28. maj 2019.

Mizogino izveštavanje: Ubio ženu jer mu je dala povoda

„Zapalio ženu jer mu nije dala insulin“, izvestio je danas tabloid Alo o tragediji u banatskom mestu Mol gde je muškarac, kako se sumnja, polio benzinom i zapalio svoju suprugu. Mimo naslova koji ukazuje da je žena dala povoda da bude ubijena, tekst obiluje neprimerenim detaljima o njenom navodnom ponašanju koje je u njemu izazivalo ljubomoru i „nesavladivi bes koji ju je koštao života“. Stručnjaci za Raskrikavanje navode da ovakvi tekstovi poručuju da je žrtva sama kriva, te da treba da se pišu potpuno drugačije, bez detaljisanja o „povodu“.

Izvorni članak je objavljen 27.05.2019. (Alo)

Žena je, piše Alo mimo bilo kakvog konteksta, u poslednje vreme „izlazila sa drugaricama“, „kasno se vraćala kući“, „volela da se eksponira na društvenim mrežama što je svima upadalo u oči“.

To im je navodno rekao „dobro upućeni izvor“ dodajući da njen muž „nije mogao da se pomiri sa činjenicom da je ona 11 godina mlađa i da hoće da živi malo drugačije, što je kod njega izazivalo bes i ljubomoru“.

Tragične večeri, nastavlja tabloid, on je od nje tražio da mu ubrizga insulin, a ona je „ležala u krevetu i odbila da mu pomogne“. Počeli su da se svađaju što je bilo samo „okidač za nagomilani bes u njemu“, pa je „u naletu besa“ uzeo kantu benzina i ubio je.

„U stanju nesavladivog besa koji je njegovu suprugu koštao života, K. L. je zadobio opekotine po licu i šakama“, piše Alo.

Nije odgovornost ni na žrtvi, ni na besu, ni na ljubomori, odgovornost je na onome ko čini nasilje i jedino tako bi trebalo intonirati tekstove, smatraju sagovornici Raskrikavanja.

Kako uopšte treba pisati tekstove iz hronike?

Novinarka i donedavna članica Komisije za žalbe Saveta za štampu Tamara Skrozza navodi da novinari u ovakvim slučajevima ne treba da detaljišu niti da ulaze u „povode“ i opise žrtvinog ponašanja koje je navodno dovelo do tragedije, jer se time relativizuje krivica počinioca.

„Ne treba da bude ni reči o tome zašto, kako, da se objašnjava zašto je taj neko bio ljubomoran. Nijedna emocija normalnih dimenzija ne treba da bude povod za oduzimanje nečijeg života“, kaže Skrozza.

Problem sa ovakvim tekstovima je što u čitaocima još čvršće utemeljuju njihove predrasude da žena svojim ponašanjem izaziva nasilje, kao da za njega nije odgovoran upravo i isključivo nasilnik, kaže Aleksandra Nestorov iz Autonomnog ženskog centra.

„Ne bi trebalo da spominju da mu, na primer, nije dala insulin, jer nije to povod za nasilje, ne treba da tražimo opravdanja. Svako nasilje je svesno odabrano ponašanje, i to po pravilu prema onima koji imaju manje moći“, kaže ona.

Kada napišu tekst ovog tipa, novinari treba da ih pročitaju i to – očima žrtve, smatra Nestorov.

„Ako se posle tog teksta osećaju ohrabreno da prijave nasilje, da imaju društvenu podršku, da su država i društvo na njihovoj strani, onda su napisali dobar tekst. Ako osećaju sramotu, stid i još veći strah nego pre nego što su ga pročitali, ako im ne pada na pamet da prijave nasilje i potraže pomoć onda je loš“, objašnjava ona.

Nestorov upućuje na istraživanje mreže „Žene protiv nasilja“, u kome su upravo žene žrtve nasilja čitale tekstove iz crne hronike i objašnjavale kako se pritom osećaju.

Gotovo sve su te tekstove prepoznale kao loše jer se u njima „pronalazi opravdanje za nasilnika, a krivica traži u žrtvinom ponašanju i izgledu, i zato što ovakav način izveštavanja ugrožava privatnost i intimu žene“.

Nijedna od njih ne bi bila motivisana posle sličnog teksta da potraži pomoć da izađe iz nasilja, upravo iz straha da će naići na nerazumevanje i osudu od strane okoline i medija.

„Ovakvo izveštavanje kod žena koje su preživele nasilje kao dominatnu emociju budi – strah“, stoji u istraživanju koje možete pročitati ovde.

Novinarstvo kao saučesnik

Neprofesionalno i neodgovorno izveštavanje dela medija o nasilju je jedan od razloga što je statistika femicida (ubistava žena) praktično nepromenjena poslednjih godina, i što svake godine na desetine njih izgubi život u porodičnom i partnerskom nasilju.

Od 2010. do 2018. godine, prema podacima koje je AŽC prikupio iz monitoringa medija, ubijena je najmanje 281 žena, a od početka 2019. godine najmanje njih 11. 

Odgovorno novinarstvo, smatra Aleksandra Nestorov, značilo bi da se ispita da li je žena prijavljivala nasilje, zašto su institucije zakazale, da li su nešto preduzele, da se napravi pritisak na državu, da se dekonstruišu predrasude u društvu i da novinari budu „produžena ruka najslabijih“.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend