Uticaj Radeta Farbara na obojenu revoluciju

 

Među gostima, na njegovu nesreću, našao se i Rade Farbar, koji ima prodavnicu boja u zgradi u kojoj sam živeo. Odgovorio mu je:

– Gospodine, baš sam danas glavnom uredniku Danasa ofarbao vrata na vozilu. Neko ga je udario, pa su kupili vrata druge boje na auto otpadu. I nije audi, nego jugo star desetak godina. I ne vozi ga Spasović, jer on niti ima vozačku dozvolu, niti ume da vozi, već vozi njegova supruga.

Svi su se grohotom nasmejali. Udbaš je, neraspoložen, uskoro otišao. Verovatno na neku drugu slavu, gde, na žalost, neće biti Radeta Farbara.

Ovako je Grujica Spasović, prvi glavni urednik Danasa, u svojoj knjizi „Danas uprkos njima“, opisivao anegdotu iz druge godine izlaženja Danasa kada je sve bilo isto kao danas – o našim urednicima i novinarima kružile su razne neverovatne priče koje su po slavama širili raznorazni profesionalni udbaši. Sada se te neverovatne priče plasiraju sa samog vrha države i njihovih medijskih potrčkala nastalih u koaliciji zla oca i još gore majke. Što će reći – od zlog oca radikala i još gore majke naprednjakuše.

Bili smo, pisao je Gruja: kvislinzi, peta kolona, izdajnici, agenti CIA, mosadovci, udbaši, misionari, mondijalisti, sorosovci, kolaboranti, strani plaćenici, NATO zlikovci, potkazivači, „hulje koje treba uništiti“ (Vojislav Šešelj). Ukratko: „plaćeničke, antisrpske, pokvarene novine, kolaborantski, inostrani i potkazivački list“ (Dobrica Ćosić). A naše ambicije, nastavio je Gruja, bile su znatno skromnije: hteli smo da, bar malo, sačuvamo samopoštovanje, da ne pevamo u horu, da se, kao slobodni ljudi, bavimo svojim poslom, da se odupremo primamljivom zovu senzacionalizma i primitivizma, šovinizma i militarizma, fašizacije i klerikalizacije. Pa makar i ne bili uvek u pravu.

Sve ovo što je napisao Gruja, 28 godina kasnije je potpuno isto, u zarez, samo je ulogu Radeta Farbara, na državnom nivou, onog sa Nikoljdana, preuzela šačica slobodnih medija – pre svih redakcije N1, TV Nova S, Radara, Nove i Danasa.

Mi smo ti koji sve vreme pokušavamo da budemo Rade Farbar – možda nas zato i smatraju delom obojene revolucije, koja, naravno, ne postoji, nego je izmišljena u glavama Vučićeve bizarne pakosne menažerije koja svakoga dana u svakom pogledu sve grđe i beskrupuloznije farba ono preostalih primeraka svojih sluđenih glasača.

I onda mi kao Rade Farbar na onoj slavi izveštavamo da zapravo ništa nije tako kako je ispričao neki udbaš u vidu novinara, neki DB-ovac u vidu partijskog poslušnika, već sasvim suprotno od toga. Ali avaj – oni nastavljaju i žele da nas nema, kao što je onaj udbaš otišao na neku drugu slavu gde, kako piše Grujica, na žalost, neće biti Radeta Farbara. I gde će moći da laže i izmišlja koliko voli dok će ga zadivljeni gosti uz sitne posne kolače bespogovorno slušati.

Svi besprizorni primerci Vučićeve Srbije – ekipe koju ni Felini nije mogao da okupi na jednom mestu – želeli bi da nema naših medija i to je ovih dana kristalno jasno jer nema tog medijskog mrmota, državnog ugursuza, ovlašćenog predsednikovog baksuza koji se nije izjasnio o saznanjima ko će iz naših medija da leti, koga će da „odstrele“, koga će da ukinu i čija nana crnu naprednjačku vunu prede.

Kao da znaju nešto o našoj kompaniji što mi koji bismo trebali da znamo, ne znamo. Srećni su ko onaj udbaš kad je ušao na sledeću slavu, gde nije bilo Radeta Farbara.

Pa nas ovih dana čak i najveći optimisti pitaju: „Kada vas gase?“, „Kada vas upodobljavaju?“, „Šta ćete sada?“

Međutim, ima mnogo više onih drugih.

Kristina iz DS-a je zvala i rekla da ako nam se nešto desi, da ih odmah zovemo.

Stiglo je gomile poruka: „Ako šta treba, tu smo“.

Grubački Branislav, zvani Guta, zvao je iz Zrenjanina, sa opravdanog odsustva, i pitao: „Je l’ treba da dolazim?“

Ima nas Čvorovića, što bi rekao Čvorović Ilija, ali ima i nas Nečvorovića.