04. dec 2018.

Dobri zakoni i koruptivna primena u oblasti medija

Kako su sistematski zloupotrebljeni propisi kojima je uređen način dodeljivanja javnog novca za podršku pravljenja medijskih sadržaja u javnom interesu

Ilustracija: Miloš Sinđelić

Tri godine primene novog načina finansiranja medijskih sadržaja, koji bi trebalo da budu u javnom interesu, tačnije u funkciji kontrole onoga što rade vlasti na svim nivoima u Srbiji, pretvorio se u farsu.

Analiza BIRN-a pokazuje da se na gotovo svakom koraku gledalo kako „razvlačiti“ propise i pravilnike da bi se, na kraju dana, glavni novac dodelio onim medijima ili firmama, koje će praviti sadržaj koji je u skladu sa politikom vlasti, čime se mediji iz pozicije kontrolora premeštaju u ulogu promotera vlasti.

Od načina izbora komisija, koje odlučuju kome ide novac, preko određivanja kriterijuma i konačne odluke o tome kome se novac dodeljuje, analiza pokazuje da se na svakom koraku gledalo samo kako da se zadovolji forma, a da, u suštini, zakon bude izigran.

U takvom postupku nagrađeni su oni „mediji“, koji su bliski vlastima, a kažnjeni oni koji su se usudili da budu kritični, što je dovelo u pitanje čak i njihov opstanak.

A izgledalo je sve u redu

Apatin, Beograd i Inđija upisali su se prošle godine među lokalne samouprave kojima je, kako se naizgled činilo, bila namera da lokalni konkursi za sufinansiranje medijskih projekata budu sprovedeni po propisima.

Te tri lokalne samouprave, zajedno sa Ministarstvom kulture i informisanja, Pokrajinskim sekretarijatom za kulturu javno informisanje i drugim opštinama i gradovima, uputili su tokom 2017. godine Savetu za štampu ukupno 68 zahteva da se utvrdi da li među prijavljenim medijima na konkursu ima onih koji su prekršili Kodeks novinara Srbije.

Povezane priče

Odgovor iz Saveta za štampu, samoregulatornog tela, koje je i osnovano da bi pratilo poštovanje Kodeksa novinara u štampanim i onlajn medijima, trebalo je, barem tako piše u Pravilniku koji je krajem 2014. doneo tadašnji ministar kulture, da članovima konkursnih komisija posluži kao eliminacioni faktor u odabiru medijskih projekata, kojima se daje novac iz budžeta.

U delu Pravilnika o sufinansiranju projekata za ostvarivanje javnog interesa u oblasti javnog informisanja, koji se odnosi na kriterijume za ocenjivanje projekata, navedeno je da će se posebno ocenjivati „da li su učesniku konkursa izrečene mere od strane državnih organa, regulatornih tela ili tela samoregulacije u poslednjih godinu dana, zbog kršenja profesionalnih i etičkih standarda“.

Međutim, Komisije u Apatinu, Beogradu i Inđiji, i u tome one nisu jedine, ignorisale su odgovore Saveta za štampu i novac su dodelile, pored ostalih, upravo medijima, kojima je bilo izrečeno više javnih opomena zbog kršenja Kodeksa. Pre svih, Informeru i Srpskom telegrafu.

Sami ili po Pravilniku

Iako u Savetu za štampu ne drže da je odredba iz Pravilnika obavezujuća, podaci pokazuju da od 2015, kada se krenulo s tzv. medijskim konkursima, raste broj opština, koji proveravaju „bonitet“ prijavljenih medija: pre tri godine bilo ih je 34, a do kraja septembra ove godine Savetu je stiglo 72 upita, gotovo svi iz lokalnih samouprava.

„U početku verovatno nisu znali šta znači ta odredba, pa ni od koga tačno treba da traže podatke, ali mislim da su u međuvremenu obraćanje Savetu počeli da shvataju ozbiljno“, kaže za BIRN Gordana Novaković, generalna sekretarka Saveta za štampu.

Provera medija je, prema njenim rečima, i veća s obzirom na to da pojedine opštine imaju praksu da medije direktno upućuju na Savet, dok pak druge provere obavljaju na samom sajtu Saveta, gde se redovno objavljuju odluke njegove Komisije za žalbe.

Čak i da je tačna tvrdnja o tome da lokalne samouprave odredbu o proveri medija, koji su se prijavili na konkurs, sve više shvataju kao obavezujuću, stoji činjenica da u dosta slučajeva komisije svojim postupanjem tu proceduru, najblaže rečeno, ismevaju.

Analiza sprovedenih konkursa od 2015. do polovine 2018. godine pokazuju da su njihovi rezultati gotovo po pravilu posledica ili nepoštovanja ili, u boljoj varijanti, veoma upitnog tumačenja važećih propisa.

Čemu služi novac za medije

Sufinansiranje medijskih projekata uvedeno je Zakonom o javnom informisanju i medijima iz 2014. i ono je bilo zamišljeno „kao potporni stub, a ne gotovo osnovni izvor finansiranja medija“, kaže Siniša Isakov, koji je bio član radnih grupa koje su pripremali set medijskih zakona u to vreme.

Stotine do sada sprovedenih konkursa, u svakoj svojoj fazi, međutim pokazuju zapravo nameru da se finansijski pomognu samo određeni mediji.

Najviše zasluga u tome pripada, naravno, članovima komisija, koje su odlučivale o tome kome će ići budžetski novci, ali posebnu odgovornost nose i čelnici opština/gradova koji su birali članove tih komisija.

Upravo se najsporniji rezultati konkursa u protekle tri godine, sudeći po reakcijama javnosti i brojnim tekstovima na tu temu, vezuju za komisije, čiji su članovi ili imali nedefinisano zvanje medijskih eksperata ili oni čiji su predlagači udruženja o kojima javnost malo ili gotovo ništa ne zna, kao i o samim njihovim kandidatima u komisijama, uostalom.

Posledica je to, kako sam priznaje Siniša Isakov u razgovoru za BIRN,  „očito preširokih zakonskih i podzakonskih odredbi“,  te njihovog „kreativnog tumačenja“, ponekad izvan granica zakona.

Ko zna ko su stručnjaci

Zakon jeste predvideo da komisije čine „nezavisni stručnjaci za medije i medijski radnici“, i da većina budu „predlozi novinarskih i medijskih udruženja“.

Pravilnik, koji je krajem 2014. potpisao tadašnji ministar kulture i informisanja Ivan Tasovac, precizirao je da čelnici lokalnih samouprava u obzir moraju da uzmu samo udruženja, koja postoje „najmanje tri godine pre raspisivanja konkursa“.

„Imali smo, prilikom izrade teksta zakona, na umu renomirana udruženja, poput NUNS-a, UNS-a, NDNV-a, ANEM-a i ostalih, ali su se u međuvremenu pojavila neka udruženja, kojima kao da je jedini zadatak da se uključe u proces predlaganja članova za određena tela, poput REM-a, pa na kraju i u medijske komisije“, kaže Isakov.

Mesta u komisijama, umesto renomiranih udruženja, kako ih naziva Isakov, ubrzo su sve više počeli da popunjavaju kandidati udruženja za koja se mislilo da odavno više ne postoje, poput Asocijacije elektronskih medija Vojvodine, novih koji u svom nazivu ističu profesionalnost (Profesionalno udruženje novinara Srbije, PROUNS) ili pak udruženja koja su u svom nazivu, istina, imala novinarski predznak, ali se zvanično vode kao „udruženja u oblasti sporta“ – čak su osnivana u skladu sa Zakonom o sportu (Udruženja sportskih novinara Srbije, Udruženje sportskih novinara Beograda).

Ilustracija: Miloš Sinđelić

Istovremeno, priliku su konačno dobila široj javnosti ne toliko poznata lokalna novinarska udruženja (Društvo novinara Niša, Klub novinara Pomoravlja iz Jagodine…), ali se ona, uprkos lokalnom karakteru, uz odsustvo poslovične novinarske potrebe za propitivanjem i kritičnošću tokom sudelovanja u komisijama, ni po čemu nisu razlikovala od onih koji deluju nacionalno.

Predstavnici pomenute Asocijacije elektronskih medija Vojvodine (AEMV) naročito su bili zastupljeni u vojvođanskim komisijama prošle godine, iako su tek u januaru 2017. zvanično registrovani kao udruženje (pre 2017.  nalazilo se u Registru privrednih društava  i suprotno zakonu ipak je predlagalo članove komisija), a način registrovanja bio je toliko sporan da se našlo na sudu. Predstavnici AEMV dodeljivali su novac članicama udruženja, ali i povezanim licima i medijima.

I 2018. u Vojvodini dominiraju oni koje je predložilo udruženje Nova mreža Srbije. Čelnicima opština nije smetalo to što je udruženje formirano u decembru 2014, već su tako mladom i nepoznatom udruženju dali priliku čim je navršilo tri godine postojanja – kako propis i nalaže.

Držanje isključivo za „starost“ udruženja, bez ulaženja u to o kakvom se udruženju radi, koliko je aktivno, koliko ima članova i koliki mu je uticaj, još bi se čelnicima lokalnih samouprava i moglo pripisati kao fleksibilno tumačenje zakonskih odredbi.

Međutim, stavljanje potpisa ispod rešenja o formiranju konkursne komisije u kojima sede predstavnici organizacija, koje ni po kakvom tumačenju ne mogu da se svrstaju ni u novinarska ni u medijska udruženja, jedva da se poneki uopšte nalaze u Registru udruženja, očito predstavlja iskorak iz zakonskog okvira.

Na tom spisku nalaze se nacionalni saveti nacionalnih manjina (Odbor za informisanje Slovačkog nacionalnog saveta i Rumunski nacionalni savet), Radio klub Pirot, javno preduzeće (Sportski centar Čajetina), portal (Subotica info), ustanova kulture (Centar za kulturu „Sava Dečanac“ iz Leposavića), dve fondacije (Panon i Fondacija novinara Srema, Banata i Bačke), kao i Udruženje filmskih umetnika Srbije.

Iza jedne članice komisije navedeno je da je predstavnik redakcije Mađar Soa (Magyar Szo), međutim, ta redakcija poriče da je zvanično stajala iza tog predloga.

Još jedan od kontroverznih poteza prilikom formiranja konkursnih komisija, koji nema uporište u zakonu, jeste i imenovanje predstavnika lokalne samouprave za članove komisija: prema podacima BIRN-a, 146 osoba na taj način imenovanih sudelovalo je u odlučivanju o projektima, kojima je neophodno saučestvovanje države u njihovom finansiranju.

Ko usmerava novac

U analizi medijskih konkursa od 2015. do polovine 2018. jedan podatak upada u oči: u tom periodu u komisijama je sedelo 266 samokandidovanih članova.

Zakon jeste predvideo da komisije čine „nezavisni stručnjaci za medije i medijski radnici“, a to je upravo mnogim samokandidovanim članovima stajalo u potpisu (u dokumentaciji koju je pribavio BIRN za 222 članova komisija nije naveden predlagač, niti da li je posredi samostalna prijava).

I opet dolazimo do preširoke zakonske odredbe.

„Ona je takva da niko ne može da odredi ko je medijski ekspert a ko nije, i tako može da se predstavi bukvalno bilo ko“, napominje Siniša Isakov, član radnih grupa za izradu medijskih zakona usvojenih 2014. godine. „Ali to ne znači“, kaže on, „da takva osoba mora da bude imenovana u komisiju, baš kao što ne mora i svakakvo udruženje koje predlaže člana komisije“.

Ali, ako je nemoguće utvrditi ko jeste a ko nije medijski ekspert, bez koga komisije prosto ne mogu – zato nije.

Ilustracija: Miloš Sinđelić

Niški novinarski veteran Milorad Doderović rekorder je, pokazuje analiza BIRN-a, sa čak 31 učešćem u komisijama.

„Medijska koalicija me je od 2015. godine predlagala u lokalne komisije na jugu Srbije, jer se nikom iz Beograda nije isplatilo da prevaljuju toliki put“, objašnjava Doderović u izjavi BIRN-u.

„Da sam za sve ovo vreme u svakoj opštini samo po jednom bio član komisije, to bi već bila velika cifra“, dodaje.

Kaže i da se tokom boravka u komisijama oštro protivio sufinansiranju projekata, koje su potpisivali „razni tabloidi“ ili portali „koji su mlađi od datuma raspisivanja konkursa“, i da veruje da je to razlog zašto u pojedinim opštinama njegovo članstvo u komisijama više nije bilo poželjno. Otkriva i da mu je više puta „suptilno“ nuđen mito i procenat od projekata, ali ističe da je sve to odbijao. „Ali po tome kako su se lavovski borile za neke projekte, rekao bih da neke moje kolege nisu bile sklone odbijanju takvih ponuda“, rekao je Doderović, ali je odbio da navodi imena „pošto nema dokaza za svoje tvrdnje“.

Drugo mesto dele, sa po 27 učešća, dele Vladimir Jovanović (Novi Sad) i Vladan Stefanović (Subotica).

I dok je Jovanovića u komisije, prema dostupnim podacima, predlagalo uglavnom Udruženje turističkih novinara i pisaca u turizmu (FIJET Srbija), Stefanović, čija porodica drži nekoliko televizija i print izdanja, bio je favorit pomenutog FIJET-a, ali i Udruženja radio stanica RAB Srbija, i naposletku sopstvenog udruženja elektronskih medija ComNet, osnovanog u prvoj polovini 2014.

Ni Jovanović ni Stefanović od tih silnih učešća nisu imali samo korist u vidu naknada, koji sleduje članovima komisija.

Jovanović je prošle godine osnovao firmu Media info centar, koja je na samo četiri konkursa u 2017. inkasirala osam miliona dinara (od toga šest miliona na dva konkursa u Novom Sadu).

Mediji u okviru holdinga VTV Comnet, u kojima je Stefanović naveden tek kao glavni urednik, prošle godine dobile su na konkursima preko 15 miliona dinara.

I Jovanović i Stefanović o ovoj temi odbijaju da govore za medije.


Ovaj tekst nastao je u okviru projekta „Javni novac za javni interes“, koji sprovode BIRN, NUNS i SĆF, a finansira Evropska unija. Stavovi izrečeni u ovom tekstu predstavljaju stavove autora i ne odslikavaju stavove EU.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend