25. jul 2021.

Program RTS-a – obavezna roba lošeg kvaliteta

Svako od nas, i to svakoga dana, u svakome pogledu biva kupac – nečega.

Kupuje se sve i svašta, svugde i u svako vreme. Po toj logici, sasvim je predvidivo zamisliti da se sigurni kupac potencijalno zajede ako, na primer, kupi prehrambeni artikl sumnjivog kvaliteta.

Sledeći istu logiku, potpuno je zamislivo da se nesretni kupac koji se potencijalno zajeo obrati proizvođaču s opravdanom žalbom na kvalitet isporučene robe, nudeći mu pri tom kao dokaz fiskalni račun gde je, šta i od koga kupio.

Šta, međutim, ako to u određenim situacijama ne vredi ni pišljiva boba? Šta ako ne vredi ni fiskalni račun ni opravdani prigovor na kvalitet robe?

Šta ako kupac čak ni ne želi taj proizvod, jer intuitivno predoseća da će mu se za prave novce dati lažni sadržaj? U tom slučaju – odgovor, naravno, nije težak – reč je o pretplatniku Radio-televizije Srbije (RTS) kojeg niko, nikada i ništa nije pitao želi li uopšte kupovati proizvode te medijske kuće, a kamoli da se žali na sadržaj isporučene robe putem nacionalne frekvencije svih distributera. Ima da plati(š) i – kuš!

Kako se, međutim, među milionskim prinudnim platišama uvek nađe poneka picajzla koja će pogledati i ona sitna slova nesklopljenog, a prinudnog, kupoprodajnog ugovora između „proizvođača“ i „kupca“, tako se među njima uvek nađu i sadržaji kojih nema u „deklaraciji“ pod zvučnim nazivom „Vaše pravo da znate sve“.

Zapravo, iza te pompezne parole krije se njena prava suština: „Naše pravo da pojma nemate!“. Ni o čemu. Ali zato za skupe novce. Kojih pola milijarde dinara mesečno, đuture.

Analizirajući, dakle, sadržaj spomenutog 24-satnog 3-programskog „proizvoda“, hipotetička picajzla (jedna od par miliona) može doći do sledećeg zaključka: kvalitet „isporučene robe“ ne zadovoljava ni minimum minimuma onoga što mu se u nepotpisanom ugovoru (po)nudilo u sferi „pravovremenog, objektivnog i nepristrasnog izveštavanja“, te se stoga s pravom može izvoleti osećati uskraćeno, prevareno i opljačkano za protivuslugu koju u kontinuitetu pruža (novac) svojim nametnutim informerima! „Kako je zamišljena TV-picajzla došla do tog zaključka?“, zapitaće se možda Upravni odbor, pa čak i sam direktor RTS-a.

„Lako“, reći će glasom hijene sarkastični pediculosis pubis.

Zavaljena udobno u fotelju, besposlena a zlobna, naša će stidna potrošačka vaš podastreti čitav niz dokaza za blasfemičnu tvrdnju da je RTS zapravo jadni servis koji o trošku građana ima zadatak na životu održavati jedan megalomanski, parazitski i do zla boga korumpirani sistem.

„Čime će to dokazati?“, zapitaće se možda sablažnjeni Upravni odbor, pa čak i sam direktor RTS-a. „Svačim“, šeretski će odgovoriti sitna voajerska životinjica, i za to taksativno navesti primere.

Primera radi, zlurado će primetiti prezrena picajzla, informativni program. U njemu je, recimo, prema istraživanju tajkunskog i plaćeničkog Biroa za društvena istraživanja („Birodi“), opozicija u Srbiji (stranačkih komada devet) u „Dnevniku“ za pet meseci dobila manje od devet minuta skupocenog prostora dok se za isto vreme samo(o) predsednik Srbije i Srpske napredne stranke Aleksandar Vučić nije skidao sa ekrana punih pet sati, deset minuta i 52 sekunde! Pri tome, bilo bi zanimljivo saznati koliko je sekundi, od onih 52, bio „tretiran“ analitički i kritički.

Dokona stidna potrošačka vaš setiće se i opšteg arlaukanja oko toga koliko je minuta(že) tzv. opozicija dobila i u nečemu što se naziva „program uživo“, gde predstavnici vlasti i tzv. opozicije „sučeljavaju stavove“.

U opštoj galami i limitirani galopirajućom minutažom – prekidani, naravno, obaveznim reklamama, a ne voditeljima zbog kafanske dernjave – zajapureni sagovornici služe, zapravo, da se prikrije suština: RTS već godinama i decenijama nije napravila iole ozbiljniju reportažu, a kamoli dokumentarac, o prilikama koje se tiču isključivo interesa javnosti (gledalaca, građana, prinudnih pretplatnika), a ne vlasti ili opozicije, iako se taj sistem hrani i održava na životu upravo novcem građana a ne vlasti ili opozicije.

A nije da nije imala ili da nema priliku za to: „Savamala“, „Jovanjica“, „Krušik“, „Samoubistva u kasarni na Topčideru“, „Helikopter“, „Heroj, a ne zločinac“, „Tetka iz Kanade“, „Rio Pinto“, „Srpska majka“, „Kofer“, „Pretvaranje ‘Naftagasa’ u NIS i finansijska postojanost direktora u celoj priči“, ispovesti migranata o prilikama od kojih su pobegli i iskustva sa sredinom u koju su stigli i još puno, puno lokalnih pikanterija na čudan način izmiču iz sfere zanimanja uglednih i dobro plaćenih urednika, novinara i dopisnika RTS-a.

Umesto toga, naravno – primetiće opet latinska varijanta domaćeg napasnika – RTS svojim konzumetnima nudi obilje loše zabave, od imbecilnih tuluma preko dosade, folk muzike i „Šarenice“, gde vezilje vezu, domaćini gledu, a voditelji predu.

Tako će, recimo, prinudni pretplatnik jadnog servisa, iz nedelje u nedelju, godinama i godinama, biti osuđen da na Prvom programu u udarnom terminu (posle polusatnog stranačkog garnirunga u „Dnevniku“) gleda četvrtu reprizu reprizirane reprize „Selo gori, a baba se češlja“, „Stižu dolari“, „Moj rođak sa sela“, „Porodično blago“, „Vojnu akademiju“… u kojima se smenjuju stupidarije tipa „viski sa hledom“ (ko je ikada, osim scenariste, tako nešto u realnom životu izgovorio?), teleća buljenja u kameru i glumatanja raznih pantitya i šojitya i zviždučuću smešnu imitaciju isto tako providnih američkih na militarizmu utemeljenih „patriotskih“ serijala, dok će, recimo, „Crnog Gruju“ i „Kamen mudrosti“ moći pronaći samo preko youtubea. U odnosu na „Grlom u jagode“, „Pozorište u kući“, pa čak i „Levake“ i „Kamiondžije“ navedeni i nenavedeni serijali deluju kao probe seoskih amaterskih pozorišnih družina, s tom razlikom da su im na raspolaganju (bila) mnogo veća i tehnička dostignuća i materijalna sredstva, a koja su u dijametralnoj suprotnosti s nivoom profesionalizma i opšteg znanja.

A kada smo već kod diletantizma i neznanja, nije zgoreg podsetiti se i – javlja se opet svrab između režnjeva – uglednog kviza pod imenom „Slagalica“.

Tamo će, recimo, na zgražanje gledalaca s imalo muzičkog ukusa u pitanjima koja traže tačan odgovor svoje mesto naći stihovi savremenih „folk diva“, „starleta“ i kreštaljki svih vrsta kao deo opšte kulture, kao i imbecilizam tipa „reka u Banatu“ s odgovorom „Tisa“, kao da ista ne polovi i povremeno plavi i Bačku sve do ušća u Dunav kod Titela!

U poređenju s nekadašnjim Mićom Orlovićem (recimo: „To je to“), a da ne govorimo o Oliveru Mlakaru i „Kviskoteci“, „Slagalica“ ovakvim stupidarijama i glupostima deluje kao izjednačavanje umetničkog opusa Cece i Baha. Jer, jelda, o ukusima se ne raspravlja.

Odnosno: svako ima svoju „bandu“. O nekadašnjim (odličnim) crtanim filmovima u 19 i 15, dečjem i obrazovnom programu, vlastitoj dramskoj i dokumentarnoj produkciji… izlišno je govoriti.

Umesto toga, u poslednjoj kategoriji dovoljno je reći kako se crkvena (kao nekad crvena) ideologija nauštrb radosti i znanja proširila ko korov: popovi i rimujuća im braća svako malo pridiče više o teškim nacionalnim pitanjima a manje o naučno dokazanim letećim dobricama na Ikarov pogon.

„Šta, na kraju, reći o onom što svi ionako znamo i što svi ionako vidimo?“, umorno će i rezignirano zaključiti dosadna uš.

Možda to da retko ubadanje po kojeg dobrog filma ili koncerta klasične muzike (obično iz Beča za mamurne slavljenike) ili to da se najpravovremenije, najtačnije i najobjektivnije informacije na RTS-u nalaze u sportskim vestima i prognozi vremena ni približno ne zadovoljavaju prohteve savremenog gledaoca i visoke profesionalne standarde koje je nametnulo globalno informatičko doba.

Ili, možda, to da je strategija ove kuće, baš kao i vlasti koju opslužuje, da kroz programe koji se baziraju na tradiciji, religiji, militarizmu i pompeznom patriotizmu od samosvesnih i slušanju, razmišljanju i zaključivanju sklonih građana stvori bezobličnu hipnotisanu i zadivljenu masa čiji će i smeh više biti uslovni refleks nego li urođeni smisao za humor.

„Šta nam, onda, na kraju ostaje? Da, kao i do sada, obavezno potražimo neki drugi kanal koji nudi daleko bolje sadržaje?“, panično će zaključiti pretplatnička picajzla.

„Vaše pravo da birate sve. Osim kome ćete plaćati“, zadovoljno će progovoriti osoba poznata kao autor emisije „Nije srpski ćutati“.


Autor je novinar iz Subotice, jedan od nekoliko miliona prinudnih kupaca robe lošeg kvaliteta

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend