo skromno, sirotinjski. Plaćamo sve obaveze državi tako da smo i sa te strane mirni. Nismo mi velika korporacija, pa ne možemo ni da napravimo veliki poreski dug.

„U ekonomskom smislu, najteže nam je bilo 1996. godine. Tada smo imali ozbiljne probleme, ozbiljne dugove prema štampariji i izgledalo je kao da ćemo doživeti ekonomsku propast. Međutim, nekako smo uz pomoć stranih donatora koji su tada pomagali nezavisne medije uspeli da preguramo tu i narednu godinu i oporavili smo se, stali na noge“, priča Žarković i dodaje da „Vreme“ „nije podložno ekonomskom pritisku“.

„Navikli smo da živimo skromno, sirotinjski. Plaćamo sve obaveze državi tako da smo i sa te strane mirni. Nismo mi velika korporacija, pa ne možemo ni da napravimo veliki poreski dug. Baš zato što smo ‘sirotinja’, neuništivi smo,“ kaže Žarković, ali napominje da je ovaj list „ sa promenom vlasti osetio ekonomski udar“.

„Mnoga javna preduzeća sa kojima smo imali ugovore o oglašavanju, kao što su ‘Službeni glasnik’, ‘Skupština Grada Beograda’, samo su otkazala ugovore i prestala da ispunjavaju ugovorene obaveze. To je na neki način bio njihov odnos prema „Vremenu“. Da se ne oglašavaju u ‘Vremenu’ je njihovo pravo, ali kršenje ugovora nije. Ugovor obavezuje i političke i ideološke neprijatelje“, navodi glavni urenik „Vremena“.

Kako kaže, najbolji period za „Vreme“ u finansijskom smislu bio je 2006, 2007. godine.

„Mi smo ona vrsta novina koja ne reklamira jeftinu robu, nego smo nosioci takozvanih sofisticiranih oglasa, koji se tiču investicionih fondova, banaka, trgovine nekretninima, automobilskog tržišta. To je fenomenalno funkcionisalo 2006. i 2007. godine. Morali smo da povećavamo cenu oglasa da bismo smanjili pritisak. To su bile godine kada je ovde uspostavljen dinamični privredni rast i kada je došlo do velikog nadmetanja. Počela je borba između mobilnih operatera, strane banke su preuzele domaće, pa su se pojavili ozbiljni investicioni fondovi… Nama je tada prihod od oglasa bio 60 odsto ukupnog prihoda. To je na nivou evropskog standarda i zato su za nas to bile mirne godine. Plate su bile redovne, čak smo ih i povećavali. Onda se desila ekonomska kriza, koja kod nas traje već dugo, i sve se promenilo. Sada nam je prihod od oglasa oko 25 odsto, a 75 odsto lista moramo da se finansiramo iz prodaje. Zato koštamo 200 dinara i mi smo ubedljivo najskuplje novine. Uvek je odnos između cene dnevnih i nedeljnih novina bio 1 prema 4, što znači da bi trebalo da koštamo 120 dinara, a ja garantujem da je velikim delom posledica ekonomske krize u novinarstvu, niska cena dnevnih novinara. Ima novina koje se prodaju i za dinar. I onda je ‘Vreme’ „skupo“. To je tačno, ali to je uslov našeg opstanka. Teška je situacija i kraj te situacije se ne vidi. Sad će biti smanjenje plata i to će posebno uticati na srednju klasu, a mi njima prodajemo novine,“ rekao je Žarković.

Tiraž „Vremena“ se menja. Kako kaže Žarković, obično osete veće promene kada povećaju cenu ili kada se „umore od pisanja, pa im dođe kriza“.

„Naš tiraž zavisi i od političkog raspoloženja u društvu i ekonomskog stanja građana. Kada oni imaju više novca, imaju i vremena i potrebu da čitaju“, dodaje on.
Međutim, u „Vremenu“ su, s obzirom na visoku cenu lista, zadovoljni tiražom.

„Svake nedelje prodamo oko 6000 primeraka. To je odličan tiraž i ja sam izuzetn zadovoljan“, kaže Žarković i dodaje da ne vidi kraj ekonomskoj krizi ali da se oni u ‘Vremenu’ „bore, batrgaju i nadaju da će biti bolje“.

Dragoljub Žarković je od 1991. godine glavni urednik nedeljnika “Vreme”. Pre toga, radio je kao novinar i urednik u novinskim kućama “Politika” (1974–1987) i “Borba” (1987–1990). Bio je predavač na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.

Ceni sebe da te cene drugi

U okviru projekta „Ceni sebe da te cene drugi“ UNS razgovara sa novinarima i urednicima o ekonomskom položaju profesije. Nakon razgovora sa dopisnikom “Blica” iz Aleksandrovca Gvozdenom Zdravićem i direktorom i glavnim i odgovornim urednikom “Bravo” radija iz Požarevca Slobodanom Vasićem, treći intervju objavljujemo sa glavnim urednikom nedeljnika „Vreme“ Dragoljubom Žarkovićem . UNS projekat sprovodi uz finansijsku podršku Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije.