Od ljubavi do mržnje i nazad: Kina u imaginaciji Zapada (3): Tabloidna sinofilija kao jeftina zapadofobija

Rastuća kineska populacija postala je predmet i divljenja i straha na Zapadu. Na primer, Džek London je 1910. godine objavio kratku priču Nezapamćena Invazija (The Unparalleled Invasion) u kojoj po prvi put opisuje budućnost seta u kojoj je Kina vojna supersila. U ovoj ranoj naučno-fantastičnoj i distopijskoj priči, Kina postaje izuzetno mnogoljudna i moćna, zapadne države strahuju od kineske ekspanzije, i na kraju pokreću genocidni biološki rat protiv Kine. Iako je London bio socijalista koji kritikuje kapitalizam i imperijalističku eksploataciju, delio je rasističke stavove uobičajene za bele intelektualce svog doba. Antikinesko raspoloženje nije bilo specifično samo za Londona, već rasprostranjeno u većem delu engleskog govornog područja u periodu oko 1880-1920, izdašno se pojavljujući u medijima, političkim kampanjama, radničkim pokretima, zakonima o imigraciji, popularnoj fikciji, pa čak i akademskom diskursu.

Slično tome, poslednji pruski car ili Kajzer Vilhelm II (1888-1918) bio je posebno zabrinut zbog dešavanja na istoku i tvrdi se da je on skovao frazu „žuta opasnost“ ili „žuta pretnja“ (Die gelbe Gefahr). Na primer, brodovi koji su plovili između Hamburga i Amerike imali su statuu arhanđela Mihaila kako se uspešno opire „azijskoj pretnji“, simbolizovane zlatnim Budom. Američki adventistički pastor Grinberi Džordž Rupert je bio vodeći zagovornik ideje o opasnosti od Kine u Americi krajem 19. i početkom 20. veka, povezujući svoje zamisli sa idejama o kraju sveta i sudnjem danu, i koji će biti sukob između Istoka i Zapada (knjiga je iz 1911. godine). Zanimljivo je da je i Rusiju povezivao sa Istokom. General Aleksej Kuropatkin, ruski ministar rata, bio je vodeća ličnost ruskog ekspanzionizma u Aziji, a ove prakse takođe je pravdao idejom o „žutoj pretnji“. Važan segment narativa o „žutoj pretnji“ bila je i opasnost od toga da Kinezi imaju izuzetnu sklonost prema otimanju, zavođenju i silovanju belih žena. U izvesnom smislu, ovo je bio i rasistički i uskogrudi narativ o svojevrsnom „kvarenju“ ili „silovanju“ zapadne, bledolike civilizacije.

Možda najpoznatiji pop-kulturni izraz sinofobije bio je tzv. Fu Manču, personifikacija narativa o „zlim Kinezima“ u romanima britanskog pisca Saksa Gabrijela Romera od 1913. godine. Naime, Fu Manču je bio zli kineski „ludi naučnik“ i „kriminalac“ koji namerava da zavlada svetom, u čemu ga sprečava beli britanski policajac i špijun Ser Denis Nejland Smit. Čuvena je bila i ekranizacija ovih romana poput Maske Fu Mančua iz 1932. sa Borisom Karlofim u glavnoj ulozi. Dakle, Fu Manču je bio dobro obrazovani birokrata sa kineskog dvora, obrijane glave, kosih zlih očiju, zadojen mržnjom prema zapadnoj kulturi.

Važan segment narativa o „žutoj pretnji“ bila je i opasnost od toga da Kinezi imaju izuzetnu sklonost prema otimanju, zavođenju i silovanju belih žena. U izvesnom smislu, ovo je bio i rasistički i uskogrudi narativ o svojevrsnom „kvarenju“ ili „silovanju“ zapadne, bledolike civilizacije

Sociolozi su fascinaciju Fu Mančuom objasnili istinskim verovanjem i paranoji mnogih na Zapadu na prelazu vekova, tvrdnjama o demografskoj eksploziji i teorijama zavere o istinskoj želji Kine da zavlada planetom, odnosno strahovima od kineske pretnje po zapadnu civilizaciju. Otprilike kao i danas. Naravno, doktor Fu nije bio jedini kineski superzlikovac. Slični narativ nalazio se i u Fleš Gordonu (strip iz 1934, čuveni film iz 1980), čiji je antagonista car „Ming Nemilosrdni“, kao svojevrsni Fu Manču u budućnosti i koji nastoji da uništi planetu Zemlju. Kada je reč o ženama, zanimljiv motiv ove šund-literature i „B“ filmova bile su senzualne i manipulativne zavodnice ili kurtizane, „cvetovi lotusa“ itd, kao npr. u filmu Svet Suzi Vong (1960). Zanimljivo je i da se ovaj stereotip pojavio još pre oko sedam stoleća, u Putovanjima Marka Pola, zbog čega se može govoriti o specifičnom kretanju od sinofilije, preko sinofobije, i nazad.

Konačno, slični strahovi i paranoje, prenapučeni mitovima i lošom naukom, nalaze se i u akademskim narativima i danas. Jedan od Njujork Tajms bestselera iz 2009. godine bilo je delo Kada Kina vlada svetom: Kraj Zapadnog sveta i rađanje novog globalnog poretka, britanskog publiciste Martina Žaka (When China Rules the World). U ovom delu Žak opisuje uspon Kine i navodi kako će Kina kao svetska supersila promeniti svet. On zamišlja svet uronjen u „kineski“ tip modernosti, a koji predstavlja refleksiju distinktivne (i stereotipne) kineske kulture i tradicije. Dakle, umesto ideje prema kojoj zapad vesternizuje Kinu, Žak je na osnovu različitih pokazatelja ponudio narativ o tome da Kina preoblikuje zapadni svet po sopstvenom ukusu. U pitanju nije puka fikcija bez uticaja. Leri Samers, rektor univerziteta Harvard i direktor Trezora Sjedinjenih Američkih Država, kao i predsednik Nacionalnog ekonomskog saveta u administraciji Baraka Obame je naveo da je upravo ovu knjigu poneo sa sobom na čitanje tokom Svetskog ekonomskog foruma u Davosu 2010. godine.

Ostatak teksta čitajte na Radaru.