16. nov 2018.

Boris Varga: Decentralizovati upravljanje manjinskim medijima kojima su osnivači nacionalni saveti

Novinar i politikolog Boris Varga koji je od septembra 2018. godine na funkciji direktora Novinsko izdavačke ustanove „Ruske slovo“ iz Novog Sada, za „Komšijske novosti“ govori o medijskim slobodama u medijima na jezicima nacionalnih manjina, njihovom ekonomskom položaju, odnosima sa nacionalnim savetima…

– Kako biste ocenili medijske slobode u medijima na jezicima nacionalnih manjina, a kako uopšte u medijima u Srbiji? Ima li razlike?

Iako ne bi trebalo da bude, ipak mislim da razlike postoje. Pre svega, retki su nezavisni mediji na jezicima nacionalnih zajednica, jer su većinom zavisni od državnih sredstava Republike Srbije, ili od finansijske podrške iz susednih država, poput Mađarske. Stoga je tu prostor za političke i druge razne uticaje i mešanja pojedinih interesnih grupa mnogo veći nego kod ostalih medija. Izuzetak je brojna mađarska zajednica, koja ima model samoodržanja nezavisnih medija.

– U kojoj meri, po Vašem mišljenju, postoje uticaji na uređivačku politiku manjinskih medija? Ko sve utiče na novinare i urednike u ovim medijima?

Situacija je različita od medija do medija. Još 2011. koplja su se slomila na „Mađar so-u“, kada je napravljen presedan sa veoma glasnom smenom glavnog urednika Čabe Presburgera, veoma (in)direktno od strane Nacionalnog saveta Mađara. Tada je uspostavljeno nepisano pravilo da nacionalni saveti nacionalnih manjina mogu da bez ikakvih posledica prekrajaju kadrovsku i uređivačku politiku medija kojima su osnivači.

Međutim, u drugim zajednicama u Vojvodini ne postoje toliko eksplicitni primeri, ali tihi pritisci itekako postoje. Recimo, dok sam bio odgovorni urednik „Ruskog slova“ (2013-2017) dolazili su nam pojedini članovi Nacionalnog saveta Rusina sa primarnom namerom da nas „informišu“ o svojim aktivnostima i da „pomažu“. Sve to se kroz nekoliko meseci završilo besprizornim mešanjem i mojim odlučnim imperativnim odgovorom da se ne vrši pritisak na novinare i urednike.

I nisu samo nacionalni saveti u pitanju kada je reč o pritiscima. Lokalne vlasti su ponekad još manipulativnije prema manjinskim novinarima. Od ignorisanja medija i pojedinih dopisnika, do otvorenih zahteva da se o pojedinim temama izveštava ili ne.

Tu su i poslovni interesi moćnih i utucajnih pojedinaca koji mogu da predstavljaju glavni razlog novinarske autocenzure.

Problem je očito kompleksne prirode, jer su često dopisnici neprofesionalni novinari koji nisu toliko samouvereni u oblasti etike, prava i sloboda izvešatavanja, pa pred pritiscima brzo popuste.

– Po Vašem mišljenju, ali i iskustvu, ima li cenzure u manjinskim medijima?

U pojedinim. Ali mislim da je u manjinskim medijima sistemski ukorenjena samocenzura.

– Zbog čega?

Situacija je slična kao u svim medijima u Srbiji. Pre svega – zbog egzistencijalnih razloga.

To su mediji gde su decenijski, u kontinuitetu, na čelu bili partijski ljudi: od komunističkih kadrova, preko kadrova Miloševićevog režima, pa ni postpetooktobarska vlast nije imala kočnice kad su u pitanju manjinski mediji kao partijski plen. Sada će izbori za nacionalne manjine da pokažu kako će se vladajuća SNS, odnosno njeni saveznici u manjinskim zajednicama, odnositi prema manjinskim medijima. Ako se po jutru poznaje dan, predizborna kampanja ne ukazuje na neke pozitivne promene, štaviše.

Na izborima za Nacionalni savet rusinske nacionalne manjine uvek su veoma aktivno učestvovali novinari. To je dobro ukoliko nema sukoba interesa jer se nacionalni saveti bave i pitanjima informisanja, ali najčešće se u praksi radi o ulasku u nacionalni savet novinara iz medija kome je to telo i osnivač i onda počinju klijentelističke konstrukcije putem kojih se utiče na rad medija, kadrovsku politiku, strukturu upravnog odbora. Taj kalambur jeste najveći problem u radu medija kojima je nacionalni savet osnivač.

Druga je stvar da novinari iz manjinskih zajednica imaju specifičnu autocenzuru – manjinski mediji su veoma „familijarni“. Obično se u tim zajednicama, posebno malobrojnim kakva je recimo Rusinska, ljudi međusobno dobro znaju, prijatelji su, komšije, rođaci i nakon straha od gubitka posla, odmah je tu i kočnica da se ne pokvari odnos sa okruženjem.

Navešću vam svoj primer: Nakon tribine u NDNV-u na kojoj smo pričali o problemima manjinskih medija, jedna naša koleginica i novinarka iz zajednice vidno rezignirana reagovala je: „Kako me nije sramota da iz zajednice i firme za koju radim iznosim detalje koji se tiču samo nas Rusina“, „da je sve to bolje unutar nas lepo i kulturno rešiti, a ne iznositi naše probleme pred onolikim svetom“. Ostao sam bez teksta i bio šokiran takvim načinom razmišljnja, ali on je prilično prisutan.

– Koji su najčešći problemi sa kojima se suočavaju novinari, kada je reč o slobodi informisanja?

Radio sam za više veoma jakih međunarodnih, regionalnih i lokalnih medija. Iz tog iskustva mogu da zaključim da su manjinski mediji u Vojvodini tretirani kao manje važni. Nepouzdani. Problem je dublje prirode, od Balkana kao postkonfliktnog regiona i traumiranog ostrašćenog društva, do problema suštine koncepta multikulturalizma koji je po svojoj prirodi segregativan.

Manjinski mediji teže dolaze do institucija, sagovornika. Pisati kolumnu za manjinski medij možda, takođe, nije toliko prestižno. Ali i manjinski mediji se često ne trude da koriste sve kapacitete demokratskog društva, recimo mogućnost zakona o dostupnosti informacijama, ignorišu univerzalne mogućnosti istraživačkog novinarstva. I odmah se stvara prostor za konformizam i stereotipe – da se u manjinskim medijama ne može ništa ozbiljno (u)raditi.

Važno je naglasiti da godinama nije postojala nagrada za izvešatvanje na jezicima nacionalnih zajednica u Vojvodini, koju je 2016. konačno uvelo Nezavisno društvo novinara Vojvodine. Veoma je teško funkcionisati kada ne postoji priznanje šire zajednice da novinar profesionalno, savesno, pa često iz svojih viših moralnih ubeđenja radi svoj posao, izlaže se rizicima, ponekad i po cenu vlastite bezbednosti i marginalizacije od strane svojih najbližih.

– Imaju li nacionalni saveti nacionalnih manjina danas uticaj na rad novinara i da li i kako utiču na uređivačku politiku medija?

Indirektno imaju i pored povoljnih normi koje su do sada uvedene. Veoma je pozitivno što od pre nekoliko godina nacionalni saveti direktno ne biraju u medijima (kojima su osnivači) glavne i odgovorne urednike i direktore, što možemo zahvaliti procesu integracije u EU. Ipak, postoji niz drugih mehanizama kojima oni mogu da utiču na rad i uređivačku politku.

Ono što je mene zabrinulo u procesu izrade nove Medijske strategije Srbije jeste odnos pojedinih predstavnika nacionalnih saveta nacionalnih manjina prema medijima kojima su oni osnivači. Za vreme javne rasprave u Beogradu i pred predstavnicima stručne javnosti i ministarstava oni uopšte nisu krili veoma agresivan stav da je sasvim prirodno da uređivačka politika tih medija treba da bude pod kontrolom nacionalnih saveta, jer su „građani na izborima za nacionalne savete njima dali glas“. Takav totalitarni pristup i nerazumevanje suštine medija veoma je opasan i mislim da bi budno oko javnosti u Srbiji i iz međunarodnih organizacija upravo u tom delu trebalo da prate situaciju uticaja nacionanalnih saveta na medije kojima su oni osnivači.

Najagresivnija reakcija je bila na predlog grupe novinara i urednika kojoj i sam pripadam, da bi u novoj Medijskoj strategiji trebalo decentralizovati (po principu 3+3+3 ) upravljanje manjinskim medijima kojima su oni osnivači, time što će nacionalni saveti imenovati samo trećinu svojih predstavnika u upravnim odborima, dok će druge dve trećine imenovati kolektivi istih medija i šira stručna zajednica.

– Kako ocenjujete ekonomski položaj manjinskih medija?

Bez države – veoma težak. Samoodrživost je skoro nemoguća.

– Koliko ekonomski položaj ovih medija i način finansiranja utiče na medijske slobode?

Veoma, ali situacija je tu slična kao i u državi. Ograničena je kritika i sloboda u zavisnosti od finansijera, bez obzira da li je reč o državi ili drugim oglašivačima.

– Kako ocenjujete medijsko zakonodavstvo kada je reč o radu medija na jezicima nacionalnih manjina? Treba li i šta promeniti?

Mislim da je najveći problem sa kontrolom privatizovanih lokalnih medija, da li se tamo ispunjavaju obaveze iz ugovora. Neadekvatne su i mere sankcija ukoliko se obaveze ne sprovode.

Takođe treba usavršiti propise i procedure kojima se na konkursima u lokalnim samoupravama dodeljuju sredstva medijima za programe na jezicima nacionalnih zajednica.

– Po Vašim saznanjima konkurišu li mediji nacionalnih manjina na medijskim konkursima?

Konkurišu. Većinom na konkurse koje raspisuje država (gradovi, Pokrajina, Republika). A to je prostor da preko konkursa država utiče na rad manjinskih medija i sredstva kojima raspolažu.

Nije mi poznato da li se pojedini mediji na jezicima nacionalnih zajednica duževremeno finansira iz nekih stranih fondova ili drugih sredstava na međunarodnom nivou, a to bi svakako moglo biti rešenje.

– Koliki uticaj nacionalni saveti imaju na izbor tema projekata kojima konkurišu mediji na jezicima manjina?

Imaju, jer mogu da uskrate preporuku pojedinim projektima koji konkurišu kod državnih institucija koje raspisuju konkurse.

– Mogu li mediji na jezicima manjina da posluju po tržišnim uslovima?

Možda samo pojedini, kod pomenutih brojnijih nacionalnih zajednica. Ukoliko se ukine podrška državnim sredstavima u procesu još jednog talasa privatizacije (onih kojima su osnivači nacionalni saveti) i manjinski mediji postanu privredni subjekti ili mediji civilnog društva – oni će jednostavno propasti.

– Imaju li mediji na jezicima manjina publiku među pripadnicima drugih manjina?

Ne baš. Možda pojedine srodne nacionalne zajednice, recimo Rusini i Slovaci. Ali i to ne ide lako.

Tekst je nastao u okviru projekta „Sloboda u manjinskim medijima“ koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend