Nekad je bes zdraviji od ćutanja: Zašto se novinari ne žale dovoljno?

„Novinari i novinarke nisu ukras demokratije. To su oni dosadni ljudi koji pitaju zašto nešto nije urađeno kako treba.“

Ta rečenica samo je jedna u nizu koja se pamti iz teksta koji je Vladimira Dorčova Valtner objavila prošle nedelje na svom Fejsbuk profilu, koji su delili i novinari/ke, i mediji, i organizacije iz Srbije i regiona.

Nije teško razumeti zašto je tekst odjeknuo – Vladimira je, kako i sama kaže, pisala o onome o čemu se obično govori u porukama, na kafama i u hodnicima, ali retko javno. Tekst o tome šta zapravo znači biti novinar ili novinarka danas – o tome šta sve stoji iza „samo jedne objave, samo jednog pitanja i samo jednog odlaska na teren“.

Pa i o tome zašto profesionalno novinarstvo, i da hoće, ne može da opstane samo na entuzijazmu i rečenici „svaka vam čast“.

Vladimira je urednica medija Storyteller, lokalnog medija iz Kulpina koji izlazi na srpskom i slovačkom jeziku – i jedine redakcije u Srbiji koja, uz sve što radi, ima i posebnu rubriku za Solutions Stories, odnosno priče koje nude i rešenja problema o kojima pišu.

Ona za Cenzolovku govori o tome odakle je tekst došao, koliko dugo ga piše i o svemu što je pratilo nastanak ovog teksta, ali i o tome kako izgleda novinarski rad u Srbiji – kada nikakvih garancija nema.

Cenzolovka: Čini se kao da ste dugo pisali ovaj tekst. Da li je to istina, i ako jeste – zašto ste ga završili baš sada? Da li je postojao neki „okidač“?

Vladimira Dorčova Valtner: Da, ovaj tekst sam pisala dugo. Doslovno godinama, naravno, u glavi. Slobodno zamislite neku filmsku scenu od pre 40 ili 50 godina: novinarka sedi za pisaćom mašinom, udara po njoj manično i glasno, kao da će tako zaustaviti misli da ne pobegnu, jer joj se čini da se radi o životu i smrti. Samo bez cigare.

To što je ovaj moj status na društvenoj mreži baš sada objavljen posledica je „neregulisanih“ okidača koje živim ja, ali i mnogi drugi novinari i novinarke, već godinama. Samo se ovih dana sve nekako sakupilo.

Sve više primećujem koliko građani i građanke često ne razumeju šta je novinarski posao, šta znači javni interes, šta sve stoji iza jednog pitanja, jednog teksta, jednog odlaska na teren. Postoje ogromna očekivanja od novinara i novinarki, a s druge strane vrlo malo razumevanja za uslove u kojima se taj posao radi.

Od novinara se očekuje da budu stalno prisutni, precizni, hrabri, dostupni, smireni, profesionalni, da prate sve, da reaguju na sve, da pitaju sve, ali se i dalje nekako podrazumeva da sve to rade iz vazduha, entuzijazma i „svaka čast“. A ne rade.

Tu je i prekarni rad, stalna nesigurnost, projektno finansiranje, planiranje života od konkursa do konkursa, od odluke do odluke, od jedne rate do druge. Okidač je bio i trenutak kada tvojoj redakciji ne odobre još jedan projekat koji je za vas bio važan, razvojni, možda i ključan, a ti znaš da realno imate sredstava za još maksimalno tri ili četiri meseca.

Cenzolovka: Kako ljudi reaguju na te probleme?

Dorčova Valtner: Onda ljudi kažu: pa dobro, snaći ćete se. Ali mesec brzo prođe. Jesen brzo dođe. „Od danas do sutra“ nije metafora kada vodiš malu nezavisnu redakciju – to je vrlo konkretan način funkcionisanja. Neko će reći, zapravo mnogi: pa dobro, šta će ti redakcija, nađi drugi posao. Ali ni to nije tako jednostavno. Ko još traži novinarku od skoro 45 godina, koja ne živi u velikom gradu, koja je ceo život provela u novinarstvu, koja ne zna da se preko noći prebaci u neku potpuno drugu profesiju, a pritom zna da je i mnogo drugih novinara i novinarki bez posla?

Može se uvek reći „prekvalifikuj se“, „snađi se“, „probaj nešto drugo“, ali to često zvuči kao da pričamo o aplikaciji na telefonu, a ne o ljudskom životu, porodici, deci, kući, računima, odgovornosti. I zato – da, tekst je izašao iz pritiska. Ne iz želje da se žalim, nego iz potrebe da konačno kažem šta sve stoji iza onoga što javnost često vidi samo kao „objavu”.

Taj pritisak je ponekad toliko jak da ga osećam fizički. Bukvalno. Nije to drama, to je telo koje ti kaže da više ne može da nosi sve što glava pokušava da racionalizuje. Zato je tekst napisan sada. Jer se sve skupilo. I jer sam, iskreno, bila besna. A nekad je bes zdraviji od ćutanja.

Otvaranje prozora, da uđe vazduh

Cenzolovka: Pišete, između ostalog, i o zagađenom informacionom ekosistemu. Da li ovim tekstom pravite malo čistog prostora za sebe, ili i za nas koji smo ga pročitali?

Dorčova Valtner: Mislim da sam ga prvo napisala da napravim malo čistog prostora za sebe. Da izbacim iz mog „sistema“ nešto što se dugo skupljalo. Da kažem naglas ono što se obično govori po inboxima, na kafama, u hodnicima, između kolega i koleginica, ali retko javno.

Ako je tekst došao i do drugih ljudi, onda se nadam da je napravio bar malo čistog prostora i za njih. Ne u smislu da će jedan tekst promeniti ekosistem, naravno da neće. Ali možda može da zaustavi bar jednu pogrešnu pretpostavku. Možda neko sledeći put, kada vidi novinarski tekst, neće pomisliti: „Pa šta, samo su napisali.“ Možda će pomisliti: čekaj, neko je ovo istraživao, proveravao, zvao, čitao, čekao, prevodio, montirao, platio, preživeo.

Zagađeni informacioni ekosistem nije samo propaganda. Nije samo lažna vest. Nije samo spin. To je i svakodnevno nepoverenje. To je i potcenjivanje rada. To je kada se od novinara i novinarki očekuje da budu javni servis, ali bez javne podrške. To je i kada se publika navikne da je sve besplatno, a onda se iznenadi kada mediji nestanu. Meni je ovaj tekst bio pokušaj da malo otvorim prozor. Da uđe vazduh. Ne čist, jer ga nema dovoljno, ali bar stvaran.

Cenzolovka: Koliko je uopšte teško razmišljati o širim problemima naše profesije dok su finansije jedan od glavnih problema?

Dorčova Valtner: Jako je teško. Zato što ti stalno imaš dva nivoa razmišljanja. Jedan nivo je: šta je javni interes, šta treba istražiti, gde su problemi, kome treba dati glas, šta institucije kriju, šta građani treba da znaju, kako da objasnimo nešto važno. Ja sa ovim ustajem i idem na spavanje i obožavam te moje rituale i procese. No, onda dolazi drugi nivo: kako ćemo platiti ljude, internet, prostor, knjigovođu, opremu, gorivo, telefon, alat, montažu, prevod, hosting, poreze, doprinose. Kako ćemo izdržati sledeći mesec. Da li možemo nekome dati honorar. Da li ćemo moći da zadržimo tim. Da li ćemo morati da kažemo ljudima da više nema novca, iako posla ima više nego ikada. I ta dva nivoa se stalno sudaraju.

Problem je što finansijska nesigurnost ne utiče samo na plate. Ona utiče na kapacitet, na hrabrost, na planiranje, na mentalno zdravlje, na mogućnost da se baviš ozbiljnim temama. Istraživačka priča traži vreme. Javne nabavke traže vreme. FOI zahtevi traže vreme. Teren traži vreme. Rad sa sagovornicima traži vreme.

A kada finansijski živiš od projekta do projekta, ti stalno radiš protiv vremena. Zato je teško govoriti o „širim problemima profesije“ kao da su oni odvojeni od finansija. Nisu. Finansije su deo problema profesije. Ne zato što novinari žele luksuz, nego zato što bez stabilnosti nema kontinuiteta. A bez kontinuiteta nema ozbiljnog novinarstva.

Cenzolovka: Tekst se obraća nekom našem imaginarnom čitaocu koji ne razume novinarstvo, ili ga potcenjuje – da li mislite da ovaj tekst može doći do njih? Da li uopšte možemo doći do njih i objasniti im ovo što ste vi pokušali?

Dorčova Valtner: Ne znam da li može doći baš do onih do kojih bi najviše trebalo da dođe. Verovatno će ga najpre razumeti ljudi koji već imaju osećaj za medije, kolege, koleginice, aktivni građani, ljudi koji prate nezavisne redakcije. Ali to ne znači da ne treba pokušavati.

Mislim da moramo stalno objašnjavati proces, ne samo rezultat i ne samo „evo teksta“, nego i: evo kako je nastao tekst, šta smo čitali, koga smo pitali, koliko smo čekali odgovor, šta institucija nije odgovorila, zašto je tema važna, zašto smo išli na teren, zašto ovo košta.

Publika često ne vidi rad koji iza teksta stoji, a novinarstvo je velikim delom baš to – nevidljiv rad. Informacije, naravno, postoje i bez novinara. Vidimo ih svakog dana na društvenim mrežama, u statusima, komentarima, objavama, porukama, snimcima, grupama.

Ljudi dele ono što vide, ono što čuju, ono što ih boli, ono što ih ljuti. I to jeste važno, jer često baš odatle počinje trag. Ali informacija nije isto što i proverena informacija. Snimak nije isto što i kontekst. Status nije isto što i novinarska priča. Utisak nije isto što i činjenica, a viralnost nije dokaz da je nešto tačno.

Zato društvo može imati mnogo informacija, a ipak biti loše informisano. Može imati hiljade objava dnevno, a da građani i građanke i dalje ne znaju ko je odgovoran, šta piše u dokumentima, šta je provereno, šta je manipulacija, šta je javni interes, a šta nečiji pokušaj da skrene pažnju sa suštine.

Tu su profesionalni novinari i novinarke nezamenljivi i to ne zato što sve znaju, nego zato što imaju obavezu da provere, da pitaju drugu stranu, iako ona jako često ignoriše pitanja. Mi smo u obavezi da razdvojimo činjenicu od glasine, da zaštitimo sagovornike, da razumemo kontekst, pa i da priznamo grešku ako je napravimo i pre svega da ne objavimo nešto samo zato što dobro zvuči ili zato što će izazvati reakcije.

Možda do ljudi nećemo doći jednim „velikim“ tekstom, ali možemo malim, stalnim objašnjenjima, transparentnošću, pokazivanjem procesa, pozivanjem publike da učestvuje, da pita, da šalje informacije, ali i da razume da informacija nije isto što i proverena novinarska priča.

Da li je moguće? Jeste, ali nije brzo. I nije lako, i nije dovoljno da to rade samo novinari i novinarke. Ako društvo želi novinarstvo, onda i društvo mora učiti šta je novinarstvo. Jer društvo može bez mnogo toga da improvizuje neko vreme, ali bez profesionalnih novinara i novinarki vrlo brzo ostaje prepušteno buci, utiscima, manipulacijama i onome ko ima najviše moći da svoju verziju stvarnosti predstavi kao istinu.

Cenzolovka: Koliko smo daleko od toga da to „svaka čast“ pređe u neku stvarnu podršku medijima? Da li se svest građana bar malo promenila u pogledu na medije – prvenstveno lokalne perspektive?

Dorčova Valtner: Mislim da se svest pomera, ali sporo i nekako neravnomerno. Na lokalnom nivou ljudi vrlo dobro znaju kada im je neki medij važan. Znaju kada neko dođe u njihovo selo, kada ih pita, kada objavi problem, kada institucija posle toga reaguje, kada se njihova priča prvi put negde vidi.

Tada podrška postoji. Ljudi kažu „hvala“, „svaka čast“, „samo nastavite“, „vi jedini pišete o ovome“. Ali između „svaka čast“ i stvarne podrške postoji veliki jaz. Stvarna podrška znači donacija, pretplata, deljenje teksta, slanje informacije, javljanje na poziv redakcije, poverenje, strpljenje, spremnost da se razume da novinarstvo košta.

I tu smo još, čini mi se, daleko i to zato što ljudi neće nikada podržati medije, nego zato što su i sami ekonomski pritisnuti, nepoverljivi, naviknuti da je sadržaj besplatan i često umorni od svega.

Deo odgovornosti je i na nama, čini mi se da moramo bolje objašnjavati zašto podrška nije „pomoć novinarima“, nego ulaganje u pravo javnosti da zna. Iz lokalne perspektive, ja vidim da ljudi prepoznaju kada ih neko stvarno sluša, ali još učimo kako da to prepoznavanje postane održiva podrška.