Stiven Kolber uživo optužio svoju matičnu kuću CBS za cenzuru i njihovo saopštenje bacio u đubre

Stiven Kolber, vladajući kralj političke TV satire na nacionalnim TV emiterima Sjedinjenih Država, optužio je uživo u emisiji svoj matični CBS da mu je zabranio da emituje intervju sa demokratskim kandidatom za Senat iz Teksasa.

Nakon Kolberove glasne reakcije na odluku CBS-a da, uprkos šampionskim rejtinzima, ukine njegovu emisiju kako bi, po samom Kolberu, Trampova administracija blagim okom pogledala na pokušaj kompanije Paramaunt global (vlasnika CBS) da kupi Vorner bros diskaveri (sa sve CNN-om u paketu), bilo je naivno očekivati da Kolber ćutke pređe preko ovakve intervencije.

Šta više, narečeni kandidat za demokratskog kandidata za vanredne teksaške izbore za mesto u Senatu, Džejms Talariko, objavio je da je snimak intervjua koji je Kolber po CBS-ovim advokatima smeo da postavi na internet (umesto da ga emituje u emisiji) gledalo pet miliona ljudi (dvostruko više nego što Kolberov šou ima gledalaca prosečno ove godine) i da je samo u prva 24 časa nakon postavljanja intervjua prikupio dva i po miliona dolara u donacijama.

Reklo bi se da je plan da se Talariko omete u političkom delovanju propao. No, da li je to zaista bio plan? Pošto bi to bio veoma loš i predvidivo katastrofalan plan.

Tragovi novog američkog medijskog skandalčića ponovo vode do FCC-a (Federal Communicatons Commission) i Trampovog nameštenika na njenom čelu – Brendana Kara. Po rečima samog Kolbera u emisiji, advokati CBS-a, koji su samo dan ranije odobrili kompletan tekst emisije (kao što svaki put rade), nisu ostavili mnogo toga nejasnog: „…advokati naše mreže, koji su nas zvali direktno, rekli su nam da ne možemo da ga (Talarika) imamo u emisiji. Zatim mi je rečeno na manje jasan način da ne samo da ne mogu da ga imam u emisiji, već da ne smem ni da pomenem da to ne smem.“

Zatim je nastavio: „Pa, zato što moja mreža očigledno ne želi da razgovaramo o tome – hajde da porazgovaramo o tome.“ Aplauz. Ovacije. Publike CBS-a, na CBS-u, protiv CBS-a. Vreme Donalda Trampa, ako nas ne pobije u trećem svetskom ratu i ne skuva u klimatskim promenama, sasvim sigurno nas neće udaviti dosadom.

Kolber je praktično optužio CBS za cenzuru (nije mu prvi put). Pravilo jednake zastupljenosti kandidata na izborima na koje su se pozvali advokati nacionalnog emitera jasno oslobađa takvih obaveza „interviewing programs“, odnosno programe koji intervjuišu kandidate, pored ostalih. To nije smetalo FCC-u, čija su ovo pravila, koja su za poslednjih dvadeset godina jasno podrazumevala da su satirične noćne emisije izuzete, da otvori istragu protiv druge emisije CBS-a, The View. Zašto? I tamo se pojavio Talariko.

Sam CBS se uskoro javio saopštenjem u kojem je mreža ustvrdila da je dala samo „preporuke“, odnosno upozorila Kolbera šta može da se desi i objasnila mu pravilo jednake zastupljenosti.

„Tražili smo i ne možemo da nađemo nijedan primer primene ovog pravila na bilo koji intervju u talk show emisijama, ne samo tokom moje čitave karijere u noćnim emisijama, nego tokom bilo čije karijere unazad do 1960-ih“, rekao je Kolber, zgužvao saopštenje advokata CBS-a, stavio ga u kesu za pseći izmet i bacio van kadra.

U razdeljak te ljubim

Tako se vraćamo na ulogu FCC-a, ali i političke borbe u svemu ovome. Brendon Kar je već u januaru rekao da razmišlja o uvođenju pravila zastupljenosti u noćne satirične formate, ali to – još nije učinio (što Kolber nije propustio da prokomentariše: „Ali je CBS to velikodušno učinio umesto njega“).

Šta više, jedina članica FCC-a iz Demokratske stranke, Ana M. Gomez, poručila je u zvaničnom saopštenju za javnost da nema pravila na koja CBS i FCC mogu da se pozovu da bi ih primenila na Kolberovu emisiju i dodala: „Nije tajna da Paramaunt, vlasnik CBS-a, ima regulatorne interese pred Vladom, ali korporativni interesi ne mogu da opravdaju povlačenje relevantnih informativnih sadržaja (iz programa). FCC nema pravo da nameće ograničenja u slobodi izražavanja i svaki pokušaj zastrašivanja emitera u autocenzuru podriva slobodu medija i poverenje javnosti.“

Politička igra je još interesantnija, kao što je to obično i slučaj. Naime, Talariko nije još ni postao kandidat Demokrata za Senat, već prvo treba to da postane na unutarstranačkim izborima na kojima uverljivo vodi ispred Džesmin Kroket, žene koja je u permanentnoj kampanji već par godina. Talariko je skočio ispred Kroket novcem i velikim brojem pratilaca na internetu i malo uplašio Republikance zato što su smatrali da tradicionalno konzervativni Teksas neće glasati za nju. Talariko, besprekorni mladi čovek sa razdeljkom kakav mama napravi sinu pred posetu crkvi, koji govori sve prave stvari, posvećeni je prezbiterijanac, ali se isto tako zalaže i za LGBT+ prava i protiv američke ofanzivne pomoći Izraelu. Da je neko pravio model političara koji ima kapacitet da prevede Teksas iz konzervativno crvene u demokratski plavu – ne bi ga napravio tako dobrim kao što je Džejms Talariko. Ukratko, rečima samog Talarika na mreži X, preporučujući svoj „zabranjeni“ intervju sa Kolberom: „Tramp se brine da ne preokrenemo Teksas.“

Problem sa Teksasom je što je to država koja se nije srela sa pitanjima nasilnog sprovođenja imigracione politike sa dolaskom Donalda Trampa na vlast. To je njihova stvarnost na granici sa Meksikom, sa svim dobrim i lošim stranama, već decenijama. Populacija Teksasa, koja nikada nije oskudevala u ljudima meksičkog porekla (Teksas je bio deo Meksika pre nego što su ga Sjedinjene Države ratom osvojile), danas se sastoji od oko 40 procenata ljudi iz latinske Amerike i uopšte nije svejedno za koga ti ljudi glasaju. Pa opet, teško da je neko mogao da očekuje da će birači biti pocepani tako jasno – 49 procenata je protiv ovakve Trampove politike, a 51 za. Između, primetićete – nema nikoga. Što znači da je Teksas možda i jedno ubistvo građanke ili građanina lakom rukom federalnih agenata od pobede Demokrata na parlamentarnim i lokalnim izborima koji će biti održani ove godine. Šta su dva procenta u Trampovom svetu naglih promena i nepredvidivih događaja? Gotovo ništa. Ovi vanredni izbori biće naglašen indikator za one prave parlamentarne, u novembru. Trampova reputacija je u igri.

Tako je Džejms Talariko postao jasna meta konzervativaca kojima se podrška latino i crne zajednice u Teksasu za konzervativne politike topi pred očima. Naime, birači poreklom iz Latinske Amerike su vremenom, od 2016. godine, kada je oko 34 procenta glasalo za Trampa, pronašli novu ljubav prema njemu i na poslednjim izborima glasali u njegovu korist sa oko 55 procenata. Kada se malo zađe u detalje, čini se da latinoamerička imigracija jednostavno ne želi više doseljenika u Teksasu i da im je dosta svake vrste imigracije, a posebno nelegalne. To, međutim, ne mora da ostane tako, posebno ako im ICE otima rođake, njihovu decu i starce i šalje ih u dušegupke u Gvatemali. Još je važnije obratiti pažnju na najvažnija pitanja kampanje iz 2024. godine. Latinoamerička populacija u Teksasu ekonomiju i inflaciju sa troškovima života smatrala je važnijom od imigracije.

Tramp i Teksas

Akcije federalne agencije za imigraciju i carine (ICE), ali pre svega nastavak rasta troškova života, koji je Tramp usporio, ali nikako i zaustavio i smanjio, kako je obećavao na izborima, učinile su da opasno mala margina između Republikanaca i Demokrata u Teksasu, ozbiljno ugrožena još na izborima (2018) na kojima je demokratski kandidat, bivši teksaški panker Beto O’Rurk izgubio od hiperpoznatog republikanca Teda Kruza za manje od 3 posto, postane još manja i izvor velike nervoze. Jer, ako postoji udarac koji bi danas uzdrmao Republikance u izbornom kontekstu, od pobede Demokrata u Teksasu teško da se može pronaći destruktivniji. O kakvoj je promeni reč, svedoči i podatak da bi Džejms Talariko postao prvi teksaški demokrata u Senatu još od kako je Lojd Bensten dao ostavku 1988, dakle pre 28 godina. Na predsedničkim izborima je Teksas glasao za demokratu poslednji put u slučaju Džimija Kartera, pre tačno pola veka. Tramp je nepopularan, ali je jednako nepopularan, ili čak popularniji u prvoj godini drugog mandata od Džordža Buša, Baraka Obame i Džoa Bajdena. Ako popravi ekonomiju, ta se nepopularnost da promeniti.

S obzirom da je Kolber vrlo otvoreno stupio u obračun sa sopstvenom TV mrežom prilikom najave njegovog uklanjanja iz programa (ugovor ističe u maju) i čak osvojio još više gledalaca tim gestom, zar nije bilo očekivano da se tako nešto ponovo desi i tako nanese šteta republikanskim kandidatima u Teksasu?

Možda je odgovor u rečima Ane M. Gomez o izazivanju autocenzure kod svih nacionalnih emitera. Ne i onih na radiju, doduše, koje Brendan Kar ne pominje, pošto informativni radio program u Sjedinjenim Državama jasno i većinski naginje udesno, ka Republikancima, nego ovih televizija.

Možda je politička igra i komplikovanija. Za ekstremna tumačenja je uvek plodonosno obratiti se Foks njuzu, video-dnevniku konzervativne Amerike, čije su kočnice u pogledu profesionalnih standarda odavno samo u njihovim osnivačkim dokumentima. Što ne znači i da ništa što objave nije i tačno. Brendan Kar je u programu Foksa skrenuo poglede javnosti u pravcu obračuna između demokratskih kandidata, što je Foks posle dohvatio i ustvrdio da stranka želi mladog, ispravnog, belog kandidata koji ima veće šanse da osvoji Teksas od crne, nepokolebljive, snažne žene koja ponekad ne bira mnogo reči u političkoj borbi. Za to ne postoje dokazi, ali se bar teorija kreće u okvirima mogućeg.

Ako je plan bio da se kroz više sličnih napada (kao što je bio onaj na šou Džimija Kimela, ili kakav se da ne nazreti, već jasno videti iz izjava Brendana Kara koji bez pardona ili dokaza naziva sve medije kritične prema Trampu fejk njuz) svi emiteri na koje federalna država uopšte ima uticaja tokom vremena privedu ka suzdržanosti u izveštavanju o Beloj kući, sve dobija malo više smisla. Manje slobode, pravde i demokratije, doduše, ali više smisla.

Koliko je važan humor?

Da je neko rekao voditeljima humorističkih večernjih programa u Americi da će se naći u ulozi žrtava očiglednog pokušaja kontrole medija predsedničke administracije i jedne od stranaka sa političke scene, i da će postati simboli borbe za vladavinu prava, slobodu govora i demokratiju u Americi, ne bi verovali. Ali ni odbili ulogu, ako ćemo pravo, bar ne nova generacija zvezda noćne televizije, koja čak i kada nije direktno naklonjena političkom humoru, jednostavno mora da se bavi njime zbog očekivanja publike. Ta je uloga mnogo smislenija i sadržajnija od navođenja Amerikanaca na smeh malo pred ponoć na račun poznatih zabavljača i sličnih površnosti.

Sada, kada su se u toj ulozi zaista i našli, dobili su uvećanu popularnost i poštovanje dela Amerike, ali i mesto na ivici sveta televizije, preko koje mogu da padnu u dubine interneta iz kojih je mnogo teže zaraditi novac i održati status zvezde. Svi su oni lepo obezbeđeni, da se razumemo – Kolberova finansijska situacija se procenjuje na 75 miliona dolara, što je i u Americi lep penzioni fond – ali svoj su novac zaradili i niko ne bi smeo da ima pravo da ih na (loše kamufliranu) silu uklanja iz etra zato što nisu poslušni Beloj kući.

Sva ova pretvaranja Brendana Kara i Donalda Trampa da su im namere čiste i demokratske, mi ovde gledamo decenijama i znamo krajnji rezultat, osim kada sami građani stanu između političke moći i slobode govora. Sasvim je moguće, a posmatračima iz posrnulih društava kao što je srpsko to izgleda i verovatno, da kasnovečernji politički humor nestane sa američke televizije (osim Foksa, dakako) i bude proteran u gerilske formate na internetu i kablovskoj televiziji. Njihov značaj u Sjedinjenim Državama je, međutim, uvođenjem politike kao glavne teme, odavno veći nego što je ikada bio.

Tanko kamufliran napad Donalda Trampa na njihovu slobodu govora je taj značaj bespovratno i zauvek „overio“ predsedničkim pečatom najmoćnije države sveta. Pa posle recite da humor nije važan.