05. mar 2018.

Čovek koji ne ume ni da se izvini

Iako se ni prethodnici Aleksandra Gajovića nisu istakli uspesima i dostignućima, nijedan dosadašnji državni sekretar za informisanje nije se usudio da novinare i medije tako i toliko vređa, diskredituje i nipodištava.

Aleksandar Gajović (foto: M. Miškov, Pres centar UNS-a)

Ako je suditi po slučaju Aleksandra Gajovića, državnog sekretara za informisanje, famozni CV, pa čak i standardna Gugl pretraga – zapravo su mrtvo slovo na papiru. Jer, svako ko je pročitao njegovu zvaničnu biografiju i istražio njegove aktivnosti do pre nekoliko godina, lako je mogao da zaključi da je reč o čoveku radoznalog duha i slobodnih shvatanja, s kojim je (uprkos očiglednoj političkoj dimenziji) moguće razgovarati.

U realnosti, međutim, čini se da CV Aleksandra Gajovića i Aleksandar Gajović lično – nemaju veze s vezom. Nasuprot razigranoj biografiji, najviši državni službenik zadužen za medije u realnosti je osoba s kojom mediji zapravo ne mogu da uspostave dijalog, čovek koji je svojim činjenjem i nečinjenjem za svega četiri meseca mandata doprineo drastičnom urušuvanju medijskih sloboda, a konačno i neko kome je za ova četiri meseca bilo pametnije da ćuti. Praktično svaka njegova izjava izazivala je nove skandale i krize na medijskoj sceni, i praktično je svaka bila uvredljiva i pokazala neverovatnu bahatost aktuelne vlasti prema kritički nastrojenim medijima i građanima.

Sve to, Gajoviću je ipak obezbedilo nesmetan nastavak rada u Vladi. Baš u vreme nastanka ovog teksta, stigla je vest da je ministar kulture Vladan Vukosavljević potvrdio da državni sekretar neće biti smenjen, ali „da će imati redovne provere, kao i svi zaposleni u tom ministarstvu“.

NAPADAN IZ SVIH ORUŽJA„: Jedan od poslednjih Gajovićevih medijskih nastupa, za koje je teško odlučiti da li su bezobrazni, neuki, nevešti, nepromišljeni, upozoravajući ili sve to zajedno – bio je intervju za Radio Slobodna Evropa 9. februara, kada je preneo niz antologijskih poruka. Između ostalog, za predsednika Nezavisnog društva novinara Vojvodine Nedima Sejdinovića rekao je da je „čovek koji nema dobre namere“ i doveo u pitanje činjenicu da je Sejdinović doživeo pretnje smrću. „A da li ste Vi sigurni da nije on organizovao to pisanje da bi sebe predstavio kao žrtvu?“, pitao je novinarku koja se zaista junački držala i posle ovoga se nije ni zacenila od smeha, ni zaplakala, a ni pala pod sto od šoka.

U istom tonu, neki će reći gotovo nadrealnom, govorio je i o napadu na novinara N1 Nikolu Radišića: „Vi imate samo jednu stranu da je on to doživeo što je doživeo. Ali, pravi novinari i prave redakcije moraju imati i drugu stranu… Mene kao građanina ove zemlje najviše interesuje šta policija kaže o tome, da li su pohvatani napadači, mene interesuje njihova verzija, tih koji su pohvatani. Da li su oni to zaista uradili ili nisu. Ja sam napadan u prethodnih nekoliko meseci iz svih oružja, iz određenog lobija i uz određene snage. Nikada, ni vi, ni ti koji su prenosili te napade, niko me nije nazvao da me pita šta ja mislim o tome. Da li mislite da je to novinarstvo?“

Pored svega toga, osvrnuo se i na ponašanje TV Pinka, preporučivši onima koji smatraju da ta televizija vodi hajku protiv njih – da ne računaju na zaštitu Ministarstva kulture, već da se najpre upoznaju sa medijskim zakonima i potom sami presaviju tabak i slučaj prijave policiji.

Ni tu nije bio kraj. Državni sekretar konstatovao je da se „namerno potenciraju napadi na novinare koji nisu provladini“ (što je teza nebulozna na više nivoa), a zapitao se i „da li je prijava napada na novinara kada se dva novinara potuku u kafani, što se inače vrlo često događa“ (što je teza kojoj je teško dati bilo kakvu kvalifikaciju).

[povezaneprice]

Reagujući na ovaj nastup, Grupa za slobodu medija, redakcija „Insajdera“, a potom i Udruženje novinara Srbije zatražili su Gajovićevu smenu. „Činjenica da je Gajović detaljno obrazložio svaku od svojih sramotnih tvrdnji koje je izgovorio u intervjuu za RSE, ukazuje na to da nije u pitanju nesmotrenost već jasno formulisan stav“, upozorio je „Insajder“, dok je UNS konstatovao da je „Gajović u nizu javnih nastupa dokazao da je potpuno nekompetentan u oblasti slobode govora, kao i da je nedostojan državne funkcije koju obavlja“. U obrazloženju svog zahteva, Grupa za slobodu medija naglasila je da ovakve izjave „otvaraju prostor za pravdanje nasilja, pretnji i medijskih hajki protiv novinara“, da je ove godine imamo porast broja napada na novinare i da je u „takvoj situaciji pogubno da za državnog sekretara imamo osobu koja ne samo da ne zna dovoljno o savremenim medijima i novinarstvu, već se i zarad politikantskih špekulacija igra bezbednošću naših kolega“.

Umesto da se nakon ovakvih kvalifikacija poteklih od ljudi za koje je direktno nadležan, makar zacrveni, ili jednostavno pokupi pinkle i ode, Gajović je u emisiji „Pravi ugao“ na Radio-televiziji Vojvodine pokušao da objasni šta je zapravo hteo da kaže. Tom prilikom, posuo se pepelom za većinu tvrdnji koje je prethodno izneo, i to toliko neubedljivo da ne zaslužuje ni pomena. Međutim, izjava o Nedimu Sejdinoviću ipak ne može da se zaobiđe: „Lično ću mu se izviniti kada ga budem video za ovu neopreznost, jer čovek kaže nešto i što ne misli, omakne mu se, i zaista mislim da je to bila moja greška.“ Nisu, dakle, problem targetiranje jednog čoveka i pokušaj njegove ne samo profesionalne, već i ljudske degradacije – problem je greščica koja se „omakla“, neopreznost, nešto za šta je dovoljno lično izvinjenje „kada ga budem video“. Da sve drugo prenebregnemo, državni sekretar zreo je za smenu samo zbog ovog „objašnjenja“ i „izvinjenja“. Ako ne zbog neznanja, nepristojnosti i činjenice da ne ume da sagleda sopstvene promašaje, ono zbog nesposobnosti da – kao državni sekretar nadležan upravo za medije – proceni težinu javno izgovorene reči.

MUŠKARAC KOJI VODI KUĆU: Sličnu nesposobnost Gajović je pokazao i pre nego što će biti imenovan na funkciju. Krajem 2016, komentarišući predstojeće predsedničke izbore, on je u Jutarnjem programu TV Pinka objasnio da „ne vidi da bi na čelu države trebalo da bude žena“. I, što mu je izgleda običaj, nije umeo da se zaustavi: „Retko je bilo, čini mi se, žena koje su bile uspešne u politici. Čini mi se da je retko, ne zato što su slabiji pol, naprotiv. Mislim da su žene mnogo racionalnije i imaju jedan racionalniji pogled na svakodnevicu. Ali jednostavno mi se čini da je muškarac onaj koji treba da vodi kuću“, izgovorio je kroz osmeh.

Godinu dana kasnije, u oktobru 2017, čim je saopšteno ime novog državnog sekretara, radnu grupu zaduženu za novu medijsku strategiju napustila je predstavnica UNS-a Ljiljana Smajlović. Ona je 13. oktobra saopštila da je prisiljena na ostavku nakon što je Vlada Srbije na to mesto imenovala „čoveka koji javno propagira neuke šovinističke predrasude prema ženama“. Da je šmeker kakav nije, Gajović je lako mogao da prevaziđe tu situaciju i izvini se svim ženama, kao i građanima i građankama Srbije; da objasni, opravda se, da pogne glavu ili bar smisli neki štos. Ali, nasuprot onome što mu CV kaže, novi državni sekretar pokazao se ni manje ni više nego – kao solidan i koristan državni činovnik, bez naznake želje da sa medijskom zajednicom uspostavi kakav-takav kontakt. Proći će meseci i nebrojeno mnogo različitih medijskih skandala pre nego što će Gajović konačno pokušati da se izvini, tek tu pokazavši totalni nedostatak takta.

Nakon kritika da se nova Medijska strategija piše bez učešća reprezentativnih medijskih udruženja (pošto su, nakon UNS-a, iz radne grupe u međuvremenu izašli i predstavnici Asocijacije medija i koalicije NUNS, NDNV, AOM, Lokal presa i ANEM-a), ali i nakon što je postalo jasno da će se UNS vratiti u Radnu grupu samo ukoliko se Gajović ogradi od svojih mizoginih izjava, državni sekretar je to na neki način i učinio. Tokom gostovanja na N1 televiziji 11. januara, on se izvinio „onima koje je njegova izjava povredila“, usput podsetivši gledaoce na frazu „izvinjavamo se, mnogo se izvinjavamo“ iz stare TV drame. Naravno, UNS ovakvo izvinjenje nije prihvatio, Ljiljana Smajlović je s punim pravom konstatovala da Gajović „ne ume ni da se izvini kako valja“, a čitava stvar sa sekretarovim šovinizmom ostala je da „visi u vazduhu“ do daljnjeg.

KOSAHUPER I FOTELJA: Aleksandar Gajović rođen je u Beogradu 1951. godine, diplomirao je na Pravnom fakultetu, a karijeru nastavio u novinarstvu. Do tog trenutka, najzanimljiviji podatak iz njegove biografije jeste da je kao 18-godišnji mladić imao manju ulogu u mjuziklima Kosa i ZigerZager na sceni Ateljea 212. Kao novinar, Gajović je uvek pripadao „lakšim“ sektorima u novinama i bavio se uglavnom zabavom: pisao je za listove „Ekspres politika“, „Halo u poverenju“, „Susret“, „Džuboks“, „Potrošački informator“, „Politika“, „Bazar“, „TV revija“, „TV novosti“, „Supertin“, „Jutarnje ogledalo“, „Balkan ekspres“ i „Pravda“. Bio je takođe osnivač i pokretač magazina „Huper“, kao i urednik listova „Pop rok“ i „Svet kompjutera“.

Zvanična biografija beleži još i da je pisao scenarija za programske večeri festivala Mesam, Sunčane skale i Budvanski festival, da je bio jedan od programskih utemeljivača TV Politike i „pokretač više programskih segmenata i emisija“ na Trećem kanalu RTS-a, Prvom programu RTS-a i Yu-info kanalu. Vodio je emisije „Baš lično“, „Nedeljno popodne“, „Maksimum“ i „Kolporter“ i više emisija na Drugom programu Radio Beograda. Ovakva biografija, negde između redova, podrazumeva i određena politička opredeljenja (u vreme o kojem se ovde radi, urednik u nekim od tih medija jednostavno nije mogao da bude „politički nevin“), a državni sekretar je – kako se priča – bio dobro pozicioniran u tada svemoćnoj Jugoslovenskoj levici.

Gajović je neko vreme radio i za TV Stankom, zatim kao urednik u izdavačkoj kući Laguna, a napisao je knjigu Ljudi i događaji koji su obeležili čovečanstvo (2000), deo monografije Dom omladine Beograda (1994) i Televizijski pogledi iskosa (2004). U periodu između 2012. i 2013. godine, učestvuje u pisanju seta medijskih zakona, da bi u septembru 2013. bio postavljen za glavnog i odgovornog urednika lista „Ilustrovana politika“, gde je i dočekao postavljenje za državnog sekretara.

Dobitnik je godišnje nagrade magazina „Huper“, Zlatne značke – godišnje nagrade Kulturno-prosvetne zajednice Srbije i priznanja VIP iskorak koju dodeljuje Beogradski festival igre.

ČINOVNIK U TRENDU: Nije baš najjasnije šta je u ovakvoj biografiji kvalifikovalo Gajovića za funkciju koju danas zauzima. Osim učešća u radnoj grupi za pisanje medijskih zakona (gde se, kažu svedoci, nije posebno isticao i doprinosio), Gajović se tokom čitave svoje karijere zapravo nije bavio ničim što bi bilo preporuka za posao koji podrazumeva ozbiljnu medijsku ekspertizu: bavljenje novinarstvom, naime, nije isto što i bavljenje medijima na najvišem državnom nivou, a činjenica da iza sebe imate 40 godina radnog staža u medijima nije automatska preporuka za državnu fotelju. Istine radi, ni mnogi Gajovićevi prethodnici ne mogu se podičiti nekim specijalnim predznanjima i kvalifikacijama, ali je isto tako istina da se niko od njih nije usudio da medije i novinare vređa i nipodaštava kao što to čini aktuelni državni sekretar.

Zapravo, tokom četiri meseca koliko sedi u Ministarstvu, Aleksandar Gajović beleži samo negativne poene. Iako je rad na Medijskoj strategiji (kako on i nadležni ministar tvrde) pri kraju, sve što se u vezi s tim dokumentom događalo ne spada u nešto čime bi mogao da se pohvali: u samom startu, rad na tom dokumentu bio je u nadležnosti prethodnog sekretara Nina Brajovića; rasipanje radne grupe i odlazak predstavnika relevantnih medijskih udruženja i asocijacija počelo je upravo danom Gajovićevog dolaska; on sam nije učinio ništa da te ljude vrati u grupu ili bar ohrabri njihovo učešće u javnim raspravama – naprotiv, učinio je sve suprotno.

Stanje u medijima ubrzano se pogoršava, na šta upozoravaju kako evropski zvaničnici, tako i predstavnici najrelevenatnijih međunarodnih organizacija za slobodu medija (Evropska federacija novinara, Reporteri bez granica). Rad Radne grupe za zaštitu novinara blokiran je i ona za sada de facto ne funkcioniše. U stalnom je porastu broj različitih napada na novinare, a ekonomski i politički pritisci na medije sve su jači i maligniji.

Naravno, daleko od toga da je to Gajovićeva zasluga – devastacija je počela mnogo pre njegovog vakta, a zaslužni su politički igrači daleko moćniji od njega. Ipak, kao državni sekretar, on je trebalo da učini sve, kako bi makar malo smirio strasti, obezbedio bazičnu bezbednost ljudi u medijima, našao kakav-takav zajednički jezik s većim delom medijske zajednice. Ništa od toga Gajović nije učinio. Svojom osionošću i nepostojanjem iskrene želje da sasluša struku, kategorizacijama i kvalifikacijama koje iznosi u javnim nastupima, otuđio je od sebe čak i one koji su mu – da je drugačiji – mogli biti prirodni saveznici.

S druge strane, odbijanjem da ga smeni ili makar javno opomene zbog ponašanja, Vlada i oni koji Vladom upravljaju pokazali su da je Aleksandar Gajović zapravo pravi čovek za njih: aparatčik koji izgovara ono što bi trebalo, tačno kad bi trebalo, tonom i u stilu koji je postao vrlo moderan među najvišim državnim funkcionerima.

U svoj toj nesreći, međutim, prava je sreća to što je Aleksandar Gajović baš takav kakav je. Upravo zahvaljujući njemu i medijski sve osvešćenijoj premijerki Ani Brnabić, problemi s kojima se suočavaju ovdašnji novinari i mediji postali su vidljiviji i jasniji kako domaćoj javnosti tako i kolegama iz međunarodnih novinarskih organizacija: izjave premijerke i sekretara, u kombinaciji s napadima i pritiscima koje novinari doživljavaju, važan su i svima razumljiv argument u prilog tezi da je gušenje medijskih sloboda u Srbiji direktna posledica delovanja državnih vlasti.

To je i razlog zašto bi Aleksandru Gajoviću trebalo poželeti još mnogo medijskih nastupa, pustiti ga da slobodno priča i objasni sve što je ikada objasniti hteo. Jer, bez video, audio i tekstualnih tragova njegovih i izjava njegovih partnera u Vladi, ne bi nam verovali ni savremenici, ali ni buduća pokolenja kada im jednog dana budemo pričali kako je ovde bilo.

Preuzeto sa: NUNS

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend