Kakvi mediji, takva demokratija: Spajanje Paramaunta i Vorner brosa

Ako bi u nečemu mogli da držimo lekcije prosečnim stanovnicima SAD, to bi možda moglo biti prepoznavanje opasnosti od klizanja sopstvenog društva u autoritarizam. Među stotinama ovakvih događaja pod administracijom Donalda Trampa, najistaknutiji u poslednje vreme je merdžer (objedinjavanje) dve kompanije koje zajedno, sa već postojećim uticajem na javnost, postaju ogroman medijski balast koji menja medijsku ravnotežu u pravcu konzervativizma i Donalda Trampa. Način na koji se odvija pokušaj spajanja dve mega-kompanije, u poslovnom slengu se naziva i „nasilno preuzimanje“ (hostile takeover).

Paramount Skydance (PS), vlasnik svega što na sebi nosi skraćenicu CBS, pa i jednog od najvažnijih tradicionalnih informativnih TV kanala u Sjedinjenim Državama, pristao je na odlaganje potpisivanja ugovora o merdžeru sa Warner Bros Discoveryjem (WBD) od 28 dana.

Odlaganje je pred sudom zatražilo 12 američkih država predvođenih Kalifornijom, najpre zbog vlasništva WBD-a nad CNN-om, najuticajnijom kablovskom informativnom televizijom kritičnom prema Donaldu Trampu. Zajedno sa vlasništvom nad pomenutim CBS-om, porodica Elison, koja stoji iza PS, je preko mega-kompanije Oracle pod njihovom kontrolom i ključni partner kineske kompanije ByteDance, vlasnice Tik-toka (Oracle obezbeđuje klaud hosting, bezbednost podataka i reviziju, pored ostalog).

Uz CNN, ali i čitavu HBO mrežu (sa dobrim političkim dokumentarcima) koju nameravaju da kupe zajedno sa WBD, jasno je da projektovani medijski uticaj Lerija Elisona i njegovog sina Dejvida na birače u SAD postaje sumnjivo skoncentrisan na jednom mestu za društvo koje želi da ostane demokratsko.

Odlaganje potpisivanja ugovora treba da pruži sudu vremena za odluku o zahtevu za privremenu zabranu merdžera i koštaće Paramount Skydance oko 7 miliona dolara dnevno u penalima koje je kompanija obećala deoničarima Warner Brosa ako cela stvar ne bude ugovorena i potpisana do 30. septembra.

Rojters je izračunao da je za ovakve odluke sudijama u poslednje vreme u proseku bilo potrebno oko osam meseci. No, nije da se ne isplati, kako ćemo videti kada malo „zaoremo“ po pozadini odnosa Donalda Trampa i Lerija Elisona, a ni porodica Elison nije baš bez novca.

Porodica Elison

Vlasnici PS su Dejvid (CEO Paramounta) i Leri Elison (koosnivač mega-kompanije Oracle), koji kontrolišu 70% akcija. Paramount Skydance je nastao prethodnim objedinjavanjem Paramount Global, National Amusement i Skydance Media, postavši veliki igrač na medijskom polju.

Oracle je jedna od najvećih svetskih kompanija za softver i hardver i redovno se navodi kao jedna od vodećih u svetu po tržišnoj kapitalizaciji (jednostavan, ali dobar način merenja vrednosti kompanije – koliko tržište misli da je kompanija vredna).

Kako ga ne bi pomešali sa standardnom tek-braćom, treba reći da je Leri postao glavni u Oracleu još 1977. godine, prepoznavši da će sa razvojem kompjutera podaci, odnosno informacije biti najvažnija valuta budućnosti. Njegovo bogatstvo je procenjeno na preko 200 milijardi dolara, a Forbs ga je 2006. proglasio za najbogatijeg stanovnika Kalifornije, u kojoj je konkurencija dosta oštra na tom polju.

Čak je stigao da bude i član upravnog odbora Applea (1997–2002) i to kao jedan od retkih ljudi u koje je Stiv Džobs imao poverenja, sve dok nisu počeli da zastupaju potpuno različite koncepte i pravce razvoja kompanije.

Čime se bavi Oracle? Mnogim stvarima, ali je centralna prikupljanje i organizacija podataka sa interneta. Firma prodaje neverovatne količine podataka svima kojima su potrebne da se u njima lakše snađu – vojsci, zdravstvu, komercijalnim biznisima. Ne treba biti ekspert u mnogo čemu pa shvatiti da je pojava veštačke inteligencije, gladne podataka, učinila Oracle još većom i bogatijom – cene akcija su više nego udvostručene od AI buma naovamo.

Da li će Leri zaista i upotrebiti svoje vlasništvo za intervencije na uređivačkim politikama ovih medija? Pa, ako je sudeći po svemu što se dogodilo na CBS-u nakon promene vlasništva, svakako da hoće.

Leri Elison je na najvažniju poziciju u produkciji informativnog programa na CBS-u postavio Beri Vajs, ženu sa skromnim novinarskim iskustvom za takvu poziciju, ali zato politički otvoreno opredeljenu za konzervativce.

Prva očigledna žrtva bio je Stiven Kolber, čija je politička kasnonoćna satira ostavljena da se događa do isteka ugovora i onda prosto ukinuta uprkos velikoj popularnosti.

Uskoro je i Skot Peli, časni novinar legendarne emisije „60 minuta“ pred krajem karijere, dao otkaz, osuvši drvlje i kamenje na političke intervencije u programu rekavši pred čitavom redakcijom da Elisonovo rukovodstvo „ubija“ njihovu daleko najvažniju informativnu emisiju i istinsku ikonu američkog novinarstva.

Dakle – da, Leri će upotrebiti svoje vlasništvo za neprimeren uticaj na uređivačku politiku. Iako se kao jedan od uslova za dobijanje dozvole za merdžer pominje i potpuna uređivačka nezavisnost CNN-a u slučaju preuzimanja, jasno je (i iz izjava učesnika procesa i dokumenata) da će CNN najverovatnije biti spojen sa informativom CBS-a, što je uobičajen proces u ovakvim „spajanjima“ kompanija sa sličnim finalnim proizvodima.

CNN i HBO pod autobusom

Ako neminovnost uticaja potencijalnih novih vlasnika na uređivačku politiku još uvek nije sasvim jasna, možemo da se osvrnemo i na izveštavanje Gardijana od pre osam meseci, kada je merdžer još bio bez dozvole američke Savezne komisije za komunikacije, kada su izvori iz Bele kuće opisali razgovor Lerija Elisona sa zvaničnicima administracije o promenama uređivačke politike CNN-a i čak otpuštanju par novinarki koje posebno nerviraju Donalda Trampa.

Izjava Seta Sterna, glavnog zagovarača u američkoj neprofitnoj Fondaciji za slobodu medija, možda i zato što nije u ugovornom odnosu sa bilo kim u ovo priči, mnogo je eksplicitnija:

„(Dejvid) Elison će bez razmišljanja baciti prvi amandman (sloboda govora), CNN-ove reportere i filmove HBO-a pod autobus ako stanu na put širenju njegove korporativne imperije i punjenju njegovih džepova“. Podsetio je i da je „cenzura loša za biznis“ i da bi deoničari WBD-a trebalo da prepoznaju da „prodavati kompanije koje zavise od prvog amandmana cenzorskoj marioneti Bele kuće nije samo moralno pogrešno, već i štetno po njihov interes“.

Još je eksplicitnije pismo koje su glumci Benedikt Kamberbeč, Alan Kaming i Benedikt Vong objavili u Gardijanu, ohrabreni pismom koje je Liza Nendi, ministarka digitalnih tehnologija, kulture, medija i sporta poslala čelnicima PS i WBD. Pored ostalog (vidi okvir), naveli su da je svaki prethodni merdžer koštao industriju hiljada poslova, filmova i TV proizvoda, kao i da dokumentarci koji se ne sviđaju sve malobrojnijim vlasnicima distribucije ne uspevaju više da dođu do publike ni kada dobiju Oskara.

Britanska filmska i TV produkcija je snažno vezana za Holivud i SAD, odakle crpi velika sredstva koja godišnje doprinose budžetu Velike Britanije sa oko 12 milijardi funti. Prethodna „ukrupnjavanja kapitala“ na tom polju ostavila su duboke ožiljke i umetnici koriste svoju slavu da skrenu pažnju britanske javnosti na merdžer koji još nije postao važna vest u Britaniji.

Čemu se onda mogu nadati ljudi na CNN-u, nije teško zamisliti, pošto je ova kablovska informativna televizija praktično na suprotnom političkom kraju medijskog spektra u SAD u odnosu na Trampa, njegove MAGA republikance i notorno propagandni Fox News.

Elizabet Voren, umereno progresivna senatorka, nazvala je ovaj merdžer „groznim vestima za sve Amerikance koji ne žele da milioneri bliski Trampu kontrolišu šta (Amerikanci) gledaju i koliko to plaćaju“, dodavši da objedinjavanje „smrdi na korupciju i zloupotrebu moći“.

Demokratske institucije, iako spore, nisu ćutale na ovako očigledno sumnjivu koncentraciju medijske moći u rukama čoveka koji tako otvoreno zastupa interese najvišeg javnog funkcionera u državi, ali nisu mnogo ni mogle da učine. Džejmi Raskin i Frenk Paloun, članovi Kongresa iz Demokratske stranke, pritisli su Dejvida Elisona (Lerijevog sina, koji je CEO Paramounta) da se izjasni o tome da li je istina da je nudio Beloj kući izmene u programskoj orijentaciji CNN-a u slučaju merdžera, u zamenu za zeleno svetlo za objedinjavanje.

Zatražili su i objašnjenje o tome zašto je Paramount tražio i dozvolu da se u ovom poslu pomogne značajnim sredstvima iz inostranstva. U Paramountu su već od ranije prisutni državni investicioni fondovi Saudijske Arabije, Ujedinjenih Arapskih Emirata i Katara, mada ne u velikim procentima. Elison se jednostavno nije oglasio na zahteve kongresmena, baš kao što ni Paramount nije dao Kongresu tražena dokumenta iz prepiske kompanije sa Komisijom za komunikacije.

Bitka za američke medije

Konzervativni političari uspešno su uverili svoje birače u pristrasnost i „levu“ orijentaciju tradicionalnih brodkastera (CBS, NBC, ABC), otvorivši široko polje za politički pristrasno novinarstvo sa kablovskih televizija (Fox News, MSNBC, CNN…).

Problem je u tome što istraživanja kao što je „Raspakivanje medijske pristrasnosti u rastućoj podeli između kablovskih i tradicionalnih emitera vesti“ pokazuju da su tradicionalni emiteri zapravo vrlo neutralni i da se još uvek drže profesionalnih principa i standarda, a da kablovski emiteri krše sva ta pravila.

Drugim rečima, konzervativcima na čelu sa Trampom, uprkos povremenim primerima neprofesionalnosti na neutralnim emiterima vesti (što se događa svakom mediju ponekad), ne sviđa se profesionalno izveštavanje o njima, kao ni bilo kome ko zaobilaženje zakona za sopstvene interese vidi kao normalno. Sve veći broj presuda američkih sudova protiv Trampovih ukaza, odluka i postupaka dopušta ovakvu karakterizaciju njegove administracije.

Američko društvo je, međutim, u međuvremenu teško polarizovano i, iako dobrodošle, ovakve upozoravajuće analize (kojih je bilo i u vreme početaka polarizacije), nisu uspele da prodru do svesti građana ili akcija političara.

Ova će se bitka, bitka za američke medije, fizički odvijati na sudovima, berzama i po ugaonim kancelarijama viših spratova poslovnih solitera. Pravi stratezi, međutim, domunđavaće se u političkim prostorima – Kapitol Hilu, Beloj kući i golf terenima.

To nije ništa novo, ali je uspeh u borbi za zauzdavanje političke zloupotrebe informisanja direktno proporcionalan stanju demokratije u bilo kom društvu. A to stanje na Indeksu demokratije lista Ekonomist stavilo je Sjedinjene Države, nekada uporište zapadne demokratije, na 34. mesto u svetu i to u kategoriji „demokratije sa manama“, umesto „potpune demokratije“.

Tako su naši ljudi kojima su demokratija i ljudska prava na srcu doživeli da silne lekcije iz civilizovane politike koje su nam (uglavnom s pravom) držali, između ostalih, i američki zvaničnici, novinari i aktivisti, sada koristimo da sa zebnjom pratimo događaje sa druge strane Atlantika. Svako takvo posrnuće u Vašingtonu obično izazove značajne posledice u životima ljudi u zemljama koje se za pristojno uređenje još uvek bore.

Sada bi mogli da im kažemo, kao što su oni nama (ponovo s pravom):

„Pokažite mi stanje vaših medija i ja ću vam reći stanje vaše demokratije.“