28. maj 2019.

Danas nezamislivo, nekad normalno: Vreme kada se političari nisu krili iza živog zida portparola

Funkcioneri koji vam ostave broj mobilnog i kućnog telefona, adresu stanovanja? Nekome ko je u novinarstvo zagazio u vreme kada se funkcioneri kriju iza zida portparolskih budalaština, takva knjižica bila je dokaz nečeg neverovatnog

Naslovna strana adresara vojvođanskih političara

Mladim novinarima u Srbiji nezamislivo je da im funkcioneri samoinicijativno daju podatke kao što su broj mobilnog i kućnog telefona, adresa stanovanja, pa da sve to bude još i upakovano u jednu knjižicu.

Ipak, u jednom momentu to je bila realnost i nešto potpuno normalno.

Lokalni novosadski medij nedavno je odlučio da pospremi čitavu redakciju. Sve je delovalo kao u jednoj od onih serija na Discovery channelu, gde nekoliko osoba rovari po skladištima i traži vredne stvari, s tim što je ovde bila ideja da se većina pronađenog baci u smeće.

Objavljivanje ovakvog adresara u 2019. godini, sa svim podacima kao i 2000, nije moguće, jer se vlast oslanja na netransparentnost (Dinko Gruhonjić)

Tako su u kontejnerima završili skupštinski materijali, razni flajeri, brojne beleške – kao tragovi da tu ipak neko nešto radi. Pronađeni su i fragmenti dvadesetogodišnje istorije medija.

Pred sam kraj posla za taj dan, iz jedne od brojnih fioka starija koleginica izvadila je potpuno zaboravljenu belu knjižicu. Prelistala ju je, okrenula se ka meni i rekla mi da je pogledam. Na knjižici je bila mapa Vojvodine i jednostavan natpis „Adresar Vojvodina“.

Nisam imao nikakvih očekivanja kada sam uzeo adresar u ruke, jer je sve delovalo tako obično. Posle prelistavanja prvih nekoliko listova uvideo sam da je izreka kako knjizi ne treba suditi po koricama dobila svoju bukvalnu potvrdu u stvarnosti. Posle malo osmatranja pronađen je i datum – decembar 2000. Vlast je u državi bila friška.

Gde da vas nađemo?

Prvi među mnogima bio je Nenad Čanak, tada predsednik Pokrajinske skupštine. Pored njegovog imena stoji broj telefona na poslu, adresa na kojoj može da se nađe tokom radnog vremena, i broj mobilnog telefona. Odmah posle njega je tadašnja potpredsednica Skupštine Vojvodine Gordana Čomić, a uz njeno ime broj telefona na poslu, broj mobilnog i kućnog telefona i adresa stanovanja.

U dve kolone poređani su svi potrebni podaci kako bi moglo da se stupi u kontakt sa nekim od tadašnjih pokrajinski i lokalnih funkcionera, te podaci poslanika. Nisu svi ostavljali sve podatke, kod nekih je nedostajao broj mobilnog telefona – možda ga tada nisu ni imali – kod drugih kućna adresa, ali je ipak većina podataka bila tu.

Sve je dobilo novu dimenziju kada je koleginica rekla da im je to podeljeno nakon što je formirana vlast – funkcioneri su bili na usluzi predstavnicima javnosti. Njoj to tada nije predstavljalo iznenađenje, bilo je to nešto sasvim obično.

Funkcioneri koji vam ostave broj mobilnog i kućnog telefona, adresu stanovanja? Nekome ko je u novinarstvo zagazio u vreme kada se funkcioneri kriju iza zida portparolskih budalaština, takva knjižica bila je dokaz nečeg neverovatnog.

Korisna knjižica

Tih „analognih vremena“ priseća se i Dinko Gruhonjić. On za Cenzolovku kaže da je u to vreme to bila prilično korisna knjižica i da je to bilo nešto potpuno normalno, pa nije bilo iznenađenja kada je adresar objavljen. Čudno je ono što se sada dešava, poručuje.

„U tom adresaru bili su i brojevi mobilnih telefona, a ne samo neki apstraktni fiksni brojevi. Nama je bila najnormalnija stvar da ‘okrenemo’ predsednika Pokrajinske vlade, Skupštine, sekretare ili gradonačelnika. Ovo je, u stvari, nenormalna situacija, a ono je bila normalna situacija za novinare. Ovo što danas živimo kao novinari, poslednjih sedam godina otkad je klika Aleksandra Vučića zajašila, jeste potpuno nenormalno stanje. Svi smo mi u našim staromodnim telefonskim imenicima imali te ljude, uključujući i funkcionere Miloševićevog režima, i oni su davali izjave novinarima. Danas je situacija takva da su kolege često prinuđene da sa predstavnicima institucija komuniciraju putem zahteva za informacije od javnog značaja. To je jedna nenormalna situacija“, smatra Gruhonjić.

Ako danas, na primer, nazovete 021 57866, reći će vam ženski glas da birate nepostojeći broj. Za 063 8266257 reći će vam da, nažalost, broj koji ste pozvali trenutno nije u funkciji. Među brojnim telefonima bio je i broj Gordane Čomić, sada potpredsednice Narodne skupštine. Na adresaru našeg doba – Tviteru – pitali smo je da li se seća bele knjižice i da li bi danas bilo moguće da vlast sa novinarima podeli nešto slično. Odgovorila je:

Više birokratija nego novinarstvo

I Milovanu Nikoliću, mladom novinaru iz Novosadske novinarske škole, situacija u kojoj se političari sami nude novinarima deluje neverovatno. Kao i mnogi drugi koji kroz svoj rad propituju ono što nadležni rade i od njih zbog toga traže odgovore, i Nikolić se sve češće suočava sa porukom da pitanja koja ima pošalje mejlom i da će odgovor stići. A odgovor često ne stigne.

„Ovaj adresar je jedna od onih stvari koje su ti sasvim normalne kad ih vidiš prvi put, a nikada ne bi pomislio da su zapravo postojale. To je zanimljivo i pozitivno u kontekstu ‘transparentnosti’, jer je neko hteo da novinari imaju sve kontakte na jednom mestu. Danas uglavnom dobijete odgovor da pitanja pošaljete mejlom, ali treba istaći i to da mladi novinari izbegavaju direktan kontakt sa sagovornicima, pogotovo ako je tema ‘neprijatna’, pa im onda i odgovara da sve što imaju pitaju u mejlu“, kaže Nikolić.

Ovaj adresar je jedna od onih stvari koje su ti sasvim normalne kad ih vidiš prvi put, a nikada ne bi pomislio da su zapravo postojale (Milovan Nikolić)

Sedeti u redakciji, kao što se danas radi, i komunicirati sa vlašću i predstavnicima institucija putem zahteva za pristup informacijama od javnog značaja, jer oni izbegavaju da odgovore na novinarska pitanja, za Gruhonjića je više birokratija nego novinarstvo. Ipak, kaže, nije to krivica samo novinara, već i vladajućih političara. On smatra da rečenica „pošaljite mi to na mejl“ ubija novinarstvo, ali ga to ne čudi, jer je to i cilj vlasti.

„Zato što je novinarstvo četvrti stub demokratije, trebalo bi da bude korektiv svake vlast i da bude posrednik između vlasti i građana, bez njega i slobodnog govora nema demokratije. Imamo potpuno svesne korake vlasti kojima se ubija novinarstvo. O tome šta pokušavaju da urade govori i sama činjenica da se koriste specifičnim sredstvom cenzure, a to je neodazivanje na pozive medija koji im nisu po ukusu. Takođe, to što insistiraju na tabloidiotizaciji medija kazuje nam i da žele da prikažu novinare kao lažljive i nepismene. To je sve oproban metod koji nije smislio Vučić, već ga koristi svaki autokrata kako bi sebi stvorio bezgraničan prostor za manipulaciju bez kontrole“, dodaje naš sagovornik.

Gruhonjić smatra da objavljivanje ovakvog adresara u 2019. godini, sa svim podacima kao i 2000, nije moguće, jer se vlast oslanja na netransparentnost. Adresar funkcionera iz 2000. nije bio nikakvo postignuće, već najnormalnija stvar u kontaktu između političara i javnosti, kaže Gruhonjić i zaključuje da se ne treba navikavati na nenormalnosti.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend