Najcrnja hronika

Ovaj kolumnista često odene ronilačko odelo te zaroni tabloidnom kanalizacijom kako čitaoci ne bi morali. Čini to profesionalno i bez žara, uz ubeđenje da, ko povremeno ne prati tabloide, taj ne zna gde živi, kakvim je ljudima okružen i šta režim smera.

Istina, u gnjuranju po fekalijama ima gotovo zabavnih momenata, kao kad vidiš da je Blic opet objavio naslov o strašnoj avionskoj nesreći u prezentu, a unutra neizazvano podsećanje na avionsku nesreću od pre 54 godine.

I tako, misli čovek da je sve manje-više video i da ga ništa ne može iznenaditi, a kamoli šokirati ili zgroziti, kad ono međutim. Neki dan sam video sablazan koju ću opisati, a ako se i čitalac sablazni neka prihvati to kao dokaz da je još živ i da još nije oguglao.

Basajući TikTokom – kuvanje, košarka, opet kuvanje, kuce, kerefeke – iskoči mi video neuglednih Večernjih novosti. Intervjuišu čoveka čije ime neću pominjati. Čovek je trajno obeležen nesrećom – sina mu je ubio psihopata koji je u Duboni i Malom Orašju u maju 2023. ugasio devet mladih života.

Pod zapitkivanjima „novinara“, čovek priča kako bi „zaklao“ ubicu ili njegovu familiju kad bi ih video u selu. Tek tako, kao da govori o kuvanju, košarci ili kucama, jedan zauvek slomljeni otac priča da bi klao polako, tako da se što više muče. Da su roditelji ubice krivi jer su podigli monstruma.

Da, štaviše, celo selo nosi noževe i čeka ih. Da je njegova supruga probala da unese nož u sudnicu kako bi ubila majku ubice.

Banalnost ove strave je u tome što je u klasičnoj formi TikToka, telefon snima u bezveznom kadru, sve traje minut. Ako pomerim palac nagore, krenuće nanovo razbibriga – kuvanje, košarka, opet kuvanje, kuce, kerefeke.

U komentarima videa – da, Večernje novosti su isti razgovor iskoristile da naprave što više videa – ljudi masovno čestitaju ocu. Kažu, i oni bi tako. Podstiču ga na krvnu osvetu. Bodre ga da zakolje. I onda i oni, valjda, pomere palac nagore pa im naiđu snimci kuvanja, košarke, opet kuvanja, kuca i kerefeka ili šta već ko voli, a algoritam isporučuje.
Priznajem da me to porazilo i nadam se da je to dokaz da sam još živ i da nisam oguglao.

Jer, da li je moguće, čak i tu gde smo, i čak i ovakvi kakvi smo, da neko emituje planiranje krvne osvete? Da dovodi ojađenog oca u situaciju da bude uhapšen jer najavljuje ubistvo?

Naravno, to se neće desiti jer se naši tzv. organi ne bi usudili da izazovu dodatni odijum javnosti koja bi, kanda, bila podeljena na navijače za krvnu osvetu i one koji, kao ja, misle da je nesrećni čovek iskorišćen da bi neugledne Večernje novosti imale još koji krvavi klik.

Šta smo, dakle, dobili kad je čovek kojem niko nije pomogao – inače su naše institucije na cedilu ostavile porodice žrtava – stao pred kameru lešinara sa humki, stručnjaka za tonalitet leleka udovica i nijanse crnine na sahranama? Kad je tome još posredovao algoritam, savršeno nezainteresovan za sadržaj sadržaja – kuvanje, košarka, kuce, kerefeke ili krv, njemu je svejedno.

Dobili smo probijanje još jednog lažnog dna. Dubina pada tolika je da se svetlo jedva još vidi.

Naši tabloidi su samo poslednjih dana stoput prikazali snimak čoveka kako se šlogira, mahali privatnim fotografijama jedne devojke, likovali nad snimcima pandurskog ponižavanja ljudi, promovisali krvnu osvetu. Tu mu priče o „ustašama“, „izdajnicima“, „teroristima-blokaderima“ dođu kao limunada.

Kažu da se relativna sloboda štampe u socijalističkoj Jugoslaviji otkrivala u tome što se slobodno i ozbiljno moglo izveštavati o svemu – dok se ne postavlja pitanje Tita ili jednopartijskog sistema.

Danas se relativna sloboda pretežnog dela medija ogleda u tome što mogu da rade bukvalno šta im padne na pamet, da svaku patologiju upregnu u prokleti klik ili gledanost, samo dok su u temama političkim glajhšaltovani da titraju testise prvom među nama.

U toj nedostojnoj, ali za njih već prirodnoj pozi, dok jednom rukom draškolje vođin skrotum, oni drugom rukom rutinski kopaju dublje i dublje, sve dok i poslednji sadržaj koji emituju – uključujući i vremensku prognozu – ne bude senzacija, laž, psihopatologija.