Žuto ko limun

Profesor novinarstva na Fakultetu političkih nauka Sergej Lukač je pre gotovo četiri decenije svojim studentima govorio: novinar ne mora sve da zna ali mora da zna – ko zna. I tog starog pravila se i posle toliko godina, čvrsto drže u svim televizijama, pa i u javnom servisu. I u tome, naravno nema ništa loše

Za protekle dve nedelje svet su ustalasala dva velika događaja: teroristički napad u Parizu i obaranje ruskog vojnog aviona na granici Turske i Sirije. Uzrocima i posledicama bavili su se, i to će činiti i dalje, mediji širom planete, pa tako i ovdašnje televizije a kako to već dolikuje veličini i uticaju, najviše Radio-televizija Srbije. Njeni novinari i urednici u emisije pozivaju analitičare, vojnopolitičke i spoljnopolitičke komentatore, profesore fakulteta, sadašnje i nekadašnje diplomate… I da nije, pođimo (nepristojno) prvo od kolega iz „Politike”, Miroslava Lazanskog, Boška Jakšića, Momčila Pantelića, zatim profesora Fakulteta političkih nauka Dragana Simeunovića, Aleksandra Radića, Stevana Dragišića i Vladimira Ajzenhamera sa Fakulteta bezbednosti i mnogih drugih, gledaoci bi ostali uskraćeni za mnoge informacije i pojašnjenja… Stotine pitanja su dobila stotine odgovora (svaka televizija očigledno ima po jedan telefonski imenik u koji se retko upisuju nova imena sa, recimo, imenima onih sa diplomama specijalističkih studija), ali nismo saznali ni mišljenja ni komentare novinara televizije. Oni samo postavljaju pitanje. Nemoguće je poverovati da u, recimo Spoljnopolitičkoj redakciji RTS-a, nema onoga ko može da gleda u kameru i da ono što zna, prepriča gledaocima. Da li se sve pretvorilo u jedno veliko „Da te pitam, da te pitam” iz Bajfordovog „Nevena”? Starije generacije gledalaca će se setiti da je u svakoj kući morala da vlada apsolutna tišina u vreme kada su Stanka Šejtinac, Milan Šćekić ili Goran Milić sa ekrana komentarisali političke događaje. Čak i ako je to bio stav za koji su u „ono vreme” morali da dobiju saglasnost od „drugova od gore”.

Pisati ili govoriti o rijaliti programima postalo je već opšte mesto i to čine, reklo bi se, svi.

Da se čovek zapita kako pored tolikih ljudi koji preziru šund, kič, prostakluk, glupost, neznanje i nemoral, RTS 2 i RTS 3 ili čak za one koji najviše vole „ružičastu boju” Pink 2 (koji emituje dobre filmove i duhovitu britansku seriju „Najgora nedelja mog života”, na primer) nemaju veliku gledanost? Tu matematički nešto nije u redu!

Ali, čak i ako ne gledate rijaliti „Farma” (pa ste propustili da vidite trenutak kada je Kristijan Golubović diskvalifikovan i izbačen sa imanja u Lisoviću zbog nasrtaja na drugog ukućanina, a režija prebacila sliku sa kamere koja snima kravu koja leži u štali), niste bezbedni od talasa prostakluka i uvreda za uši.

Jer, reklamiranje tabloida i spikersko čitanje naslova žutih izdanja može vas zateći kad mu se najmanje nadate. Tada ćete u dvadesetak sekundi saznati sve što vas nikada nije interesovalo. I što je tuđa privatnost. Ili još gore, ako je gore uopšte moguće, zasuće vas izmišljotine o tuđoj privatnosti i glas koji izražajno deklamuje: taj i taj ima rak, pobacila dete tog i tog muškarca, ovaj vara ženu… To čak više nije ni „limun žuto”, to je boja blata, boja mrklog mraka!