Ukrajinski novinari: Preživeti dronove, rakete i laži

„Mislila sam da se čovek može naviknuti na sve, ali pogrešila sam. Ne mogu da se naviknem na granatiranje. Svaki put nakon neprospavane noći teško je preživeti sledeći dan”, kaže Julija Šeludko, poznata ukrajinska novinarka, izvršna producentkinja Ukrajinskog radija i članica uredničkog borda Suspiljnog (Suspilne), nacionalnog javnog servisa Ukrajine.

„Volim svoj posao. Saznanje da radim nešto smisleno daje mi snagu da nastavim dalje, ali fizički je teško ostati budan, raditi ceo dan, a zatim se noću ponovo plašiti granatiranja. Odlučila sam da svaki dan moram da živim kao da mi je poslednji. Ponekad mi ta misao pomaže da mirnije reagujem na mnoge stvari”, kaže Šeludko za Cenzolovku.

„Moje dete još ne razume šta su raketni napadi i udari šahid-dronova. Naš pas, s druge strane, strahovito ih se plaši”, ističe Aljona Romanjuk, ukrajinska novinarka, fektčekerka, stručnjakinja za medijsku pismenost i profesorka Naučno-istraživačkog instituta za novinarstvo Kijevskog nacionalnog univerziteta „Taras Ševčenko”, i dodaje:

„Najgori deo, zapravo, nisu noći. Najgora su jutra posle napada. Kada vozite na posao i vidite šta je sve pogođeno, saznajete ko je te noći stradao – ko je od prijatelja, poznanika ili rođaka ostao bez doma, ko je završio u bolnici. Emotivno je to veoma teško. Izbaci vas iz svakog ritma, ne samo iz radne rutine.”

Medijska pismenost pod bombama

Noć i jutro uoči razgovora za Cenzolovku, Julija Šeludko i Aljona Romanjuk sa porodicama proživele su jedan od najmasovnijih i najsmrtonosnijih kombinovanih vazdušnih napada na Kijev.

Rusija je napala prestonicu Ukrajine naizmenično sa 496 jurišnih i lažnih dronova, 74 krstareće rakete i balistička projektila. Mediji su javljali o poginulim civilima (u naredna dva dana broj će narasti na 31 ubijeni i 102 povređena), o pogođenih 130 zgrada, o vidljivim tragovima rata u svakoj gradskoj opštini.

Dva sata po okončanju 12 neprestanih časova vazdušne opasnosti, dok se Kijevom osećao miris paljevine i dima, naše sagovornice su išle na međunarodnu konferenciju o medijskoj pismenosti – i to uprkos činjenici da se društvenim mrežama širila vest (za koju će se utvrditi da je lažna) da je objekat u kome se skup održava gotovo srušen.

Bilo je daleko od bezbednog. Dok su dolazile, videle su vatrogasce kako gase požar na zgradi preko puta.

U prostoriji nazvanoj Resilience Hall, podrumskoj garaži hotela preobučenoj u pravu konferencijsku salu, sa još stotinak novinara i medijskih stručnjaka, učestvovale su na okruglim stolovima i razgovarale o tome kako medijskim obrazovanjem i zaštitom novinarki učvrstiti štit informacionog otpora protiv hibridnog bojišta proizvodnje laži, manipulacija, propagande i zloupotrebe veštačke inteligencije.

Rusija cilja medijske radnike

Dmitro Vlasov, novinar, dopisnik i snimatelj ukrajinskog servisa BBC-ja, isticao je sve veće opasnosti sa kojima se suočavaju ratni dopisnici u Ukrajini i zastarelost njihove zaštite. Često ne žele da nose standardne teške pancire sa vidljivim oznakama „PRESS”, jer ograničavaju pokretljivost, koja je od životne važnosti pod naletom dronova. Zagovarao je korišćenje lakših pancira, kakve nose pripadnici obezbeđenja.

Sam znak „PRESS” posebno je ciljan.

„Ubijen je 21 ukrajinski novinar dok su obavljali svoj posao. Rusija namerno cilja medijske radnike. Zato koristimo samo neutralne crne ili plave boje, bez slova”, kaže Sergij Tomilenko, predsednik Nacionalnog udruženja novinara Ukrajine.

Govoreći o mnogim problemima u ime 12.000 članova, posebno podvlači da su četiri novinarke i 24 novinara i dalje nezakonito u ruskim zatvorima.

„Izloženi su mučenju, pretnjama, nehumanom postupanju i uskraćivanju medicinske nege. To je teško kršenje humanitarnog prava. Nećemo prestati da zahtevamo njihovo oslobađanje”, podvlači Tomilenko za Cenzolovku.

Među novinarima ubijenim u ratu je i četvoro kolega Julije Šeludko: Oleksij Olhovik, Dmitro Sirik, Irina Cibuh i Kirilo Polikevič. Od posledica granatiranja mnogi koji nisu ranjeni šrapnelima imaju posekotine od razbijenog stakla ili potres mozga od siline udara.

Kamerman dopisništva u Hersonu Volodimir Čepinoga ranjen je u blizini svoje kuće, a glavni inženjer Vadim Homenko povređen je u eksploziji ruske protivpešadijske mine. Rusko granatiranje uništilo je domove 23 novinara, najviše u Kijevu, u regionima kraj fronta i u zaleđu Ternopoljske oblasti.

„Trenutno nema bezbednog mesta nigde u Ukrajini. I delove zemlje u pozadini mogu da pogode rakete ili dronovi. Niko nije bezbedan”, insistira Julija Šeludko, koja ističe da je najteže izveštačima sa prvih linija fronta, koji rizikuju živote pod stalnim granatiranjem raketa, dronova i navođenih bombi.

Prozori na njenoj kući više se ne zatvaraju, jer su okviri oštećeni udarnim talasom.

„Ali i dalje imam kuću i prozore. I to je samo po sebi uteha”, ističe.

Zeleni koridori radijskog signala

Kako je u ratu radijski signal postao slamka spasa, vodič za put do bezbednog tla, priča Julija Šeludko, izvršna producentkinja Ukrajinskog radija:

„Rat je uveliko promenio ulogu radija. Građani su shvatili da je veoma praktičan, može se slušati čak i kada nema struje ili interneta. Na početku smo putem radija najavljivali „zelene koridore” i, zahvaljujući tome, ljudi su uspeli da se evakuišu. Radio služi i kao sistem uzbunjivanja; emitujemo upozorenja o vazdušnoj opasnosti. U pograničnim regionima neprijatelj pokušava da ometa naš signal, ali mi i dalje emitujemo. Ukrajinski radio se može čuti čak i na privremeno okupiranim teritorijama.”

„Mnogo nam znači što ljudi slušaju, gledaju i čitaju javni servis i veruju da pružamo pouzdane informacije. Dokazali smo da se naši mediji pridržavaju novinarskih standarda”, ističe naša sagovornica.

Novinarska etika prva je na testu u vreme rata.

„Beskrupulozni Telegram kanali zanemaruju sve mere predostrožnosti, šire neproverene informacije i ignorišu etičke principe. Izazov je i borba protiv dezinformacija i propagande. Pravimo sadržaj kojim pokušavamo da objasnimo našoj publici kako da razlikuje lažne vesti od istine. Istovremeno se suprotstavljamo digitalnim pretnjama, napadima i hakovanju, kao i otkrivanju ličnih podataka”, objašnjava naša sagovornica.

Borba na digitalnom frontu

Aljona Romanjuk pokušava da pomogne da se razdvoji istina od iluzije, da se zaustavi prefinjena propagandna selekcija pristrasnih informacija koje se oslanjaju na snažna  osećanja straha i besa:

„Rusija gradi svoju propagandu na problemima koji zaista postoje u ukrajinskom društvu. Uzima stvarnu činjenicu, iščupa je iz konteksta i predstavlja je kao „trend” šireći je na društvo u celini. Svaku osetljivu temu – mobilizaciju, korupciju, ratni zamor – Rusija koristi da polarizuje ljude. Otvorenu laž je relativno lako razotkriti: odvajate činjenice od mišljenja i proveravate podatke – oni su ili istiniti ili nisu. Mnogo teže je sa informacijama kod kojih je deo istine pomešan sa delom laži, sve začinjeno emocijama, pa se činjenice zamenjuju sudovima naslaganim na vruću temu i informacioni vakuum.”

Ona se bavi borbom protiv dezinformacija kroz projekat „NotaEnota” (NotaYeNota) koji je pokrenula. Objašnjava da je veštačka inteligencija promenila pravila propagandne igre i učinila je višestruko jeftinijom i bržom, povećala proizvodnju lažnih sadržaja, dezinformacija i manipulacija.

„Pojavljuju se grupe i nalozi na mrežama koji imitiraju ukrajinske. Za nekoliko dana objavljene su stotine kratkih video snimaka od 15 sekundi – svi generisani veštačkom inteligencijom i usmereni ka različitoj publici kroz teme koje su najosetljivije za društvo. Za vojsku: ‘Treba da pobegnete sa fronta’. Za porodice vojnika: ‘Svuda su gomile onih koji izbegavaju mobilizaciju, čemu sve ovo; neka se muž vrati kući – bolje da ga sakrijem u podrum, ali će biti blizu’. Za mladiće: ‘Napustio sam Ukrajinu jer mi ona ništa ne pruža, a u Poljskoj ili Nemačkoj mogu da živim kao čovek’”, govori Aljona Romanjuk.

Aktivnost hiljade propagandnih botova dolazi do usijanja na Telegramu, Iksu, Tik toku, dok sa neba doleću rojevi dronova i raketa. Sagovornici Cenzolovke se s tim suočavaju svake noći dok pokušavaju da prežive sa svojim porodicama.

Neki od ovih snimaka dostižu milione pregleda. Neki prepoznaju da je sadržaj generisala veštačka inteligencija i ne nasedaju, ali mnogo je i onih koji doprinose viralnosti takvih snimaka.

Živeti sa smislom

Kada je u novembru 2024. godine udarni talas izbacio sve prozore iz ležišta na Institutu za novinarstvo Nacionalnog univerziteta „Taras Ševčenko” u Kijevu, gde predaje Aljona Romanjuk, nastava nije stala. Prešla je na dve nedelje onlajn, tačno onoliko koliko je trebalo da se uklone ruševine i postave novi prozori.

Kako, posle četiri i po godine rata kome se i dalje ne vidi kraj, novinari i dalje žive i rade?

„Navikli smo se. Bez obzira koliko je šahida i balističkih raketa proletelo pored vaše kuće ka gradu tokom noći, ujutru se probudite – i počinje novi dan. Saberete se i shvatite: naša snaga je u jedinstvu i važno je da nastavite da radite ono što radite. Jer ako odustanemo, neprijatelj pobeđuje. Za mene je rad sa informacijama deo odbrane zemlje: Rusija napada Ukrajinu ne samo raketama, već i narativima i lažima. Dakle, ako je počeo novi dan, mora se živeti. I živeti sa smislom”, kaže Romanjuk.